СОЛУНЦИ

Детаљи

Објављено 15 септембар 2018

IN MEMORIAM 
Маратон српских јунака

По пробијању фронта, војници кренули у освајање слободе. Иван Милошевић: Сваку стопу ове земље смо по сто пута крвљу залили...

Кад је пробијен Солунски фронт после многих битака на Кожуфу и Кајмакчалану, иако физички потпуно исцрпљен и измучен многим недаћама које је донео страшни светски рат, српски војник је, у жестоком и невиђеном јуришу, кренуо са југа, долином Вардара, висовима и пољима, кланцима и чукама, разним пречицама за које је само он, у инстинкту за одржањем, знао - према северу, „тамо далеко“, како се певало у носталгичној песми, где му се налазио родни крај, „мила Србија“.

Један француски официр у својим сећањима је записао:

„Био је то невиђени маратон француске коњице и српског пешака, у коме је победио српски пешак.“

Шта га је то тако, после пробоја фронта, терало према северу?

Српски војник је кренуо у жесток јуриш не само да из отаджбине протера непријатеља, него да што пре, после четворогодишњих патњи, стигне до свога дома, своје породице и добро знаних, а тако драгих слика земаљског шара које је стално носио у себи - села, паланке или града; свога гаја, шљивика или своје улице, а изнад свега својих најближих укућана - шта је било са њима под мрском окупацијом и да ли су патње и злостављања преживели.

Хроничари „јуриша после јуриша“ записали су и ово:

„Био је то са југа Балкана према северу незапамћен стампедо, незаустављива бујица људских тела, која јуриша претичући једна другу. У српском војнику се пробудила непозната и неисцрпна снага, и српски пешак је на сваком месту претицао француску коњицу, и сваку врсту тадашње превозне технике; у малим и великим токовима, попут бујице коју ништа није могло зауставити, српска пешадија је сукала долином Вардара и Мораве...“

И Француски официри су се дивили и чудили снази коју је поседовао српски војник у завршној офанзиви, у пробоју и, нарочито, после пробоја Солунског фронта када је незаустављива сила кренула са југа на север. У једном дневнику стоји и ова оцена:

„Српски војник је породичан и осетљив на родни крај, завичајно небо и земљу. Поред неизмерних мука кроз које је прошао у овом рату, њега је стално мучила још једна, за њега, такође, велика и неизмерна мора, која се зове - носталгија - мало позната или непозната у нашем Западном свету...“

А, управо носталгија у завршници великог рата била је снага која је српског војника подстакла и дала му надахнуће да огромно растојање - у пуној ратној опреми, у непрестаном, даноноћном и брзом кретању - пређе од југа до „Србије миле“ - да што пре дође до најдражих и најмилијих - родитеља, браће и сестара, жена и деце - села, њива и шљивика од којих је био неумитношћу одвојен пуне четири године, а неки и по седам година - од почетка Првог и Другог балканског, па до краја Првог светског рата.

Када је обележавана десетогодишњица (1928), па двадесетогодишњица (1938) пробоја Солунског фронта и краја најстрашнијег рата кога је икада свет до тада запамтио - још живи српски војници, са свежим сећањем, у различитим анкетама, замољени су, поред осталог, да сведоче и о томе како су стигли дому своме и у каквом су га стању затекли; какав је сусрет био са најрођенијима и најдражима.

Аутентичне приче о повратку ратника после пробоја Солунског фронта стизале су са свих страна. Калиграфије читљиве и нечитљиве, али речи истините и уверљиве, писане срцем и успоменама које се до краја живота нису могле избрисати и заборавити.

Чежња за завичајем, најмилијима и отаджбином изражена је и кроз песму „Тамо далеко“ - најпопуларнију и најчешће певану у далекој туђини - појединачно и колективно.

Ево, најпре, неколико детаља из сећања Ивана Милошевића, који је био редов Моравске дивизије.

„... Рођен сам у мачванском Прњавору. Баш смо жњели жито у великој моби - година је била берићетна и обећавала добар род који ћемо, надали смо се, јести у миру и здрављу из пуних амбара - када су предвече одјекнула звона на нашој сеоској цркви и када се селом понео глас:

Почиње велики рат. На нашу отаџбину, да нас затру и униште наше домове, фамилије, воћњаке, њиве - кренула је велика и моћна аустријска царевина. Исте вечери је по селу прошао добошар и на сваком ћошку и у засеоку много пута, већ промуклим гласом, објавио: „Браћо Србљи, браћо војници, одмах крените на своја ратна одредишта да бранимо отаџбину од мрског злотвора, који хоће да нас затре...“

Из сећања Ивана Милошевића наводимо и ово:

„... У рат смо пошли одмах, прошли кроз велике и страшне муке, страдања и изгибенија. Ја сам се из велике војске вратио 1919, с пролећа, и то су били најтежи дани у моме животу. Све изгорело, родно село - Прњавор - у згаришту, нагореле рушевине. На спаљеном огњишту нашао сам само брата од стрица, Михајила. Жена ми је умрла од глади, а ћерка од шеснаест година на материном гробу пресвисла од туге, глади и изнемоглости... Кућа, шљивик, ограда - све сравњено са земљом и затрто. Када смо се на затртом огњишту срели Михајило и ја заплакали смо као сирочићи. Рат сам и изгибенија прошао, али сузу лако нисам пуштао. А, сада срце више нисам могао да стежем... Из наше куће у велику војну кренуло је петорица браће, а вратила се само нас двојица

- Михајило и ја. Он ми је тада рекао:

- Ево, Иване, од наше препуне задружне куће и препуних амбара није остало ништа.

И Михајило још гласније зајеца, јер су му непријатељи убили три малолетна сина...

Иван Милошевић дрхтавом руком и једва читљивом калиграфијом у свом сећању је дописао и ово:

„И тако се све заврши. То је нама немилосрдни рат донео. Сваку стопу ове земље ми смо по сто пута крвљу залили. А то знају да цене само они који су ратовали, губили главе и враћали се на пуста згаришта својих домова и затртих и подељених фамилија...“

*

Једна свећа – згаришту

По повратку, Милан Гачић запалио свеће - мајци, оцу и тројици браће. Шифровано писмо о трагичној судбини Гачића Милану стигло преко бугарских војника

У краткој биографији Милана Гачића, која стоји уз сведочење пише:

„Рођен сам у Љубовији. Био сам редов 17. пука. У рат сам кренуо међу првим борцима, чим је добошар јавио да се иде на зборно место. Из рата сам изнео само голи живот. Изгубио сам све - и фамилију и имање - због чега човек има вољу да живи...“

Три Миланова брата погинула су на фронту, мајка пресвисла од туге, отац погинуо у Лјубовији, бранећи од окупатора кућни праг, а два стрица, за чије се гробове и не зна, изгубила су главу на обронцима Цера. Када су Швабе ушле у Љубовију - кућу Гачићеву и целокупно имање - у пепео претворили.

Овако још прича Милан Гачић:

„На родно огњиште, у Љубовији, кући сам дошао тек неколико месеци по пробоју Солунског фронта и завршетка велике војне. Раније нисам ишао, јер је у мени чежња била убијена. Знао сам да су ми убили и оца и мајку. Писали су ми из Србије, а писмо је, преко Женеве и Црвеног крста, стигло Бугарима, на њихову страну, они су, преко линије фронта, на нашу страну, писмо пребацили помоћу лука и стреле. Било је то на Оштрој Чуки. Писао ми неки Сретен Трлајић:

- Драги Милане, писао је завијено, али тако да ја могу да разумем - могу ти јавити да ти је отац отишао код Борислава, а мајка ти је отишла код Пелагије. И брат ти је отишао за њима... Немој да се секираш, кућа ти је у реду, као што је и моја била у старој Љубовији...

... И све ми је било јасно. Писало се шифровано и завијено. Знао сам да је Пелагија умрла, а отац Борислав изгубио главу. И брат више није био међу живима. Кућа Сретена Трлајића била је раније изгорела, па сам знао да је исту судбину доживела и моја... Стегао сам срце. У себи сам кукао, али нико да не примети. Мозак је отупео, живци се искидали. Чекао сам и ја да погинем сваког трена, али нисам погинуо. Остао сам сам на свету, сам без игде икога. Када је Солунски фронт пробијен, у општој трци сам кренуо и ја у родни крај, али онда сам успорио: чему ћу и куда када више немам ни фамилије, ни дома свога? Стигао сам тек после неколико месеци. Узео сам свеће. Одем на гробље. Једну припалим за мајку, а четири друге за три брата и оца, за чије се гробове не зна... Онда сам дошао на згариште дома. Дуго сам ту плакао, а затим на огњишту запалио једну свећу... Од тада више нисам свраћао у Љубовију, јер ми је било тешко, све ме је то подсећало на младост и несрећу коју нам је донела велика војна... Отишао сам у велики, бели свет, трбухом за крухом, само несрећу и рат да заборавим, али никако да - заборавим...“

„Прекрстим се Богу и нашим светитељима...“

„Баш сам косио ливаду са малим закашњењем“, сведочио је Иван Филиповић, са Уба, редов Другог артиљеријског пука, Дринске дивизије, „када је у пуном галопу дошао коњаник пред општину, у Убу, снажно залупао у бубањ и објавио окупљеном и преплашеном народу хитну мобилизацију. Угрожена отаджбина: почиње, после само годину дана мира, нови рат. Настала је општа пометња. Рат 1912, па нови 1913, није била минула ни пуна година и миру, а глас стиже о почетку новог рата... Народ оставио све земљоделачке послове и ми се брзо опремили и кренули на зборна места, у војну. Моја жена пала по мени, па плаче и нариче као да сам већ погинуо:

- Зар ми, црне, опет да вас испраћамо живе и дочекујемо у мртвачким сандуцима, да опет у нашим домовима, са нејачком децом, остајемо вез мушких глава.

А ја јој онда кажем:

- Тако Србљима, ваљда писано, судбина нам, ваљда, доделила да ратом извојујемо да нам деца у миру и слободи живе...

Али, није било времена за плач и приче. Узјахао сам на коња, Зекоњу, који је до тада орао и вукао кола, и пуним касом одјурио на своје зборно место као и у толико претходних ратова...

... За време пробоја Солунског фронта из топа сам пуцао са чуке Соколац. Онда смо непријатеља потисли према Горњем Милановцу, па преко Криве Реке. Сломили смо сваки његов отпор, а онда кренули у јуриш који ниједна сила није могла да заустави. Вукла нас је неизмерна жеља да што пре стигнемо у родни крај. Рововско оружје више није употребљавано. Топа више нигде нисмо испалили. Хајде, само напред и напред, за мрским непријатељем који безглаво бежи. За трен смо у Лесковцу, па Прокупљу, Крушевцу, Крагујевцу, Мионици, Тополи... Хватали смо свуда пречице, које смо добро знали...

... Дому своме из велике војне стигао сам уочи Митровдана. Када сам дошао на Уб, пред кафаном, узбуђен и уздрхтао од велике жеље, сретнем неке познанике. Једна жена отрча брзо, колико су је ноге носиле, и јави моме оцу да сам жив и здрав стигао из страшне војне. Старац ме, с напором, познао. Мени на глави шлем и она француска униформа, мршав и усукан, па човек не верује да сам му син. Личим му на окупатора. Деца ме љубе, жена од радости плаче. Мајка ми је већ била умрла... Код куће - јад и беда. Рат све затро и опустио. Тешка сиротиња. Изнемогао, отац једва стоји на ногама. Није имао ко да обделава земљу... Збацио сам са себе униформу, бацио пушку, прекрстио се Богу и нашим светитељима што је судба хтела да из војне живу главу изнесем, па се ухватим мотике, и почнем да радим...

У своме сећању, рука Ивана Филиповића је дописала на комаду хартије и ове речи:

„... И тако ћу, у миру и слободи, надам се, и милом Богу, радити до краја свога живота...“
Али се и овога пута изјаловила нада земљоделца и редова Ивана: само три године после писања ових речи, почела је „нова војна“ - још страшније крвопролиће - Други светски рат...

*

Поседео од страхота

Народ у ритама, гладан и промрзао, грејао се ватрицама поред колиба. Мајка на умору ипак сачекала много пута оплаканог сина Миливоја

У Србији има четрнаест сила која се зову Каменица. Село о коме је овде реч односи се на ужичку Каменицу. У њему је рођен Милоје Петровић. Ратовао је у Дринском артиљеријском пуку: Све време велике војне пунио је гранатама ждрела топова...

Овако сведочи Миливоје Петровић како се, после пробоја Солунског фронта, вратио дому своме и шта је у Каменици затекао:

"У село сам се вратио тек 1920. Раније се није могло. Ратне обавезе нису дале. Молио сам своје старешине. Говорио сам им: жеља ме страшна мори. Од жеље за кућом и селом ћу да пресвиснем. Приправност је још трајала. Кошкали смо се после рата око граница. Свако је себи грабио што више. Нарочито је кошкања било око нас и Мађара... Баш смо били у Осеку када сам од официра добио објаву да идем кући. Нисам хтео преко Барање. Отуда се још пуцало. Кренуо сам на сам дан нашег православног Божића. Оставио сам пустаре и салаше око Осека и упутио се на југ, дому своме, за којим сам толико година, даноноћно, чезнуо... Ишао сам све пешице. Најпре прођем Руму, па Шабац, а онда се дочепам Ваљева. Познате ми све стазе и пречице. Онда се дочепам Букова између Маљена и Повлена. Идем долином Градца...

"... Управо се зора хватала када сам у родном селу Каменици прекорачио кућни праг. Све било је више него пустош. Прва ме срела снаја. Поранила да радне по опустелом и сасвим упропашћеном домаћинству. Када ме видела - скаменила се. Није знала шта да каже. Није могла и умела да се радује, а мене нешто страшно стегло у грудима, као срце ће из њих да искочи... Отворио сам врата и једним погледом хтео све да обухватим и уверим се да ли су сви живи и здрави.

"... Пре недељу дана умрла су два синовца од последица тек минулог рата, а из болесничке постеље, мајка на умору, пружила је две мршаве старачке руке да ме загрли. Казала је:
- Јој, Миливоје, славо моја, само да си нам жив из оне страшне војне дошао. Толико сам пута за тобом пустила сузу, оплакала те и ожалила. Много пута су у село стизале најцрње вести, па сам ти и свећу палила.
"И сузе су је загушиле док су кошчате руке миловале моју косу. Био сам још млад, неожењен, а поседео сам врло брзо и врло рано, од ратних страхота кроз које сам прошао..."

У свом сећању Миливоје је написао: "Молим се Богу да се ово зло никада више нама и свим нашим потомцима не догоди."

Село опустело

Двојица другова из детињства, ђаковања и младости имала су исту судбину - Лука Перовић и Божа Токовић. Још као чобанчићи заједно су чували стада на осунчаним и травнатим пропланцима изнад Тулара. Друговали су целог живота. Заједно су делили сваку младалачку радост и тугу. У рату су делили исту невољу.
Лукино село Мала Брајина безмало се наслања на родно село Божино - Губавце.

И у велику војни - отаджбину да бране - Лука и Божа кренули су истог дана као исписници и истопозивци. Били су у Првом пешадијском пуку који је формиран на подручју Ниша. Прошли су кроз многа смртна искушења и њихове ратне приче су дуге, узбудљиве и потресне, а о повратку своме дому, у јесен 1918. године, прво казује Лука:

"Када сам дошао у Малу Брајину, трчећи с југа, гоњен неодољивом жељом да видим родно село и укућане, одмах ме туга ухватила: нисам затекао ни куће, ни штале, ни сеника, ни шљивика, ни ограде. Сузе ми ударе на очи. У плачу се почнем гушити. С муком почнем да дозивам: - Хеј, има ли игде иког живог?

"Из једне кровињаре, из шумарка, склоњен од погледа, појави се мој остарели стриц, сав у крпама, налик на просјака. Седео је у колиби и дрхтао. Поред њега ватрица која догорева. Пољубим се с њим, а он заплака. Узбуђен, у сузама, питам га:

- Стриче, где су моји?

"А он испружи руку и у шуми показа једну још мању колибу и с напором, загрцнуто, рече:

- Ено их тамо, војаче мој, у јаду и несрећи, као што сам и сам у јаду и несрећи... Бугари и Швабе све попалили и затрли, а многу чељад поклали, побили и повешали...

"И приђем тамо, и дуго, у загрљају оца и мајке, јецам, јецам. Човек да има гвоздено срце и челичне живце није могао да не заплаче..."

Живот у каци

Његов исписник и нераздвојни друг у миру и рату, Божа Токовић се повратка дому своме сећа:

"... После пробоја фронта, у највећој журби, дођем до својих Губаваца. Трчао сам без одмора, без починка, даноноћно. И, када се појавим на следећем брду, преда мном пуче познат предео, знан и драг видик. У простору тражим село, родну кућу, али какво разочарање: видим само згаришта, згаришта, згаришта... С напором приђем нашој кући. Све спаљено и уништено. Гушим се у сузама. Овде је некада била наша сељачка кућа, амбари, штале, шљивици, а сада - пустош. Све обузео коров, перуника и штаваљ... у Церовом гају, изнад кућног огњишта, стоји мала кровињара, травом, лишћем и папрати покривена. Из колибе се појаве жена и девојчица, налик су на просјакиње - голе и босе, у ритама. Дуго ме гледају, али не препознају у француској војној униформи и са шлемом на глави. Тек у неко доба жена гурну девојчицу испред себе и крикну:

- Ено ти, из војне, дошао отац Божо...

"... И моја жена заплака, а голо дете, мршаво и јадно, побеже испред мене, свог рођеног оца. А мало даље, под великим цером, стоји, такође у јаду и крпама, четверо моје уздрхтале дечице. Шћућурило се једно уз друго. Личе на беспомоћне птице у гнезду. Цвилели су од глади. Нигде ништа. Једна оборена каца за джибру или кисели купус - заменила им кућу. Ту су, у тој каци, спавали. Деца унутра, а жена пред кацом...

"... Бугари, Швабе, а нарочито Арнаути их опљачкали и у кости им улили велики страх."

Из Божиног сећања наводимо још само две реченице:

"Тако су ми дани повратка из војне у животу били тежи него сама војна. Засукао сам рукаве и почео да кућим, све из почетка..."

"Никада се више нисам насмејао..."

*

Деца бежала од очева

Рат је оставио неизбрисив траг и Милан се никада више није насмејао. Двоје деце Марка Бајића умрло у логору, а двоје пропало од беде

Када је објављена мобилизација и дигнути Срби да бране огњишта од оних који су крволочно кренули на њих да их затру и униште на њиховим вековним огњиштима, Милан Савић је имао само деветнаест година - још, тако рећи, голобрадо сељаче, рано се оженио и већ добио сина кога је љуљао у колевци. Али, рат није имао за све то ни милости ни обзира. Из свог села Седларе преко Ваљева, Милан је кренуо као регрут на фронт, јер су Аустријанци већ јуришали на земљу Србију преко Дрине. Регрут је, без и једног дана обуке, ушао у ров...

А како је изгледао Савићев повратак, после четворогодишњег смртног искушења, дому своме?

„Пробијемо Солунски фронт“, сведочио је регрут „Дринске дивизије“, и није било те силе која је могла да нас заустави да не кренемо у Србију да видимо своје фамилије и свој родни крај после толико претрпљених мука. Ишли смо као опијени - све дубље, све брже и све даље. Нисмо знали ни за какав страх. Пред Београдом смо разбили последње окупаторске банде, па смо тек онда кренули кућама... То није био обичан ход. То је био јуриш, трчање, без одмора и предаха. Што пре да стигнемо до наших најдражих. Много пута сам мислио на сина који је остао у колевци... Ишао сам своме селу Седларе, једнако узбуђен. Нисам више био ни млад. Моје лице су избраздале дуге и тешке ратне патње и зли дуси. Коса потпуно седа у 23. години... У село сам ушао тужан. Из далека сам видео: плот и ограда око куће - порушени. Оваца у тору није било, а кућа срушена и опустела. Моја жена је истрчала пред мене и повикала, у сузама:

- Хвала Богу када си се жив вратио. А ми чули да си кости оставио на Кајмакчалану, па смо те одавно ожалили и оплакали и за све наше славе и свеце за покој ти душе свеће палили...

Мајчине сузе

И дуго смо, загрљени, јецали... Дете које сам оставио у колевци, бежало је од мене и никако се није могло привићи да има оца без кога је пуне четири године растао... И нисам могао да се радујем: најлепши дани моје младости за мене су остали најболније успомене. Рат је оставио неизбрисиви траг у мојој души и ја се више никада нисам насмејао...

Право му је име било Драгутин, а по деди, из љубави и поштовања, звали су га Стојко, презивао се Стевановић - Стојковић, село Кутлеж, окружје Лесковачко.

Драгутин, односно Стојко и његов брат Димитрије били су у истој десетини, а дивизија се звала Моравска. У војну су кренули уочи светог Архангела, када су на свим сеоским црквама дуго и злослутно звонила звона која су објављивала почетак велике војне и дизање Срба на оружје да се брани отаджбина од непријатеља који је долазио са севера.

Када се војна завршила непосредно после пробоја Солунског фронта, остало је сећање овог редова из Моравске дивизије:

„Ја сам одмах кренуо кући. Не знам шта ме је то тако снажно носило? Чинило се да имам крила. Нисам знао ни за умор, ни за несаницу, само што пре да се стигне до Кутлежа. Судбина је хтела, после многих рањавања и смртних искушења, да преживимо велико ратно зло...

...Код куће сам нашао оца и мајку, у сузама и чекању да се живи синови врате из војне. Своју жену Милосаву нисам затекао. У рату је умрла, док су мога најмлађег брата Милана, Бугари убили. Осветио сам га поштено... Бог да му душу прости. Брат Димитрије био је бржи у јуришу према кући и успео је, готово трчећи, да стигне два дана пре мене. Пред сам пробој Солунског фронта раздвојили смо се, а дотле смо били у истој десетини, вазда раме уз раме... И код куће настаде плач, цвиљење, ридање, па целивање. А, од домаћинства, некада богатог, није остало, тако рећи, ништа: све попаљено, разорено и развучено. Али, шта се могло - војна је била страшна. Хвала Богу и свим светитељима да се остало живо...

Тако, засучемо рукаве и у слози, Димитрије и ја и остарели отац, колико је могао, почнемо да кућимо и стичемо све од почетка...

...Моја мајка Стамена, остарела и измршавела, непрекидно је, и ноћу и дању, била у сузама. Ми, синови, смо је смиривали, а она нам је овако одговорила:

- Децо моја, синови моја, четири године војне су прошле, а ја нисам плакала за вама. Срце сам стезала и сузе нису квасиле моје лице, па ме пустите сада да се добро исплачем. У мени је река суза...

Разорени дом

Поднаредник Марко Бајић у рат је ступио тако рећи са свога кућног прага. Када је фронт ишао преко Сувобора, придружио се српској војсци. Прво је припадао Четвртом, а затим Шестом пуку; прошао је кроз многе битке и велика смртна искушења. Из рата је донео многе ране на себи и одликовања, а међу њима и оно највеће - „Карађорђеву звезду.“

Бајић је свој повратак дому своме овако запамтио и описао:

„Демобилисао сам се тек почетком јануара деветнаесте. Служба није дала да кући кренем раније. Наш пук је био у Печују. Још смо се, због граница, са Мађарима, гледали преко нишана. Молим и преклињем своје старешине да ћу пресвиснути од велике жеље за кућом и мојим укућанима на које мислим и у сну и у јави. Најзад добијем објаву и скинем униформу. Са севера сам кренуо у зору. После два дана и две ноћи разне вожње, а највише пешачења, кући сам, у село на Сувобору, стигао у девет увече. Носио сам ћебе и шињел, јер беше велика студен. Куцнем на прозор. Жена ме познала по гласу. У радости је крикнула:

- Ево, мој Марко из војне најзад стигао!“ И грунула у плач и ридање. И ја нисам могао сузама одолети...

...А нашао сам их несрећне, у једној собици, у поп Милиној кући. Два детенцета, као два штенета, збила се између неких сандука и гаравог шпорета, па се греју. Шћућурили се и све се тресу од студени и страха. Веће сам их оставио одлазећи у рат него што сам их, после четири године, нашао. Начисто пропала од глади и беде. Жена са себе скинула оне рите, па их покрила, а она остала гола, такође, од зиме цвокоће зубима...

Кроз плач, бришући сузе, питам жену где је друго двоје деце. Одлазећи у војну, код куће сам оставио четворо. И она, једнако се гушећи, исприча како су их окупатори отерали у логор у Швабију или Мађарску и тамо су деца, од глади и болештина, помрла. Никада им за гроб нисмо сазнали... Стегао сам срце и засукао рукаве. Почео сам да радим наше землоделачке послове. И у беди се морало живети, а надежда да ће бити боље никада ме није напуштала...

*
Жив човек све издржи

Људи су без страха срљали у смрт, жељни да виде слободну отаджбину. Милан са 64 ране почео је да подиже сина јединца

Као и Милан Бајић, и Светислав Николић је у своје родно Севојно стигао са „Карађорђевом звездом“ у реверу војничке блузе. Стигао је одмах, после пробоја Солунског фронта, такорећи, међу првима.

Једва читљивим рукописом, узбуђен, у француском војачком оделу, описао је како је дочекан од сусељана. Моле ме и траже да им причам како је било у великој војни, а ја сам, узбуђен и у сузама, одмахнуо руком и казао:- Браћо Србљи, Бог да сачува свакога од оног јада и патње.“ И више нисам могао да говорим од великог узбуђења...

Касније, када се примирио и када су престала она прва узбуђења, Светислав ово исприча:

„Вратио сам се са првим српским војницима који су стигли у ослобођену отаджбину. Моји синчићи, Живадин и Живорад, веома су се уплашили када су ме видели. На мени шињел, на ногама камашне, на глави француски шлем. Какво је пред њима ово чудовиште које личи на Швабе које су четири године за народ били страх и трепет. Био сам измучен, зарастао у браду, уморан и неиспаван, у даноноћном ходу да што пре стигнем дому своме и видим своје најдраже и најмилије: да чујем, после четири ратне године, новости о њима...

... И гле, моји уплашени синови, Живан и Живорад, почели су да беже по опустелој авлији и наричу и плачу из свег гласа. Нико да их утеши. Мислили су да сам ја Шваба који је дошао поново да их мучи и кињи. Кроз сузе сам дечици говорио: - “Не плачите, синови моји, ја сам ваш отац Светислав, а не Шваба...“

Стигао у страху

Синови су и даље неповерљиво бежали од оца и још гласније вриштали. Тек када је њихова мајка Ката, моја жена, пала, у сузама, на моје груди, трчећи из шљивика, тек су се тада Живан и Живорад уверили да сам им отац Светислав. Онда су, узбуђени и радосни, почели да се мотају и привијају уз моје ноге увијене у камашне... Цвилели су сада, не од страха него од радости и среће...

... Ето тако, ја, живи раб божји, као и сви землоделци, свијем се кући и породици и почнем на разореном огњишту да се кућим такорећи од ничега. Још сам имао краву Шаруљу којој хвала и која нас је хранила. И хвала Богу и судбини што сам остао жив у оном ратном паклу...

На своје саћање Светислављева рука је још дописала: „Амен!“

„Жив човек све муке издржи...“

То су речи редова Моравске дивизије, Милана Микашиновића, из Косова Поља, који је на питање о повратку дому своме, овако одговорио 1928. године:

„Пробијемо у јуришу Солунски фронт. Гинуло се, у снопљу. Чете се проређивале. Без страха су људи срљали у смрт. Нису више ни на шта мислили, јер су хтели што пре да виде слободну отаджбину и оне најмилије и најдраже који су остали у њој...

... Толико смо били уморни да се више нисмо могли радовати. Ја сам стигао прво у Приштину, па одатле у своје родно село Обичићи. Цик зоре ме је стигао на самом домаку куће. У даљини сам препознао шумицу... видео свој церови гај... То је била моја родна планина...

... Примичем се, у страху. Корак успоравам. Плашим се најцрње истине: да ли су моји укућани живи? Опрезно се примичем шљивику и огради. Шта се овде све дешавало за време четворогодишњег војевања?
Отац ми није био жив. Убили га арнаутски душмани... Ни жена ми није била жива. Умрла од глади и арнаутског насиља... У животу је, ко зна како и на који начин, сасвим случајно, остао мој синчић Бориша. С муком сам га припитомио и уверио да сам ја његов отац Милан Вукашиновић... Са шездесет и четири ране требало је наставити нову борбу: угађати земљи хранитељици и дизати сина јединца....“

И оно што је рекао на почетку свог сведочења, јунак ове повести, редов Моравске дивизије, поновио је и на крају:“И богу хвала: жив човек све муке издржи!“

Ратовао је у оба балканска рата. Тек што је мало предахнуо и ухо навикао на сеоски мир и тишину, стиже позив за нову војну. Тако је сељак, Живојин Миловановић, поново узео пушку и кренуо из Тулара. Истакао се у рату и већ прве године на својим раменима понео је еполете српског официра.

После четири године крвавог рата, Живојин је повратак дому своме доживео једне октобарске ноћи деветстотина осамнаесте.

„Жудња ме велика морила“, сведочио је Миловановић.“ Жудња за кућом и укућанима, и родним селом Коњушом. Најзад сам стигао кући и то је у моме животу велики и незаборавни дан. Стигао после пакла - жив!

Читав из пакла

У Прокупљу сам срео неког познаника, трговца Стеву, па га питам: - Знаш ли како су моји? А он рече: - Ништа нисам чуо, богами, али веле да су Бугари чудан зулум направили у вашем крају. Многе куће су у Туларима попалили...

Тада се у разговор умеша и један сељак од Медвеђе. Он вели: - Брате Живојине, прими моје саучешће. Пре недељу дана ти је умрла жена. Намучила се, сирота, ко нико... - Било ми је веома тешко...

Брзо сам у чаршији нашао коња и галопом одјурио у Туларе. Први ме син угледао. Одмах ме познао. Био је поодрастао. Узео је осамнаесту. Личио је много на мене. Повика, сав у сузама: - Оче, да ли си ти то? - И сави се око мене и поче да ме целива и грли. А ја рекох: - Ја сам, сине Љубомире. - И сузе не могу да сакријем...

... Затим сам видео: од куће иде баба Перса, али ништа не говори. Три пута је дозивам, али она, као да је пореметила ум, не сме да ми приђе. Тек када из куће истрча снаја и рече: - Баба Персо, па оно није Бугарин! Оно је наш Жика! - Перса ми тек тада приђе. И док се грлимо и љубимо, обливени сузама радосницама, ја покушавам све да окренем на шалу па велим: - Бре, Лјубомире, сине, да ли си се оженио? - А баба Перса одговара: - Ми га гонимо да се ожени, а он неће, док му се, вели, отац из велике војне не врати...

... А увече, читаво село се сјатило око мене. Питају за овог и оног. Где је ко страдао. На којој је чуки оставио своје кости. Па како је текла борба на Солунском фронту где смо у рововима лежали месецима, а ја не могу да причам. Узбуђен сам. Срце ми се од чудне туге стегло, а језик завезао, па само велим: - Немојте сада! Има времена, причаћу вам о нашим мукама страшним...

„На Еминовим Водама, у крви...“

„Када сам се мало прибрао и предахнуо“, сећао се свога повратка кући Живојин Миловановић, „однекуда, из поља, дотрчала је и моја ћерка Малина. Обеси ми се о врат. С главе ми збаци француски шлем и поче да ме љуби, а ја сам мислио у себи: Сирото моје дете, плаче за мајком...

И ја почех ћерку Малину да тешим: - Не плачи, ћеро моја, то је Божја воља што си остала без матере, а ја без жене, кућенице и домаћице. Ево, тата ти се жив вратио, баба ти је жива, брат ти је жив. Нека Бог прости душу твојој доброј мајци. - А сузе ми се стврдле у очима. Тако нисам плакао ни у најтежим тренуцима када смо сахрањивали наше погинуле другове на Кајмакчалану и прелазу преко Албаније. Али, нисам био још ни изговорио те речи, кад погледах: однекуда, иза куће, иде моја жена Рада и носи у наручју најмлађег сина Станислава. Било му седам година. Родио се уз балканске ратове. Иде, смеје се нама, и вели: Немој да караш дете. Није те видела толико година... А ја, трчећи јој у загрљај, вичем: - Па ти си жива, ако Бога знаш! А ја те већ оплакао и ожалио. Један сељак ми у Прокупљу казао и саучешће изјавио...

... А за своју мајку не смем ни да питам. Чим се не појављује, значи да није међу живима. Кад мало прође, ево ти и ње. Остарела, онемоћала, једва се креће. Када је на мојим грудима видела „Карађорђеву звезду“, па ме упита: - Јуначе мој, где си, и за које заслуге то одличије велико добио? - А ја свима кажем: - Тамо на Еминовим Водама, у оној крви и несрећи...

И ту станем. Од великог узбуђења и суза више не могу да причам о страшној војни, страшнијој од оне две балканске војне...

*

Брата није препознао

Не зна се ко је од окупатора био крволочнији после пораза на Церу. Шпанска грозница у Севојну сатрла оно мало народа што је преживело швапски терор

Седамнаестим пешадијским пуком командовао је Алекса Стојишић. У првој чети Четвртог батаљона служио је Страхиња Рогић. Био је још ђак, а већ је био подофицир. Родом је из Ужица. Прошао је све ослободилачке ратове - и оне балканске, и овај велики, светски...

У војниковању Рогићевом било је много битака, али најкрвавија и најстрашнија била је она која се одиграла на Бабиној глави. У тој бици његова чета је била преполовљена.

У Ужице, родни крај, Страхиња Рогић се вратио са "Карађорђевом звездом" у војничкој блузи. У варош на Ђетињи стигао је децембра осамнаесте. У сећању му је овако остао повратак дому своме:

"Јавио сам мојима да долазим и молио да ме брат сачека колима, запрежним, у Пожеги. Кад тамо - брата нема. Опет пођем пешке према Ужицу. Успут сретнем једног сељака - тера на колима дрва. Седнем са својим војничким пртљагом на кола и клатим се сатима. Мимо нас прође у запрези један младић. Учинио ми се познат, али он гледа у мене и не јавља се. Тако сам се мимоишао са братом Десимиром. Тек ме после, на пола пута према Севојну, сустигао. Пита ме: - Да ли си ти то, Страхиња? - Јесам, казао сам. А ко си ти? - Зар ме не познајеш?

"И обојица се бацисмо један другом у загрљај. И заплакасмо, а када се прибрасмо, Десимир рече: - Знаш да нам је мајка болесна. И Боже дај да је код куће затекнемо живу..."

Срећа уз бадњак

То је било на Бадњи дан. Успут ми Десимир казује како су их Швабе, Мађари и Аустријанци мучили. Не зна се, вели, који су били крволочнији после пораза на Церу. Отац је био председник општине, па су га интернирали у логор... Баш тада, у разговору, стижемо кући. Десимир се сакрио иза тарабе, а ја пошао унутра. Гледам: авлија разривена. Воће искидано и посечено. Све зарасло у коров... Закуцао сам на врата. Јави ми се отац: - Ко је? - а ја сам одговорио: - Војник! Да ли бих могао да преноћим. Ја сам из села Дуба, од Бајине Баште. Враћам се са Солунског фронта...

"Ватра пуцкета на огњишту. Они приложили бадњак, а отац се радосно смеје, па вели: - Веселице моја, зар не познајеш свога сина Страхињу? Најзад је, жив и здрав, дошао кући.

"Тада моја мајка скочи из постеље у којој је боловала. Када ме виде, загрцну се и рече: - Не могу да га препознам. На глави му шлем. На њему француска униформа. Мршав и пропао. Никако да га познам.

"Тек када моја мајка угледа и брата Десимира, онда бризну у плач и велико ридање.

"Дошла сестра са децом. Сакупили се људи из комшилука. Целе ноћи смо причали о страшној војни.
"Моју мајку је окрепио и излечио мој повратак, па скочила из посетеље - кува, спрема и угађа ми. Да ме окрепи и у живот врати.

"Од наших суседа, после пробоја Солунског фронта, још нико није био стигао дому своме. Дошао у нашу кућу све сам женски свет. Многе жене су у црнини. Сазнале за велика изгубенија у којима су и њихови најмилији страдали. Сада ме мајке питају за синове, жене за мужеве, сестре за браћу: где су, да ли су преживели и Солунски фронт и када ће кући својој доћи. А ја ћутим - ничију наду нећу да убијам...

"... Ето, тако је то било. А после? После су почеле, када смо се мало окрепили и живце смирили и ојачали, праве приче о великој војни коју је српска војска издржала...

"Као да ми неко из груди кида срце..."

Нико да дочека

И Стојан Ерић је Ера; рођен је у Севојну, а био је ћата у Трећем прекобројном пуку.

Кренемо у рат, на брзину", сећао се Стојан. "Испратила нас је, по старом обичају, прегласна кукњава жена. Идем и ја. Сузе ме многе испратиле. И што идем даље, што се даље одмичем од дома свога - око срца ми све теже. Нисам плашљив, али сам знао да се дому своме нећемо лако и брзо вратити. Посебно ми је криво било што сам ћата у чети. Никада перо нисам много волео. Пушке пуцају, а ја - ћатишем. И вели мени командир: - И ти си, Стојане, неки чудан човек. Што се стидиш свога ћатисања. Није срамота ни с пером у руци радити за отаджбину. - А ја му одговорим: - Ама није срамота, господине капетане, али опет бих више волео да сам у рову са друговима... - И капетан ми дозволи да оставим перо и латим се оружја.

"... И тако, са оружјем, цело време рата, кроз највеће и најстрашније битке...

"А пред очима и у срцу једнако ми: кућа под брегом, смежурано лице остареле мајке, лице моје жене Рајке. Пред сам крај рата био сам рањен у главу на Солунском фронту, али нисам могао да дочекам да ми ране зацеле. Жеља за домом и најдражим у њему била је јача од свега..."

И, после пробоја фронта, Стојан Ерић је, са завојима на глави, уз напор, кренуо дому своме, у ужички крај:

"Глава ми у ранама и белим завојима, али жеља ратника који се из рата враћа дому своме била је јача од свега на свету. Само ме је смрт могла спречити да не кренем долином Западне Мораве.

"... Некако стигнем надомак родног села. У том тренутку ме био обузео неизрециви немир. Од узбуђења као да ми неко из груди кида срце. А село - тужна слика: опустело, попаљено - као да је преко њега прешла најстрашнија олуја и пожар. Питао сам се: зар нико није остао жив да дочека ратника који се враћа из рата?

"И, брзо сам се уверио: није имао ко. Шпанска грозница је сатрла оно мало народа у селу што је преживео швапски терор, злостављање и изгибеније.

"У мом Севојну, тек у покојој кући јављао се понеко жив, али је још све било у кревету, у грозници, болесно. По кућама лом. Болесници јаукали од тифуса и "шпанске грознице". Хтео сам, попут рањене звери, да јаукнем на кућном прагу. Осетио сам како се у мени руши нешто страшно и неизрециво...

"... Изашао сам пред кућу, сео на праг, загледао се у даљину: наше лепе храстове шуме изнад села више није било. Брег је стајао голцијат као ћелава глава. Све је Шваба посекао и попалио, јер се нарочито бојао шуме. Опет сам се окретао наоколо и чинило ми се да ми неко из груди још јаче покушава да ишчупа срце...
Моја је кућа некада била пуна чељади и пуних амбара, добростојеће, богато сељачко домаћинство. А сада - чемер, туга и јад: све раскућено и развучено. Ни чељади, ни амбара... Устао сам с прага и у кућу више нисам смео да уђем од велике жалости. Кренуо сам да обиђем њиве и ливаде. Све пусто и зарасло у коров, а онда сам окренуо према сеоском гробљу. Било је густо и пренасељено. Све саме нове и још свеже гробнице и на брзину издељане и накривљене крстаче...

"... По гробљу сам се дуго спотицао. Клецао. Тражио сам нешто...

Ето, после пробоја Солунског фронта у такво сам село дошао и на такво огњиште. Прекрстио сам се, упалио десет свећа за своје најмилије и с божјом помоћи засукао рукаве и почео да обделавам земљу. Друге није било. Набавио сам у Ужицу два мршава вола. Плуг су вукла и помагала ми да се скућим и све почнем од почетка, а моја рука је била веома уморна од тек минулог великог рата..."

*
Свећа живом сину

Рат је све расточио - отац умро, два брата погинула, трећи остао инвалид, а Милија Ћатић стигао сав у ранама. Усиљеним маршом ишло се после пробоја у завичај

Код Беле Цркве има једно село. Зове се - Коран. У њему је рођен Милија Ћатић. У рату је био каплар. Из њега се вратио са четрдесет рана и „Карађорђевом звездом“ на грудима.

Чујмо његову потресну причу о повратку ратника из „велике војне“, како је српски землоделци у својим успоменама називају:

„Стигао сам у родни крај пред сам ускрс, деветнаесте. Служба није дала да дођем раније. Баш је код Беле Цркве био први послератни вашар, скроман и у сиротлуку. Ту ме је затекло јутро. Тешко се ишло, али се непрекидно, и дању и ноћу, пречицама, ишло само што пре да се стигне. Међу сељанима, на вашару, био је и мој брат Димитрије. Једва сам га препознао. Корачао је са инвалидским штакама испод пазуха. Граната му, казао је, одсекла ногу до колена тамо у једној од многих борби на обали Дрине. Нас два брата смо се загрлила, пољубила и - прегласно заплакала.

Онда смо се мало примирили. Кроз сузе ми је рекао брат Димитрије: - Наша браћа Грујица и Здравко су погинула, а ево, ја сам се, из рата, вратио без ноге. Где су им гробови? Не зна се. Можда на Кајмакчалану или Кожуфу...

И док сам са братом Димитријем на вашару препричавао страшне догађаје о тек минулом рату - ко је преживео а ко није - неки дечаци су нас препознали и отрчали нашој кући, у Коран, и јавили мојој остарелој мајци да јој се, поред Димитрија без ноге, из рата вратио, жив, и син Милија. Збуњена и забрађена у црну мараму жалећи два своја најстарија сина, старица је брзо напутила кућу и потрчала ми у сусрет кривудавим сеоским сокацима. Срели смо се пред самим улазом у засеок.

Ево твог гроба

Када ме моја мајка из далека угледала, од силног узбуђења пала је у несвест. Док сам ја крварио на фронтовима, до ње, у село, стигла је шеснаесте вест да сам погинуо. Несрећна моја мајка и подушје ми је давала, и на празном гробу, вазда воштанице палила. Ја сам био њен најмлађи син и мене је највише мазила и пазила.

... Када смо прошли поред гробља, брат Димитрије је застао, повео ме алејом и казао: - Брате Милија, ово је твој гроб...“ - Још свећа гробница. У земљу пободена дрвена крстача; нечија рука уписала: „Милија Ћатић, каплар, овде почива. Нек му је лака земљица, рабу божјем. Амен.“

... Када се моја мајка повратила из несвестице, није веровала да сам то ја, Милија, жив дошао из војне. Да ли сања или јој се само привиђа? Дуго ме пипала и љубила како то само мајке могу и умеју.

Онда смо заједно оплакали наше миле и драге који се никада из великог страдања нису вратили. Знао сам да су остали тамо, на кајмакчаланском вису, на самој капији драге нам отаджбине. Нју су бранили и волели...

... А наша кућа - тешка сиротиња. Рат је све расточио и разорио. Отац је умро, два брата погинула, а Димитрије на штакама, тежак инвалид без ноге. Ја сам на телу имао безброј рана и на грудима три одличја: „Карађорђеву звезду“, „Руски крст св. Ђорђа“ и „Обилићеву златну медаљу за храброст“... Пред кућом, у авлији, нашао сам само једну јуницу и две кокошке. Амбари су били празни, њиве запуштене и неузоране. Тако је изгледао мој поврат у Коран после пробоја Солунског фронта.

Ранко Стојановић, поднаредник, ратовао је у Трећој чети Деветнаестог пешадијског пука. Много смртних искушења; замршен и тежак ратнички пут. Ранко је у војну отишао чим је добио позив, у лето 1914. Кренуо је, уз кукњаву жена, из родног села Богдања код Трстеника и тачно на време се јавио на ратно одредиште, а из рата се вратио на Туциндан 1918. После пробоја Солунског фронта, из Дебра је сведок ове потресне исповести, Ранко, кренуо још са два друга, земљака из крушевачког краја.

„То је био најбржи и најупорнији усиљени марш који смо издржали“ - сећао се Ранко. - Гонило нас нешто снажно и неизмерно што се не може исказати и описати да што пре дођемо кућама и најдражим својим фамилијама. Подне је било минуло када смо изашли на Белучко Брдо. Било је хладно. Ретке и крупне пахуљице лепршале су из неба и задржавале се на нашим дугачким француским шињелима. Одозго, са брда, пред нама је пукао широк видик на Трстеник и долину Западне Мораве...

... На Белучком Брду смо застали као пред каквом за нас најсветијом богомољом. У исти мах смо са глава поскидали војничке шлемове, прекрстили се и бацили на земљу и почели да је целивамо и сузама натапамо... Била је ово наша, добро знана, родна земља. Тада сам, узбуђен, казао својим друговима: - Хвала Богу, вратили смо се живи из оног страшног пакла. Ено га Трстеник, а оно тамо је моје село Богдање...

Са Велучког Брда, као да смо крилати, сјурили смо се у село Велуче. Сељаци су нас препознали, заустављали, частили јелом и пићем и запиткивали о овом или оном, а нама се тако журило да што пре стигнемо својим најмилијим...

Срећо једина

Иза Велуче сам се растао са своја два друга. Свак је кренуо пречицом дому своме. Ја сам ударио преко њива и ливада, поред гајева. Стигао сам до Лопеша. Уз пут сретнем сељака: упрегао у тарнице две мршаве кравице па из шуме вуче дрва. Одмах ме препознао. - Да ли си ти то, Ранко? - Казао сам: - ја сам, враћам се са Солунског фронта. А који си ти? - Сељак је одговорио: - Ја сам Вита Кокин. Ајде, седи у тарнице да те повезем до Трстеника...

„Боже, сада нека буде воља твоја...“

„Ни у Трстенику се нисам дуго задржао“, сведочио је Ранко Стојановић о свом повратку кући. „Вукло ме нешто неодољиво да што пре стигнем у Богдање. Уз пут сам, само да га поздравим, свратио до свога пријатеља Момира. Кућа му прва на улазу у село...

... Прва је пред мене истрчала моја стара мајка. Трчала је као крилата мени у сусрет раширених руку. У сузама, повикао сам: - Мајко моја мила, познајеш ли ме? - А старица, забрађена у шамију, није умела, од великог узбуђења, да говори. Од радости језик јој се завезао и ноге одсекле. Једноставно је, у једном трену, села на сред калдрме. Тек је после успела, једнако се гушећи у сузама радосницама, да проговори:

- Сине мој, срећо моја једина...

Пришао сам јој, такође, веома узбуђен и у сузама, узео за мршаву руку и нежно казао: - Диг се, мајко моја. - И подигнем је са калдрме.

... А баш је у том тренутку наишао и стриц Ђока, па се за трен око мене искупи цело село. Моја жена, са дететом у наручју, сачекала ме пред кућом. Ја сам у рат отишао тачно шеснаест дана после венчања. И своје рођено дете нисам видео у четири године крваве војне. Пољубио сам жену и дете, а затим сам, улазећи у дом свој, застао и побожно се прекрстио и прошапутао: - Боже, сада нека буде воља Твоја... Не желим да умрем. Имам за кога и рашта и даље да живим...

Већ следећег дана повратник из рата, поднаредник Ранко, засукао је рукаве и почео из пепела да диже и обнавља дом и угађа плодној поморавској земљи која је толико чекала на вредне руке да храни и нахрани многа гладна уста.

*

Васкрсао из мртвих

Лазар никада није осетио такав страх, као на повратку у Ковачевце. Чак је и псе рат био истребио, а људи су зебли у немаштини

И Обрен Ђорђевић је био поднаредник. Борио се у редовима Другог пешадијског пука. Из “велике војне” кући се вратио са седамнаест тешких рана које је преболео и “Карађорђевом звездом” на грудима.

У родно село Паруновац (Крушевац) Обрен се вратио врло касно, после пробоја Солунског фронта, али не зато што није желео него зато што су га спречавале отаджбинске обавезе. Он је 1928. године сведочио:

“На Солунском фронту сам учествовао готово у свим борбама, а када смо, једном, пред општи јуриш, упали у бугарске ровове код Соколца, Бугари ме ранише бомбом. Из тих ровова изнео сам тринаест рана и живот ми је висио о концу. Ту замало да заувек оставим своје кости. Сећам се да нам је командовао Милутин Пешић и то беше на камењару код Ветерника. Наш пук ту, богами, добро потеже...

...Демобилизација ме затекла у Темишвару, у штабу дивизије. Границе се у Банату кројиле, било натезања. Тек сам после кренуо у своје село. Добио сам одсуство. Униформу још не скидам, јер сам одлучио да постанем професионални војник.

И, најзад, дођем у Паруновац, али, гле чуда! - мајка ме не може препознати. Гледа ме с неверицом и све бежи од мене. Не могу, вели, да верујем да је то мој Обрен. Имао сам велику браду, већу него покојни Никола Пашић. Годинама се нисам ни шишао, ни бријао. Није ми ни на ум падало.

Моја мајка не верује да сам то ја, па ме пита: - А, јуначе, богати, да ли познајеш мога Обрена? Да ли је преживео ово зло од рата? - А ја кажем: - Ама, мајко моја, па ја сам твој Обрен. - А она одговара: - А, јок, синко, познајем ја добро своје дете...

И никако да је убедим да сам ја син Обрен.

Али, гле нове невоље: није ме препознала ни моја жена. Није то Обрен, шапуће и врти главом, склањајући се у шљивику.
Када сам ушао у свој родни дом, затичем оца: седи поред ватре и угарком пали лулу дувана. И он се, такође, дуго колебао: ко сам? Да ли сам син Обрен?

Тек када сам оца пољубио у руку и проговорио, од радости је скочио из столице и бацио ми се у загрљај. Он, сиромах, причао ми је касније, мислио да сам какав Немац, са шлемом на глави, који се, иако је рат завршен, крије по планинама и не предаје се..

..Нису ме препознале ни сестре. Морао сам одмах да се обријем, косу скратим и уљудим... Тако је било са мојим повратком. И то су ми у животу били најузбудљивији тренуци радости и бола...”

Страх од истине

Чим је прва мобилизација спроведена у Србији, у лето 1914. године, Лазар Чонкић је први стигао на одредиште из родног Ковачевца. Био је артиљерац. Од тада, о Лазару се годинама ништа није знало. У Ковачевцима се дуго казивало како је погинуо на Космају, а неки су, опет, шеснаесте, тврдили како се удавио у Дунаву.
А онда се Лазар Чонкић, као да васкрсава из мртвих, када је већ од укућана био ожаљен и оплакан, вратио у родне Ковачевце. Он је казивао:

“Стигао сам једне кишне ноћи тачно четири године и три месеца после одласка у рат. Више и не знам где све нисам војевао и то је дуга и замршена прича. Друмови су били мрачни и каљави, а моји Ковачевци сасвим пусти, у згаришту, затрвени. Идем, идем, опрезно, али ниоткуда гласа. Нигде живе душе. Чак и псе рат истребио и затро. Нема ни њихова лавежа иза срушених тараба...

...У исцепаном шињелу који сам пронео кроз све битке Солунског фронта, покисао и заморен, лагано сам се кретао кроз село, у коме сам се родио, одрастао и заметнуо своје кућно огњиште. Познавао сам сваку капију, свако дрво и тарабу, али никада, у рату, нисам осетио такав страх и такву зебњу као ове мркле јесење ноћи враћајући се са фронта. Плашио сам се да ме неко не убије мислећи да сам какав Шваба са кацигом на глави који се крије по Србији иако је рат окончан.

И све време ми је у мислима било питање: Шта је са мојима?
Да ли су ми жива деца? Да ли се мој кућни кров одржао у овој ратној несрећи и изгибенију? Швапске хорде су харале и пљачкале свуда где су пролазиле.

Долазећи кући из рата, после пробоја Солунског фронта, ја сам се највише плашио - црне истине. А она је: да ми је све побијено и заувек затрто!

Идући, у себи сам шапутао у помрчини: - Ено, оно је кућа, а иза ње Станојева ливада. Али, не, нећу још своме дому, мислио сам... Прво ћу свратити код рођака Радисава Бошковића, да издаље чујем шта се све у селу догађало за ове четири године...

...И закорачио сам према Радосављевом прозору и закуцао у стакло. Изнутра се зачуо глас: - Ко је? - Ја сам казао: брате Радисаве, отвори. Наши смо...

Чије је ово дете

Радисав се сасвим изненадио када је у помрчини угледао свога рођака Лазара Чонкића.

“Покушао сам, већ у првом тренутку, да из његових очију прочитам праву истину о мојима”, наставља своју причу редов Дунавске дивизије. “Казао сам: - Брзо, Радисаве, говори шта има ново у селу. Да ли је све живо и здраво у моме дому? - А он је рекао: Јесте, сва је некако, уз много патње, преживело швапску окупацију и логоре, али није здраво. Рат нас је страшно осиромашио, немамо, тако рећи, нигде ништа...”

Ја сам тада одговорио: “Важно је да се остало живо, а жива глава ће опет све стећи и постићи”.

Већ ме неко видео и препознао, и брзо, пречицом, преко шљивика, отрчао и јавио мојима да се из велике војне враћам жив и здрав. Ускоро видим: сва у црнини, обливена сузама, у сусрет ми трчи стара мајка и пита: - Је ли, сине Лазаре, што се никада кући ниси јавио из војне. Много пута смо чули да више ниси међу живима, па смо те ожалили и оплакали и сузама те залили...

А ја јој на то одговорим: “Е, мајко, моја, како да вам се јавим? Да сам на рамену имао триста а не једну главу, мислио сам да из оних паклених мука од 1914. па до 1918. до пробоја Солунског фронта и краја рата ниједну нећу моћи да изнесем живу. Па што узалуд да вас варам да сам жив када никада нисам знао да ли ћу се вратити или остати тамо одакле нема повратка...”

У том тренутку један дечак уђе у собу и приступи ми да ми целива руку, а ја упитам: чије је ово дете? - А жена каже: - Бог с тобом, Лазаре! То је твој син Воја! - онда сам рекао: - Е, нека си ми, сине, жив и здрав. Дођи да се сада, на крају војне, упознамо: ја сам твој отац Лазар...

... И више од великог узбуђења нисам могао да издржим: у мојим очима заблисташе сузе и поче нешто неизрециво болно да ми се стеже у грудима. Хтео сам да се изјецам и исплачем од неког пригушеног осећања који нисам могао да објасним...

... Одавно више нисам умео да се радујем. Једнако су ми пред очима биле оне слике са чука Кајмакчалана у којима су људи падали као класје жита када се коси... Сада сам нетремице, у чуду, гледао свога синчића Воју кога нисам могао, после четири године рата и патње, да препознам. Ухватио сам га за ручицу, стегао, а затим повео наоколо, по авлији, шљивику и ливади, говорећи: - Ево, вратио сам се, сине мој Војо...”

*
Четири страшне олује

Кућа Павловића, увек пуна радости и иметка, ли?ила је на земуницу. У о?има су носили слику жетве 1914, мобилизације и испраћаја у сузама

Отац и син, Стеван и Саво Павловић прошли су кроз све српске ослободилачке ратове: турске, па балканске, онда велики, светски. Када се завршио Други балкански рат 1913. године, отац је рекао сину: - Е, вала смо, сине Саво, доста ратовали. Сада је време да погледамо у слободи и своју кућу и да се мало у миру одморимо. Да амбаре напунимо...

Али су надања у Павловићевој кући, да је коначно дошао дуг и трајан мир, била врло кратка. Баш су, у великој моби, жњели жито, када су црквена звона објавила свеопшту мобилизацију у Србији која се диже на оружје слободу да брани. Исте вечери, сеоски позивар Сави је донео позив да се хитно јави на ратно одредиште.
И, одмах је, запрћен телећаком, чутуром, ратном одећом и оружјем, готово трчећи, кренуо Сава Павловић. И ратовао је из рова у роб, из борбе у борбу. И, како су касније сведочили његови другови: увек први међу најхрабријима!

Из Павловићеве куће су у велику војну отишла три брата. Сава се сећа: - Испратиле су нас сузе бака, мајки и жена. Када смо се мало удаљили од села, загрлили смо се и запевали: „Ој, Мораво, моје село равно...“

„И четири године су протутњале као четири страшне олује“, каже у своме сећању Сава Павловић. „Све време рата сам мислио на свој родни крај и ликове драгих укућана, али ми се та жеља није остварила све док нисмо пробили Солунски фронт и незадрживо кренули на север. Хтео сам да видим остареле родитеље и под очинским кровом да, коначно, пронађем трајан мир. У себи сам увек носио и слику оне наше жетве лета господњег 1914, мобилизације и нашег испраћаја. Жеља ми је душу разједала само да видим своје село и своје укућане. Када смо фронт пробили, чини ми се да смо крила добили. У трчању смо се, такорећи, претицали. Хтео сам што пре да стигнем на кућни праг свога родног села Јеловника...“

Слутио несрећу

У наставку сведочења о повратку српског војника из рата, Саво је написао и ово:

„И, хвала Богу, дочекао сам и тај дан. Када смо стигли до Чачка, са још своја два друга, окренули смо према планини Рудник, иза које је мој родни Јеловник. Успут сам срео свога познаника Драгољуба Николића. И он се враћао из велике војне... Пешачили смо целе ноћи. Сунце се још није ни помолило са истока када смо стигли до Гавриловића кућа. Стари Гавриловић истрча пред нас, па својим очима не верује да смо то ми, српски ратници и јунаци, који се враћају и, после толико времена и претрпљених мука, доносе слободу. Код њега смо попили по чашу ракије...

„... Улазећи у родни Јеловик, двапут сам опалио из карабина. Онда пред нас истрча Богдана, жена Ђорђа Николића. Она се изљуби и изгрли са нама, после, бојажљиво, погледа у мене и очи јој се овлажише сузама. Слутио сам неку несрећу. Упитао сам узбуђено: - Како су укућани у моме дому? - Она каже: - Добро су, али, нажалост, нису сви на броју... - Питам даље: - Одлазећи у војну оставио сам пуну кућу чељади. Кажи ми кога сам изгубио? - А Богдана рече: - Брат Живомир ти је погинуо тамо негде на бугарским косама, а Милутина су заробили и мучили, па је, казивало се овде под Рудником, на мукама, у швапском или мађарском, ропству и умро...

„И сада сам први пут заплакао од када сам отишао од куће у рат“, сећао се Сава Павловић. „Покушао сам од старих родитеља да сакријем сузе. Стегао сам песнице и лагано ушао у кућу, а она - сва чађава и некако смањена. У кући сам затекао само снају, у црнини, удовицу. Отац и мајка, остарели, били су на раду, негде у пољу, па се вратили и чепркали по авлији.“

Усахнуле и речи

Улазећи, назвао сам, по обичају, Бога, али нисам, после, умео ниједну реч да проговорим. Дође у кућу и друга снаја, такође у црнини, Даринка, жена покојног Милутина, који је, као што сам чуо, умро негде у ратном заробљеништву. Она је хтела да ми приђе и да се пољуби, али није могла - сузе је облише - рукама прекри лице и побеже, ридајући, иза куће. Дуго сам слушао: скривена у буњишту, негде је болно јецала и тај јецај ме је нарочито потресао...

„Кућа у којој је пре почетка рата било толико радости и иметка, сад ми је личила на хладну и напуштену ратничку земуницу.

Мајка ми је, такође једнако плачући, упорно понављала: - Живомира и Милутина више немамо. За кости им се не зна у туђини. И, као што видиш, сасвим смо осиротели. Али, Саво, сине, буди нам ти жив и здрав, па ће свега Бог дати...

„... Те ноћи сам опет сањао рат, пробој Солунског фронта, јурише. И тај ме сан дуго, никада, није напуштао. Питали су ме укућани, а нарочито мајка која је бдела над мојим сном, зашто тако немирно спавам, а ја сам ћутао. То није могло лако и једноставно да се објасни.

„... Онда сам засукао рукаве и бацио се на посао. Почео сам да обнављам кућу. Као црв Божји, радио сам од зоре до мрака: у забрану секао шуму и подизао шталу, подзиђивао прагове, тесао нове проштаце, орао њиву Медушу, копао. И знао сам: живети се мора и ране ратне зацелити се морају. Време ће учинити своје...“

*
Говорило само срце

Голготу дугу седам година прошао је Радосав Топаловић. Окупатори су све покупили, ни ексер у ку?и нису оставили

У село Прељину, другог дана по новој 1919. години, на коњу је стигао необичан путник. Био је то Радосав Топаловић, борац Петог кадровског пука Дринске дивизије. Овај војник је прешао све голготе ове славне српске јединице и на крају рата, после пробоја Солунског фронта, добио чин потпоручника. Дому своме из рата се вратио тачно после седам година. Прошао је сва страдања у два балканска и великом светском. Војничка служба и служење отаджбини није знала за сентименталности и личне жеље.

У својој успомени на крај рата и повратак дому своме Радосав је написао и ово:

“А жеља је било неизмерно много. Оне су ме гониле да журим према Прељини. Ударим на коњу преко Зворника, Ваљева, па преко Сувобора и Чачка, мени добро знаним путевима и стазама. Најзад сам стигао у своју драгу Прељину. Јахао сам на коњу два дана и једну ноћ. Без одмора. Само сам понекада пуштао коња да мало предахне, и негде, уз пут, код каквог сељака, поједе шаку сена... Око седам ујутру ујахао сам у родно село. Јутро је било хладно, али тихо, тихано. По снегу сам видео траг нечијих стопа, а бела пртина водила је право кући Топаловића. Овај траг ме обрадовао, јер је говорио да тамо, у моме дому, има, на моју срећу, и живих. Чији ли су ово трагови?

Трагови у снегу

Шкрипало је под копитама коња, сећао се Радосав Топаловић. Из кровова ониских сељачких кућа, који су били покривени дебелим наслагама снега, избијао је прамен плавог дима и губио се у хладном покрову ниског неба. Лагано сам се оријентисао и сналазио. Враћам се дому своме после пуних седам година ратовања... Обузела су ме чудна осећања. Нисам веровао да је ово стварност и да, после толико смртних искушења у којима ми је глава сваки пут била у торби, опет, жив, долазим у своју драгу Прељину. Да ли је могуће да опет видим старе забране, куће и колибе?

Онда сам зауставио коња и гласно рекао: - Овде си војниче Радосаве. Ово је твој дом... - И скочио сам са коња који је почео да фркће. Одмах сам запазио: около куће нема ограде. Све тарабе и плотови поломљени, а лепи, велики шљивик, понос нас Топаловића, био је, до једног стабла, исечен. Остали само пањеви који су жалосно вирили из снежног наноса.

Затим сам викнуо, а глас ми је, од превеликог узбуђења, подрхтавао: - Еј, домаћини, има ли кога? - Чуше се гласови из куће: - Има, има... - И прво истрча чопор деце. Ова лица су ми била страна и непозната. Само сам у лицу једне девојчице познао своју најстарију ћерку... И гледам их, у сузама: све голо, босо, јадно и запуштено. Деца скакућу, босонога и промрзла, око мене и коња и питају се: ко је овај непознати путник на коњу, у војничкој униформи?

“Јој, Боже, казао сам прегласно, како ово све сада изгледа, а када сам, 1912. кренуо у војну, кућа је била у весељу и радости, пуна свега и свачега, а сада - деца гола, боса, гладна и јадна. Дом сасвим опустео и запуштен...
... Ухватио сам хладну рукицу девојчице Биљане, привукао је себи, пољубио и упитао: - Ћеро моја, познајеш ли ме? Ја сам твој тата Радосав. - И нисам могао одолети: лице ми оросише сузе. И сва деца, у чопору, загрцнуше и заридаше. Плач је загушио сваку реч. Јер се добро зна: када срце говори, уста ћуте...

Очева срећа

Затим сам се сагао и ушао у кућу. Крај огњишта сам затекао старог оца. Чича обневидео и потпуно ослепео. - Оче, оче - казао сам, пришао му, узео његову старачку руку и пољубио је. Онда сам чуо, како, узбуђено, каже: - Јој, да ли си ти то, сине Радосаве? Да ли је могуће да си преживео три страшне војне које су на Србију легле и жив се кући вратио? - Јесте, ја сам, оцо, вратио сам се жив после седам година ратовања...

... Добро сам запамтио кад је мој отац изговорио ове речи:

- Е, срећно ми ово јутро, сине Радосаве. Сада више не жалим умрети... - И старац је хтео још нешто да каже, какав је крвави бој био на Кожуфу и Кајмакчалану, о чему су они већ слушали многа сведочења, али му усне задрхташе и речи се на њима следише, а из његових слепих очију кануше две крупне сузе...

И сазнам: Прањани преполовљени и запустели. Многе куће и бројна домаћинства сасвим затрта. Затро их рат и велика изгибенија која је непријатељ донео. Када сам кретао у три војне све је иза мене остало другачије. Домаћински кошеви и амбари били пуни жита. Домови пуни веселе и здраве чељади... А тако је било и у мојој кући. А сада? Сада сам у нашој авлији нашао само једну јуницу и шест кокошака без петла. Али, и то је случајно остало, јер је непријатељ односио све нашта је наишао..

... А ипак: живети се морало. Живот се настављао. Три рата сам преживео. Сада сам почињао четврти - онај који се звао: борба за живот! Засадио сам у пролеће нови воћњак. Купио плуг и два вола. Окупатори су у рату све покупили и од гвожђа оружје лили да нас са њим туку. У кући нису оставили ни ексера...

*
Висока цена рата

Сима Марковић из Блазнаве код куће није затекао оца, мајку, жену, брата и двоје деце, али се морало даље. Швабе су затрле читав крај, па је и манастир опустео

И сведочење Симе Марковића је потресно и узбудљиво, а написано је и изговорено из срца, искрено:
"У онај велики рат са царем или ћесаром Фрањом Јозефом ја сам из свога родног села Блазнаве, са падина планине Рудник, као поднаредник, у рат ступио одмах, без чекања и оклевања. Уз онај бугарски рат био сам произведен за подофицира. Био сам нишанджија Прве пољске батерије брзометног дивизиона Шумадијсске дивизије другог позива. Носилац сам "Карађорђеве звезде", а одличје сам добио на предлог свих војника моје јединице, јер су оценили да сам најхрабрији...

... У рату сам задобио седам рана од шрапнела, а четири на Солунском фронту, месецима лежећи у рову и пунећи топ гранатама. Сваки пут сам ране исцелио и стајао уз свој топ. И тако, све до пробоја Солунског фронта, а мој најсрећнији дан је био када смо са Кајмакчалана потисли Аустријанце, Немце и Бугаре и кренули у незаустављиви јуриш према северу, нашој драгој Србији. Кажем да ту није било више силе која је могла да заустави тај јуриш. Борили би се и голим шакама само да стигнемо у нашу ратом измрцварену отаджбину коју смо у туђини толико сањали и прижељкивали. Није ни умора, ни одмора. Само напред и напред, што брже, што пре...

Готово сам трчао све до Чачка. Одатле кренем кући са још двојицом другова, неким Анђелком Недељковићем и Миливојем Стефановићем из Страгара подно Рудника. Ја сам носио аустријски карабин, нека ми се нађе, злу не било, за сваки случај... У Милановцу нас ухвати ноћ. Ту вечерамо у некој меани, напунимо чутурице ракијом, а у торбама смо имали тврдог хлеба и пекмеза још са Солунског фронта. Преко планине дођемо у Мајдан, а даље не знамо пута... Стефановић, видим, поче да застаје. Хајде да га сачекамо. Хладно, киша, несрећа... Кад ено га он - једва иде. Вели нам: - Браћо моја, смркло ми се нешто пред очима - Шта да радимо? Наложимо ватру под једном буквом. Узмемо мало ракијице, леба и пекмеза и - Бог те веселио! Одмарали смо се једно два сата док Стефановић мало дође себи...

Кућа оглувела

Заједно смо ишли још пар километара, а онда, код једног буковог пања, тога се добро сећам, растанемо се. Ја сам наставим пут, а стаза зарасла, изгубила се, јер њоме ником, годинама, није газио. Залутам па се опет вратим до оног буковог пања. С муком сам се на обронцима, накада, добро знане планине, снашао. А када сам стигао горе до манастира, почнем да дозивам, али крај опустео - нико ми се не одазива. То ме још више уплаши. Да окупатори за време рата нису поморили и истребили читав крај?

"И манастир глув - нигде живе душе. И њега Швабе затрле.

И онда ударим преко неких запуштених винограда, а затим кроз државну шуму. Наједном, иза мојих леђа, неко опали четири метка. Помислио сам у себи: - Види зла! Прошао сам толике фронтове и голготе, преживео пробој Солунског фронта, па зар сада, на домаку дома свога, главу да изгубим. И са пушком на готовс, кроз шуму, опрезно, наставим пут...

Када сам пошао у велику војну, код куће сам оставио мајку, жену и двоје малолетне дечице и брата који је, због тешке болести, враћен с фронта.

И примакнем се кући: глува ноћ и прохладна новембарска киша, па ме све језа подилази на какво ћу тужно или весело сазнање наићи, јер о својима, готово све време рата, ништа нисам чуо...
Станем под прозор и чујем: неко унутра кука, а до зоре је било још читав сат. Закуцам на врата, али нико се не одазива. Утишала се и она кукњава. Викнем неколико пута: - Отворите! - Али се врата не отварају. Око срца ми је било још теже. Пробио ме хладан зној. Шта ћу? Где ћу?

Страх од непознатог

Одем до стричеве куће, али, гле чуда! И они се уплашили, па нико неће да отвори. Најзад се јави један женски глас: - Путниче, ко си и шта хоћеш? - А ја одговорим: - Ја сам, Сима који се враћа из велике војне дому своме...
Била је то стрина Драгојла. Препознала ми глас. Чујем је: - Да ли си ти то, писару? - Тако су ме звали, јер сам био писмен. Изучио сам основну школу под Рудником. Казао сам: - Ја сам, писар. А шта је ово код моје куће. Зашто се кука? - Стрина рече: - Уђи да ти све кажем.

Уђем. Изљубисмо се и поздрависмо, и она рече: - То кука и нариче снаја Милесија, јер ти је скоро брат умро...
И поче да ми прича велике невоље које су преживели за време швапске окупације... Већ се било разданило и ја сам кренуо своме дому. Тамо сам нашао само снају Милесију и млађег брата који ме није познао.

И тужно сазнање: моја мајка је умрла, моја жена је умрла, помрло је и обоје моје деце, и брат је умро, и мој отац је умро. И све, све се изменило за време четири ратне године...

У свом потресном сећању Симо Марковић је дописао и ово:

"Тако сам, браћо и сестре, платио рат и стекао највеће одликовање које носи име нашег славног вожда Карађорђа. Али, хвала Богу, тако се морало, јер је то слобода отаџжбине од нас тражила..."

Фељтон приредио Љубомир Тешић