Υπάρχει ενας καλος χώρος με απίστευτη αυλή να ευχαριστηθείς καταπληκτικό κρασι και γευστικότατα φαγητα στο βελιγράδι.
this HTML class. Value is http://ukusbeograda.
Nije mi skoro bilo teže da napišem uvod u recenziju. Glavni razlog je što sam, u par rečenica, želeo da opišem zašto volim Beograd. Ljudi su o tome knjige pisali i opet nisu sve rekli. Ali, ako bih morao da napišem jedan razlog, onda je to zato što ovaj grad ne prestaje da me iznenađuje. Nekada pozitivno, često i negativno, ali svakako u Beogradu nikada nije dosadno.
Tako je bilo i kada sam prošlog leta prvi put došao u Epigenia Wine & Tapas Bar. U centru Beograda, ispred mene se pojavila velika bašta, vešto skrivana okolnim zgradama. A u njoj: Španija. Tačnije spoj španske kuhinje i srpskog vina. Ovo je restoran Topoličkih vinograda, vrlo interesantan način da se promoviše vino i sklapanje vina i hrane.
Dugo nisam ovde dolazio da probam hranu, valjda plašeći se da će me prijatnost ove bašte uljuljkati i da ću možda zbog toga biti blaži, ali i zbog straha da se ne razočaram. To je razlog zbog koga je degustacija odložena za zimski period. Ovoga puta, pišem vam samo o hrani i enterijeru dok je napolju grozan dan.
Par reči o samom enterijeru. Restoran je zapravo renovirana stara zgrada u Resavskoj, koja ima stare salonske stanove, visoke plafone i stare kaljeve peći u ćoškovima, sa slikama koje se nalaze na zidu od cigle, pa se stiče utisak kao da ste malo vratili vreme unazad. Za ručavanje su postavljene dve velike prostorije, koje su odvojene velikim hodnikom i šankom. Posebna pohvala je što je jedna od prostorija striktno za nepušače. Ja sam sedeo u većoj sali, bližoj šanku, pored prozora i uz blago podrhtavanje koje izazivaju tramvaji koji prolaze u neposrednoj blizini, bio sam spreman da poručim hranu.
Španske ćufte sa začinskim biljem (RSD 430), su mi zvučale kao odličan početak ovog obroka. Jelo se nalazi u delu jelovnika gde se preporučuju Tapasi, a kako ja njih doživljavam kao predjelo red je bio da sa njima počnem. Vrlo bitno je da pomenem da se u jelovniku pored naziva jela nalazi i gramaža. Ćufte su poslužene u maloj zemljanoj činiji, prelivene sosom od paradajza i začinskog bilja, koji je još uvek krčkao kada je jelo posluženo. Sos je bio jak, najviše se isticala majčina dušica, dok su ćuftice bile lagane. Imao sam utisak da su začine stavljali samo u sos, ne i u meso. Kombinacija ukusa je bila vrlo dobra, posebno ako se uzme u obzir da sam tek počeo da jedem. Kuver (RSD 100), koji se sastoji od projica i hleba, je poslužio da se sos iskoristi maksimalno.
Čaša Pinot Noir (RSD 280) Topoličkih vinograda se lepo slagala uz ovo predjelo, kao i uz naredno, glavno jelo. Taco Costillas (RSD 750) su glazirana svinjska rebra poslužena u tortilji. Ono što me je obradovalo je što nema kostiju, meso jezapravo skinuto i složeno u tortilju, pa preliveno senfom i bbq sosom. Ovo jelo je na mene ostavilo najjači utisak i može se slobodno reći da je Beograd dobio još jedan restoran koji je u zvaničnoj trci za najbolja rebarca u gradu. A opet, vrlo originalno. Jelo ima odličan odnos veličine (250gr) i jačine porcije.
Sledeće jelo, koje sam upotpunio čašomCabernet Souvignon-a već pomenutih Topoličkih vinograda (RSD 280) je bilaJagnjeća kobasica na pireu od šargarepe (RSD 850). Interesantno je da se ovo jelo nalazi i među predlozima tapasa, ali kao polovina porcije, pod nazivom Tapas kobasice (430 RSD). Kako sam već dobio prekor mojih koleginica da preterujem, odlučio sam da poručim upravo tu, manju porciju. Ljuta jagnjeća kobasica prelivena senfom, odlično se slagala sa pireom od šargarepe. Kao i pire od bundeve, i pire od šargarepe bih želeo češće da viđam kao prilog u beogradskim restoranima. Svakako je ovo bilo jelo najintezivnijeg ukusa i pravi način da završim sa slanim delom jelovnika.
Kada su u pitanju slatkiši, izbor je bio težak, pa sam poručio dva deserta, Čokoladni mus i Mak kolač sa kajsijama (po RSD 300 svaki).
Mus od čokolade je poslužen u malenoj saksiji. Vrlo je kremast, ali me nije oduševio. Ni izgledom, koji je sad postao već uobičajen za veliki broj kolača u gradu, a ni ukusom. Sa druge strane, Mak kolač je ponudio nešto novo. Kompaktan, što je meni bitno, jer deserti sa makom umeju da budu gnjecavi a samim tim i otužni. Vrlo je interesantna kombinacija, jer jačina maka i slatkoća džema od kajsije nisu isključivali jedno drugo, nego su vrlo lepo sarađivali u celokupnom ukusu.
Kada sam posle boravka u ovom restoranu pričao sa bliskim ljudima o njemu, ispostavilo se da većina nije znala da uopšte postoji. Stoga, zameram im što se i dalje kriju od očiju javnosti i verujem da bi uz malo truda mogli visoko da se pozicioniraju među internacionalnim restoranima. Svakako, Epigenia je mesto koje i u zimskim danima ima šta da ponudi gostima.
this HTML class. Value is http://ukusbeograda.
Nije mi skoro bilo teže da napišem uvod u recenziju. Glavni razlog je što sam, u par rečenica, želeo da opišem zašto volim Beograd. Ljudi su o tome knjige pisali i opet nisu sve rekli. Ali, ako bih morao da napišem jedan razlog, onda je to zato što ovaj grad ne prestaje da me iznenađuje. Nekada pozitivno, često i negativno, ali svakako u Beogradu nikada nije dosadno.
Tako je bilo i kada sam prošlog leta prvi put došao u Epigenia Wine & Tapas Bar. U centru Beograda, ispred mene se pojavila velika bašta, vešto skrivana okolnim zgradama. A u njoj: Španija. Tačnije spoj španske kuhinje i srpskog vina. Ovo je restoran Topoličkih vinograda, vrlo interesantan način da se promoviše vino i sklapanje vina i hrane.
Dugo nisam ovde dolazio da probam hranu, valjda plašeći se da će me prijatnost ove bašte uljuljkati i da ću možda zbog toga biti blaži, ali i zbog straha da se ne razočaram. To je razlog zbog koga je degustacija odložena za zimski period. Ovoga puta, pišem vam samo o hrani i enterijeru dok je napolju grozan dan.
Par reči o samom enterijeru. Restoran je zapravo renovirana stara zgrada u Resavskoj, koja ima stare salonske stanove, visoke plafone i stare kaljeve peći u ćoškovima, sa slikama koje se nalaze na zidu od cigle, pa se stiče utisak kao da ste malo vratili vreme unazad. Za ručavanje su postavljene dve velike prostorije, koje su odvojene velikim hodnikom i šankom. Posebna pohvala je što je jedna od prostorija striktno za nepušače. Ja sam sedeo u većoj sali, bližoj šanku, pored prozora i uz blago podrhtavanje koje izazivaju tramvaji koji prolaze u neposrednoj blizini, bio sam spreman da poručim hranu.
Španske ćufte sa začinskim biljem (RSD 430), su mi zvučale kao odličan početak ovog obroka. Jelo se nalazi u delu jelovnika gde se preporučuju Tapasi, a kako ja njih doživljavam kao predjelo red je bio da sa njima počnem. Vrlo bitno je da pomenem da se u jelovniku pored naziva jela nalazi i gramaža. Ćufte su poslužene u maloj zemljanoj činiji, prelivene sosom od paradajza i začinskog bilja, koji je još uvek krčkao kada je jelo posluženo. Sos je bio jak, najviše se isticala majčina dušica, dok su ćuftice bile lagane. Imao sam utisak da su začine stavljali samo u sos, ne i u meso. Kombinacija ukusa je bila vrlo dobra, posebno ako se uzme u obzir da sam tek počeo da jedem. Kuver (RSD 100), koji se sastoji od projica i hleba, je poslužio da se sos iskoristi maksimalno.
Čaša Pinot Noir (RSD 280) Topoličkih vinograda se lepo slagala uz ovo predjelo, kao i uz naredno, glavno jelo. Taco Costillas (RSD 750) su glazirana svinjska rebra poslužena u tortilji. Ono što me je obradovalo je što nema kostiju, meso jezapravo skinuto i složeno u tortilju, pa preliveno senfom i bbq sosom. Ovo jelo je na mene ostavilo najjači utisak i može se slobodno reći da je Beograd dobio još jedan restoran koji je u zvaničnoj trci za najbolja rebarca u gradu. A opet, vrlo originalno. Jelo ima odličan odnos veličine (250gr) i jačine porcije.
Sledeće jelo, koje sam upotpunio čašomCabernet Souvignon-a već pomenutih Topoličkih vinograda (RSD 280) je bilaJagnjeća kobasica na pireu od šargarepe (RSD 850). Interesantno je da se ovo jelo nalazi i među predlozima tapasa, ali kao polovina porcije, pod nazivom Tapas kobasice (430 RSD). Kako sam već dobio prekor mojih koleginica da preterujem, odlučio sam da poručim upravo tu, manju porciju. Ljuta jagnjeća kobasica prelivena senfom, odlično se slagala sa pireom od šargarepe. Kao i pire od bundeve, i pire od šargarepe bih želeo češće da viđam kao prilog u beogradskim restoranima. Svakako je ovo bilo jelo najintezivnijeg ukusa i pravi način da završim sa slanim delom jelovnika.
Kada su u pitanju slatkiši, izbor je bio težak, pa sam poručio dva deserta, Čokoladni mus i Mak kolač sa kajsijama (po RSD 300 svaki).
Mus od čokolade je poslužen u malenoj saksiji. Vrlo je kremast, ali me nije oduševio. Ni izgledom, koji je sad postao već uobičajen za veliki broj kolača u gradu, a ni ukusom. Sa druge strane, Mak kolač je ponudio nešto novo. Kompaktan, što je meni bitno, jer deserti sa makom umeju da budu gnjecavi a samim tim i otužni. Vrlo je interesantna kombinacija, jer jačina maka i slatkoća džema od kajsije nisu isključivali jedno drugo, nego su vrlo lepo sarađivali u celokupnom ukusu.
Kada sam posle boravka u ovom restoranu pričao sa bliskim ljudima o njemu, ispostavilo se da većina nije znala da uopšte postoji. Stoga, zameram im što se i dalje kriju od očiju javnosti i verujem da bi uz malo truda mogli visoko da se pozicioniraju među internacionalnim restoranima. Svakako, Epigenia je mesto koje i u zimskim danima ima šta da ponudi gostima.
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου