Τρίτη 7 Μαΐου 2013

Опет зво­не зво­на Све­те Пет­ке у Це­рањ­ској Ре­ци

Не пла­шим се Ал­ба­на­ца, са њи­ма по­пи­јем ка­фу, до­ђу ов­де да се мо­ле Бо­гу, али и на­па­са­ју сто­ку, при­ча отац Јо­ван ко­ји сам жи­ви у по­сле пет ве­ко­ва об­но­вље­ној све­ти­њи

Отац Јо­ван ис­пред об­но­вље­не цр­кве Све­те Пет­ке (Фо­то: Б. Ра­до­ми­ро­вић)

Це­рањ­ска Ре­ка – Ле­по­са­вић – По­сле ви­ше од пет ве­ко­ва на цр­кви­шту не­ка­да­шње Све­те Пет­ке на ки­ло­ме­тар и по од ма­ги­страл­ног пу­та Ко­сов­ска Ми­тро­ви­ца – Ле­по­са­вић – Ра­шка, као Фе­никс из пе­пе­ла ни­као је но­ви исто­и­ме­ни храм. Ка­ко је са­чу­ва­но у пре­да­њу, али и ка­ко го­во­ре ка­ме­ни оста­ци на овом ме­сту у до­ли­не ре­ке Це­ра­ње не­ка­да је био ма­на­стир. Пре две го­ди­не мо­нах Јо­ван је са вер­ни­ци­ма из ле­по­са­вић­ке оп­шти­не до­на­ци­ја­ма из Ср­би­је и из Њу­јор­ка са­гра­дио но­ву цр­кву и зво­ник, са зво­ном те­шким 108 ки­ло­гра­ма, чи­ји се звук по­но­во раз­ле­же ибар­ском до­ли­ном.
Сме­стио се овај ме­тох ма­на­сти­ра Со­ча­ни­це уз обод ре­ке ко­ја раз­два­ја Ср­бе и Ал­бан­це. Ср­бе из Ибар­ске Сла­ти­не, Со­ча­ни­це, Ле­по­са­ви­ћа и оста­лих се­ла под­но Ко­па­о­ни­ка и ал­бан­ски жи­ваљ, ту у Це­рањ­ској Ре­ци, ко­ји се кра­јем 18. ве­ка до­се­лио и по­сте­пе­но ис­ти­снуо пет­на­ест срп­ских до­ма­ћин­ста­ва.
По­ред цр­кве ме­ђу сто­лет­ним хра­сто­ви­ма, а на оста­ци­ма не­ка­да­шњег гро­бља отац Јо­ван  из­гра­дио је ко­нак.
„Ка­да су ко­па­ни те­ме­љи цр­кве про­на­ђе­но је не­ко­ли­ко ске­ле­та, а ис­под ол­та­ра от­кри­вен је ко­стур са пр­сте­ном на де­сној ру­ци. Чу­ва­мо га као ре­ли­кви­ју. Це­ла ма­на­стир­ска пор­та је сво­је­вр­сно гро­бље”, при­ча на­сто­ја­тељ ма­на­сти­ра Све­те Пет­ке.
Сву­да ме­ђу сто­лет­ним це­ро­вим ста­бли­ма ви­ре над­гроб­ни спо­ме­ни­ци ко­ји су под за­шти­том по­кра­јин­ског За­во­да за за­шти­ту кул­ту­ре.
Сам је отац Јо­ван већ ско­ро дру­гу го­ди­ну, а бо­ра­вио је у ма­на­сти­ру Све­ти Јо­ван у Со­ча­ни­ци, а свих го­ди­на му је би­ла же­ља да до­ђе ту и да у Це­рањ­ској Ре­ци у ти­ши­ни и ми­ру бу­де с Бо­гом у мо­ли­тва­ма за сав срп­ски на­род на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји.
„Од­у­век сам знао, од ка­да сам ов­де на овим стра­дал­ним ко­сов­ским про­сто­ри­ма, да ћу сво­је мо­на­шке да­не про­ве­сти у Це­ра­њи. Ту сам за са­да сам, не пла­ше ме ни ду­ге и оштре зи­ме, ка­ква је би­ла лањ­ска, не пла­ши ме ни то што мно­ги ка­жу да сам ов­де баш на оро­зу Ал­ба­на­ца. Са њи­ма по­пи­јем ка­фу, до­ђу ов­де на­па­са­ју сто­ку. Ни­ка­квих не­при­јат­но­сти ни­сам имао с њи­ма. До­ђу и по­мо­ле се ов­де у цр­кви. А пре две го­ди­не ка­да су би­ле ба­ри­ка­де на пу­те­ви­ма, сре­та­ли су се ов­де у ма­на­стир­ској пор­ти Ал­бан­ци од­о­зго из Це­ра­ње и Ср­би из Ибар­ске Сла­ти­не, Со­ча­ни­це, Ко­сов­ске Ка­ме­ни­це, Ву­че”, ка­зу­је отац Јо­ван ко­ји је уз по­моћ Алек­сан­дра Пе­тро­ви­ћа из Кра­ље­ва ус­пео да уре­ди ма­на­стир­ско дво­ри­ште да по­о­ре не­ко­ли­ко ари твр­де и не баш род­не зе­мље. Ве­ли, на је­сен ће за­са­ди­ти ло­зу, фа­ле и сад­ни­це, а ов­де ка­же до­бро успе­ва­ју ја­бу­ке, кру­шке и шљи­ве, по че­му је овај крај на­да­ле­ко чу­вен.
Отац Јо­ван жи­ви без стру­је. Ус­пео је уз по­моћ вер­ни­ка да на­пра­ви „ми­ни хи­дро­цен­тра­лу”, али су је ки­ше и сне­го­ви по­чет­ком про­ле­ћа од­не­ли. Док је цен­тра­ла ра­ди­ла про­из­во­ди­ла је до­вољ­но стру­је да осве­тли ко­нак, цр­кву и да се под шки­ља­вом си­ја­ли­цом ви­ди да ту по­но­во, у ми­ру и ти­ши­ни, под­но бр­да, Све­та Пет­ка, за­штит­ни­ца же­на, по­но­во чу­ва и шти­ти све, и Ср­бе и Ал­бан­це чи­је се њи­ве гра­ни­че са ма­на­стир­ском зе­мљом, а чи­је су ку­ће на са­мо 500 ме­та­ра уз­бр­до.
„Во­ду смо не­ка­ко до­ве­ли, а обе­ћа­ва­ју да ће по­мо­ћи да до­би­је­мо и стру­ју. Тре­ба нам око 60.000 ди­на­ра, ка­ко би ма­на­стир по­но­во за­све­тлео. Спре­мам хра­ну на га­су, а уве­че под лам­па­ма, као не­ка­да у ти­ши­ни, мо­лим се Бо­гу за све стра­дал­не, и све оне ко­ји де­ле ово­зе­маљ­ску суд­би­ну”, об­ја­шња­ва овај отре­сит ка­лу­ђер ко­ји слу­жи и при­по­ма­же и у ма­на­сти­ру Све­те Пет­ке у ме­сту Ули­је по­редЛе­по­са­ви­ћа.
Пи­та­мо га да ли има осе­ћај као да жи­ви у не­кој вр­сти „ка­ра­у­ле” там­пон зо­ни и да ли га је по­ма­ло страх да Ал­бан­ци из Це­ра­ње, Ко­шу­то­ва или из Шаљ­ске Би­стри­це мо­гу да му на­у­де:
„Уз мо­ли­тву не­ма че­га да се бо­јим. Је­сте ов­де сам, што би се ме­ђу овим на­ро­дом ре­кло, у ме­ђу­зо­ни”, од­го­ва­ра са скри­ве­ним осме­хом за­гле­дан у ре­ку ко­ја је про­ле­тос но­си­ла све пред со­бом.
Не бо­ји се на­сто­ја­тељ ма­на­сти­ра Све­те Пет­ке ни ву­ко­ва ко­ји су му зи­мус до на праг до­ла­зи­ли, ни ме­две­да, ко­јег су ту на врх бр­да Ср­би уби­ли, јер ве­ли с Бо­гом је, са псом, ко­ји је за њим из Со­ча­ни­це до­шао, а дру­штво им пра­ви и ма­чак Бр­ка.
До­ла­зи на­род ов­де то­ком це­ле го­ди­не да се по­мо­ли Све­тој Пет­ки, за ко­ју се сва­ког пет­ка слу­жи ака­тист и су­бо­том Све­та ли­тур­ги­ја.
Ка­да је пре две го­ди­не зво­но сти­гло у ма­на­стир, ви­ше од 1.000 вер­ни­ка је са су­за­ма у очи­ма у ли­ти­ји од Со­ча­ни­це до Це­рањ­ске Ре­ке за­хва­љи­ва­ло Бо­гу по­но­во вас­кр­сну­ће ма­на­сти­ра.
При­ча нам отац Јо­ван ка­да је ко­пан те­мељ за по­ста­вља­ње кр­ста, ис­ко­пан је и ске­лет чо­ве­ка за ко­јег се са­да при­ча да је пет ве­ко­ва че­као да ту где је са­хра­њен бу­де и ме­сто где ће би­ти по­ста­вљен крст ви­сок не­ко­ли­ко ме­та­ра. Као све­ти­о­ник и по­ка­за­тељ да се пра­во­сла­вље по­но­во вра­ћа у срп­ске ду­ше.

Би­ља­на Ра­до­ми­ро­вић

Δεν υπάρχουν σχόλια:

Δημοσίευση σχολίου

Ζήτω η 25η Μαρτίου

  Χρόνια πολλά Ελλάδα  Χρόνια πολλά Έλληνες