Zakon o izvršenju i obezbeđenju (ZIO) je ekstremno naklonjen poveriocima (oni koji traže izvršenje), a najčešće su to banke, bogati, monopolisti, dok su građani prepušteni na milost i nemilost istih jer nema ko da ih zaštiti.
Privatni izvršitelji su po ovom zakonu preduzetnici – jer ih plaćaju samo oni koji traže izvršenje.
Zakon koji je usvojen prošle godine, ima podršku organizacije USAID (koja generalno finansira reformu pravosuđa).
Kao argument našoj vlasti da se u državi pojave i privatni izvršitelj se navodi: ekonomska stimulacija – oni koji dobijaju pare po odrađenom poslu radiće bolje i efikasnije.
Time je otvoren prostor mitu i korupciji na relaciji izvršitelj-potražilac.
Učešće USAID-a posebno je sumnjivo, jer se u svim zemljama bivše Jugoslavije, ali i Bugarske pojavljuju u reformi javne uprave i pravosuđa.
Privatni izvršitelji ni u jednoj zemlji Evrope nisu potpuno nezavisni od suda, dok kod nas privatni izvršitelj to jeste!
Dodatni problem pravi to što kod nas nema prave regulacije njihovog rada – regulacija se vrši naknadno, tek po načinjenoj šteti.
Primer: ukoliko bi krenula parnica nakon izvršenja, ona bi trajala jako dugo (tako je u praksi), dok se izvršenje sprovodi po načelu hitnosti.
Dolazi se u apsurdnu situaciju da ukoliko se nešto nezakonito otuđi, to posle jedva da može da se povrati.
Izvršitelj čak ima ovlašćenje da “vrši pretres”, a u to spada i pretres lica (kao da su policajci) – Član 72.
Član 68 dozvoljava izvršenje bez pravosnažnosti.
Član 71 izvršitelju daje ovlašćenje da vrši izvršenje čak i van zakonom predviđenog vremena (7-22 časa) i dozvoljeno mu je da sam odredi vreme.
Opet, bez ikakvog nadzora regulativnih tela!
Dužnik po ZIO ne može da traži izuzeće privatnog ili sudskog izvršitelja (npr. ako smatra da je on u sukobu interesa), a može izuzeće sudije?!
Time su ozakonjena kumovsko-bratska pomaganja između izvršitelja i onog ko traži izvršenje.
Privatni izvršitelj je lice koje je potpuno van nadležnosti suda!
Nadležnost nad njim imaju Komora izvršitelja i ministarstvo.
Da bi dužnik osporio rad izvršitelja iz ma kog razloga, on mora da ima odluku suda, a kako je privatni izvršitelj van nadležnosti suda, to je nemoguće uraditi!
ZIO je neusklađen sa Zakonom o policiji.
Po ZIO policija može čak i krivično da odgovara ukoliko odbije da uradi asistenciju iz ma kog razloga.
S druge strane, Zakon o policiji je hijerarhijski viši u našem zakonodavstvu (a viši zakoni ukoliko postoji sukob članova postaju bitniji u slučajevima i postupa se po njima).
Po Zakonu o policiji, policija ne ukazuje pomoć pri izvršenjima fizičkim, već samo pravnim licima.
ZIO dolazi u sukob sa Zakonom o obligacionim odnosima i prilikom potraživanja komunalnog duga (struja, voda, grejanje itd.).
U slučaju da je komunalno preduzeće tužilo građanina i naloženo je izvršenje, građanin po ZIO nema pravo žalbe na rešenje o izvršenju, a po Zakonu o obligacionim odnosima ima!
Zakon o obligacionim odnosima je hijerarhijski viši od ZIO, te se po tom zakonu i mora uvažiti žalba iako u rešenju piše da žalbe nema.
Po Zakonu o obligacionim odnosima, imovina koja je: na čuvanju, u sporu, sadrži loš ugovor ne može da bude predmet izvršenja dok se ne okonča parnični spor ili pokrene parnični spor ukoliko nije!
ZIO gazi ove odredbe pa i takva imovina je predmet izvršenja.
Po Zakonu o upravnom postupku prilikom izvršenja treba birati sredstva najpovoljnija po dužnika.
ZIO potpuno oprečno insistira na sredstvima izvršenja najnepovoljnijim po dužnika.
Ova dva zakona se u tim odredbama potiru a morali bi da budu usklađeni.
Privatni izvršitelji ne bi smeli da postoje jer još uvek u Srbiji ne postoji Zakon o imovinskom cenzusu.
Svaka druga zemlja koja ima privatne izvršitelje, poseduje taj zakon.
Žalba, drugi pravni lekovi (podnošenje podneska, prigovora, upućenje na parnicu, zahtev za otklanjanje nepravilnosti prilikom izvršenja) ili novi dokazi koji bacaju novo svetlo na predmet, ne zaustavljaju izvršenje!
Zabranjeni su i pravni lekovi protiv rešenja ili zaključka o izvršenju (Član 39)!
Time se direktno krše svi moguće zakoni koji uređuju ili definišu pravosuđe u našoj zemlji, a koji su, opet hijerarhijski viši.
Po starom zakonu (Zakon o izvršnom postupku iz 2004.) čim treće lice bude upućeno na parnicu, izvršenje se odlaže do okončanja spora.
Zbog načela hitnosti i ovih pravnih zabrana trećim licima, dolazi se u apsurdnu situaciju da neko može da bude iseljen iz stana, a da posle 3-4 godine po okončanju parnice bude vraćen u njega.
Član 22. ZIO zabranjuje izvršenje na imovini strane firme i stranog kapitala iako se nalaze na teritoriji Srbije (strani državljani su izuzeti).
Mora da se traži posebna dozvola od suda zemlje iz koje potiče vlasnik!
Kako većina stranih firmi u Srbiji posluje kao ofšor kompanija, njih ovaj zakon očigledno ne dotiče, iako su oni najveći dužnici.
Većina privatizacija u Srbiji obavljena je od strane ofšor kompanija.
Imovina koja je nekada bila društveno vlasništvo i otuđena u sumnjivim privatizacijama sada je nedodirljiva.
ZIO dakle u potpunosti štiti vlasnike krupnog kapitala, jer oni sa jedne strane kao poverioci mogu da sprovode izvršenje bez ikakvog sudskog nadzora, dok su sa druge strane zaštićeni od izvršenja u slučajevima kada su dužnici.
Imovina koja je nekada bila društveno vlasništvo, oteta je u banditskim privatizacijama i prešla u ruke kriminalizovane nove klase.
Sada je država garant stabilnosti tih novo-bogataša, a imovinu koju su stekli prevarama i nasiljem, čuva kao svetu kravu i smatra je nedodirljivom!
Privatni izvršitelji su po ovom zakonu preduzetnici – jer ih plaćaju samo oni koji traže izvršenje.
Zakon koji je usvojen prošle godine, ima podršku organizacije USAID (koja generalno finansira reformu pravosuđa).
Kao argument našoj vlasti da se u državi pojave i privatni izvršitelj se navodi: ekonomska stimulacija – oni koji dobijaju pare po odrađenom poslu radiće bolje i efikasnije.
Time je otvoren prostor mitu i korupciji na relaciji izvršitelj-potražilac.
Učešće USAID-a posebno je sumnjivo, jer se u svim zemljama bivše Jugoslavije, ali i Bugarske pojavljuju u reformi javne uprave i pravosuđa.
Privatni izvršitelji ni u jednoj zemlji Evrope nisu potpuno nezavisni od suda, dok kod nas privatni izvršitelj to jeste!
Dodatni problem pravi to što kod nas nema prave regulacije njihovog rada – regulacija se vrši naknadno, tek po načinjenoj šteti.
Primer: ukoliko bi krenula parnica nakon izvršenja, ona bi trajala jako dugo (tako je u praksi), dok se izvršenje sprovodi po načelu hitnosti.
Dolazi se u apsurdnu situaciju da ukoliko se nešto nezakonito otuđi, to posle jedva da može da se povrati.
Izvršitelj čak ima ovlašćenje da “vrši pretres”, a u to spada i pretres lica (kao da su policajci) – Član 72.
Član 68 dozvoljava izvršenje bez pravosnažnosti.
Član 71 izvršitelju daje ovlašćenje da vrši izvršenje čak i van zakonom predviđenog vremena (7-22 časa) i dozvoljeno mu je da sam odredi vreme.
Opet, bez ikakvog nadzora regulativnih tela!
Dužnik po ZIO ne može da traži izuzeće privatnog ili sudskog izvršitelja (npr. ako smatra da je on u sukobu interesa), a može izuzeće sudije?!
Time su ozakonjena kumovsko-bratska pomaganja između izvršitelja i onog ko traži izvršenje.
Privatni izvršitelj je lice koje je potpuno van nadležnosti suda!
Nadležnost nad njim imaju Komora izvršitelja i ministarstvo.
Da bi dužnik osporio rad izvršitelja iz ma kog razloga, on mora da ima odluku suda, a kako je privatni izvršitelj van nadležnosti suda, to je nemoguće uraditi!
ZIO je neusklađen sa Zakonom o policiji.
Po ZIO policija može čak i krivično da odgovara ukoliko odbije da uradi asistenciju iz ma kog razloga.
S druge strane, Zakon o policiji je hijerarhijski viši u našem zakonodavstvu (a viši zakoni ukoliko postoji sukob članova postaju bitniji u slučajevima i postupa se po njima).
Po Zakonu o policiji, policija ne ukazuje pomoć pri izvršenjima fizičkim, već samo pravnim licima.
ZIO dolazi u sukob sa Zakonom o obligacionim odnosima i prilikom potraživanja komunalnog duga (struja, voda, grejanje itd.).
U slučaju da je komunalno preduzeće tužilo građanina i naloženo je izvršenje, građanin po ZIO nema pravo žalbe na rešenje o izvršenju, a po Zakonu o obligacionim odnosima ima!
Zakon o obligacionim odnosima je hijerarhijski viši od ZIO, te se po tom zakonu i mora uvažiti žalba iako u rešenju piše da žalbe nema.
Po Zakonu o obligacionim odnosima, imovina koja je: na čuvanju, u sporu, sadrži loš ugovor ne može da bude predmet izvršenja dok se ne okonča parnični spor ili pokrene parnični spor ukoliko nije!
ZIO gazi ove odredbe pa i takva imovina je predmet izvršenja.
Po Zakonu o upravnom postupku prilikom izvršenja treba birati sredstva najpovoljnija po dužnika.
ZIO potpuno oprečno insistira na sredstvima izvršenja najnepovoljnijim po dužnika.
Ova dva zakona se u tim odredbama potiru a morali bi da budu usklađeni.
Privatni izvršitelji ne bi smeli da postoje jer još uvek u Srbiji ne postoji Zakon o imovinskom cenzusu.
Svaka druga zemlja koja ima privatne izvršitelje, poseduje taj zakon.
Žalba, drugi pravni lekovi (podnošenje podneska, prigovora, upućenje na parnicu, zahtev za otklanjanje nepravilnosti prilikom izvršenja) ili novi dokazi koji bacaju novo svetlo na predmet, ne zaustavljaju izvršenje!
Zabranjeni su i pravni lekovi protiv rešenja ili zaključka o izvršenju (Član 39)!
Time se direktno krše svi moguće zakoni koji uređuju ili definišu pravosuđe u našoj zemlji, a koji su, opet hijerarhijski viši.
Po starom zakonu (Zakon o izvršnom postupku iz 2004.) čim treće lice bude upućeno na parnicu, izvršenje se odlaže do okončanja spora.
Zbog načela hitnosti i ovih pravnih zabrana trećim licima, dolazi se u apsurdnu situaciju da neko može da bude iseljen iz stana, a da posle 3-4 godine po okončanju parnice bude vraćen u njega.
Član 22. ZIO zabranjuje izvršenje na imovini strane firme i stranog kapitala iako se nalaze na teritoriji Srbije (strani državljani su izuzeti).
Mora da se traži posebna dozvola od suda zemlje iz koje potiče vlasnik!
Kako većina stranih firmi u Srbiji posluje kao ofšor kompanija, njih ovaj zakon očigledno ne dotiče, iako su oni najveći dužnici.
Većina privatizacija u Srbiji obavljena je od strane ofšor kompanija.
Imovina koja je nekada bila društveno vlasništvo i otuđena u sumnjivim privatizacijama sada je nedodirljiva.
ZIO dakle u potpunosti štiti vlasnike krupnog kapitala, jer oni sa jedne strane kao poverioci mogu da sprovode izvršenje bez ikakvog sudskog nadzora, dok su sa druge strane zaštićeni od izvršenja u slučajevima kada su dužnici.
Imovina koja je nekada bila društveno vlasništvo, oteta je u banditskim privatizacijama i prešla u ruke kriminalizovane nove klase.
Sada je država garant stabilnosti tih novo-bogataša, a imovinu koju su stekli prevarama i nasiljem, čuva kao svetu kravu i smatra je nedodirljivom!
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου