То да држава штити своје тржиште и помаже привреду није
страно готово ниједној земљи, али се у Србији то ради онако како се у
развијеном, западном свету то не чини већ деценијама
Дешавања са „Фијатом”, који би средства из буџета Србије требало да искористи
за снижавање цене свог модела „500-Л” како би се побољшао пласман возила на
домаћем тржишту, само је један не баш типичан пример државне помоћи привреди и
начина заштите тржишта и „домаће” производње. Али, на српски начин.
То да држава штити своје тржиште и помаже привреду није страно готово ниједној земљи. Не нарочито сада због светске економске кризе, али се у Србији ово спроводи онако како се у развијеном, западном свету то не чини деценијама. На пример, државна помоћ у земљама Европске уније има просечну вредност од 0,6 одсто бруто друштвеног производа (свега што једна држава произведе у једној години), док је то у Србији између два и три одсто. Такође, према подацима које је у студији „Државна помоћ у Србији и Европској унији” изнео економиста Мирослав Прокопијевић, 80 одсто државне помоћи у ЕУ је такозвана хоризонтална (коју може да користи више фирми или привредних грана), док је у Србији само 20 одсто хоризонтална, а остатак такозвана вертикална помоћ – директно намењена конкретним фирмама.
Што се заштите тржишта тиче, у време европских интеграција и процеса приступања Светској трговинској организацији, свако забрањивање или отежавање увоза и извоза постаје неприхватљиво. Међутим, како оцењују стручњаци, у данашње време начин на који државе штите своја тржишта су – субвенције примарној производњи, односно пољопривреди и прописивање што строжих стандарда квалитета за производе, нарочито прехрамбене, како би се штитила домаћа производња.
Генерално, прича и полемика око заштите тржишта и државне помоћи привреди своди се на препирку између различитих економских концепата. Док ће либерал веома јасно рећи да свака заштита тржишта значи подржавање неефикасне индустрије и то на уштрб потрошача који плаћају скупљу робу, они други ће објаснити да се домаћа производња мора заштитити. Док ће заштитници слободног тржишта на сваку државну помоћ гледати као на кажњавање кроз порезе оних којих добро раде да би се новац доделио губиташима, интервенционисти сматрају да је то неопходно јер у таквим фирмама ради много људи и не могу се тек тако пустити низ воду...
Тако је, на пример, економиста Милан Ковачевић изричит да „свако давање државне помоћи привреди значи или нови порез или ново задужење”.
– Нарочито је велики проблем када држава, попут наше, даје гаранције за неког губиташа за кога се зна да позајмицу неће вратити. Па, и свако одржавање губиташа је заправо државно давање њима, попут „Железница” које добијају од државе по 10-15 милијарди динара годишње – сматра он.
Са друге стране, економиста Горан Николић мисли да је економска криза променила и економску науку и да су данас сви помало интервенционисти. Нарочито је на то, како каже, утицао Барак Обама када је одлучио да спаси три фабрике аутомобила у Сједињеним Америчким Државама
– Такође и Русија штити своје тржиште аутомобила и то са 30 одсто царине на увозне моделе. Али, генерално једини начин да се данас штити тржиште су нецаринске баријере, попут Европске уније која стално измишља специфичне стандарде за робу из Кине и тако спречава њен огроман увоз. И ми имамо сличну ситуацију, наш извоз у Кину је сто пута мањи од њиховог увоза у нашу земљу – објашњава Николић.
И док многи страхују да ће приступањем Светској трговинској организацији све царине морати да падну, у Министарству спољне и унутрашње трговине истичу да то није тачно. Како објашњава Бојана Тодоровић, помоћница министра трговине, ако узмемо у обзир то да већ сада 92 одсто извоза и 70 процената увоза Србије има са земљама са којима су потписани споразуми о слободној трговини (ЕУ, ЦЕФТА, Русија, ЕФТА), питање заштите тржишта царинама постаје мање важно.
– То, међутим, никако не значи да чланство у СТО значи трговину без царина. Царинска заштита биће задржана и то на вишем нивоу од оне која постоји у оквиру ових билатералних споразума о слободној трговини за производе из оних сектора који су битни за Србију, нарочито за пољопривредне производе. Оно што чланство у СТО омогућава једној земљи је заштита од нелегалних економских мера других земаља, какви су дампиншки извоз, повећање царина, недозвољене субвенције, али и у случају наглог повећања увоза који наноси штету домаћој привреди и то увођењем мера заштите које су предвиђене правилима СТО, али и кроз систем решавања спорова у тој организацији – објашњава Бојана Тодоровић, задужена управо за мултилатералну и регионалну економску и трговинску сарадњу.
То, заправо, значи да када постоје ванредне околности, према правилима СТО, могуће је увођење додатних мера заштите за одређену грану индустрије како би се избегле економске или социјалне последице њеног урушавања.
Када је реч о нашем приступању Светској трговинској организацији, важно је напоменути да ово удружење данас има 159 чланица, док се 25 земаља налази у процесу приступања, попут Србије.
– Ми се налазимо у завршној фази приступања СТО. У оквиру мултилатералних преговора који подразумевају усклађивање националне регулативе са правилима и принципима СТО Србији је остало још само да прилагоди своја три закона, док у оквиру билатералних преговора са чланицама СТО о либерализацији тржишта робе и услуга још нису окончани преговори са четири чланице СТО од укупно 17 које су изразиле интерес да преговарају са Србијом – објаснила је Тодоровић.
Стефан Деспотовић
То да држава штити своје тржиште и помаже привреду није страно готово ниједној земљи. Не нарочито сада због светске економске кризе, али се у Србији ово спроводи онако како се у развијеном, западном свету то не чини деценијама. На пример, државна помоћ у земљама Европске уније има просечну вредност од 0,6 одсто бруто друштвеног производа (свега што једна држава произведе у једној години), док је то у Србији између два и три одсто. Такође, према подацима које је у студији „Државна помоћ у Србији и Европској унији” изнео економиста Мирослав Прокопијевић, 80 одсто државне помоћи у ЕУ је такозвана хоризонтална (коју може да користи више фирми или привредних грана), док је у Србији само 20 одсто хоризонтална, а остатак такозвана вертикална помоћ – директно намењена конкретним фирмама.
Што се заштите тржишта тиче, у време европских интеграција и процеса приступања Светској трговинској организацији, свако забрањивање или отежавање увоза и извоза постаје неприхватљиво. Међутим, како оцењују стручњаци, у данашње време начин на који државе штите своја тржишта су – субвенције примарној производњи, односно пољопривреди и прописивање што строжих стандарда квалитета за производе, нарочито прехрамбене, како би се штитила домаћа производња.
Генерално, прича и полемика око заштите тржишта и државне помоћи привреди своди се на препирку између различитих економских концепата. Док ће либерал веома јасно рећи да свака заштита тржишта значи подржавање неефикасне индустрије и то на уштрб потрошача који плаћају скупљу робу, они други ће објаснити да се домаћа производња мора заштитити. Док ће заштитници слободног тржишта на сваку државну помоћ гледати као на кажњавање кроз порезе оних којих добро раде да би се новац доделио губиташима, интервенционисти сматрају да је то неопходно јер у таквим фирмама ради много људи и не могу се тек тако пустити низ воду...
Тако је, на пример, економиста Милан Ковачевић изричит да „свако давање државне помоћи привреди значи или нови порез или ново задужење”.
– Нарочито је велики проблем када држава, попут наше, даје гаранције за неког губиташа за кога се зна да позајмицу неће вратити. Па, и свако одржавање губиташа је заправо државно давање њима, попут „Железница” које добијају од државе по 10-15 милијарди динара годишње – сматра он.
Са друге стране, економиста Горан Николић мисли да је економска криза променила и економску науку и да су данас сви помало интервенционисти. Нарочито је на то, како каже, утицао Барак Обама када је одлучио да спаси три фабрике аутомобила у Сједињеним Америчким Државама
– Такође и Русија штити своје тржиште аутомобила и то са 30 одсто царине на увозне моделе. Али, генерално једини начин да се данас штити тржиште су нецаринске баријере, попут Европске уније која стално измишља специфичне стандарде за робу из Кине и тако спречава њен огроман увоз. И ми имамо сличну ситуацију, наш извоз у Кину је сто пута мањи од њиховог увоза у нашу земљу – објашњава Николић.
И док многи страхују да ће приступањем Светској трговинској организацији све царине морати да падну, у Министарству спољне и унутрашње трговине истичу да то није тачно. Како објашњава Бојана Тодоровић, помоћница министра трговине, ако узмемо у обзир то да већ сада 92 одсто извоза и 70 процената увоза Србије има са земљама са којима су потписани споразуми о слободној трговини (ЕУ, ЦЕФТА, Русија, ЕФТА), питање заштите тржишта царинама постаје мање важно.
– То, међутим, никако не значи да чланство у СТО значи трговину без царина. Царинска заштита биће задржана и то на вишем нивоу од оне која постоји у оквиру ових билатералних споразума о слободној трговини за производе из оних сектора који су битни за Србију, нарочито за пољопривредне производе. Оно што чланство у СТО омогућава једној земљи је заштита од нелегалних економских мера других земаља, какви су дампиншки извоз, повећање царина, недозвољене субвенције, али и у случају наглог повећања увоза који наноси штету домаћој привреди и то увођењем мера заштите које су предвиђене правилима СТО, али и кроз систем решавања спорова у тој организацији – објашњава Бојана Тодоровић, задужена управо за мултилатералну и регионалну економску и трговинску сарадњу.
То, заправо, значи да када постоје ванредне околности, према правилима СТО, могуће је увођење додатних мера заштите за одређену грану индустрије како би се избегле економске или социјалне последице њеног урушавања.
Када је реч о нашем приступању Светској трговинској организацији, важно је напоменути да ово удружење данас има 159 чланица, док се 25 земаља налази у процесу приступања, попут Србије.
– Ми се налазимо у завршној фази приступања СТО. У оквиру мултилатералних преговора који подразумевају усклађивање националне регулативе са правилима и принципима СТО Србији је остало још само да прилагоди своја три закона, док у оквиру билатералних преговора са чланицама СТО о либерализацији тржишта робе и услуга још нису окончани преговори са четири чланице СТО од укупно 17 које су изразиле интерес да преговарају са Србијом – објаснила је Тодоровић.
Стефан Деспотовић
објављено: 31.03.2013
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου