Prvo istraživanje koje odgovara na pitanje: Zašto ljudi napuštaju Srbiju?

Lana Avakumović

Urednica Talasa

 Tekst,Vruće teme |  

October 14, 2018

Vreme čitanja: 5 minuta

Organizacija Srbija21 je danas u Sava centru predstavila rezultate istraživanja koje su sproveli u saradnji sa CeSID-om pod nazivom „Zašto ljudi odlaze iz Srbije?“.

Iako je opšte poznato da veliki broj ljudi napušta Srbiju iz godine u godinu, do sada nije sprovedeno istraživanje ovog obima koje se bavi ključnim pitanjem – zašto.

Bojan Đurić iz Srbija21 kaže za Talas da je to i bila osnovna ideja:

„Po tome se i ova istraživanja i pristup koji smo odabrali u njihovoj “eksploataciji” za bavljenje temom koju smatramo krucijalnom, razlikuju od svega što je do sada rađeno. Niko nikad nije pitao, na organizovan način, ljude koji su se već iselili iz Srbije zašto su tačno to učinili, koji su bili motivi, kako danas, kada su već tamo, gledaju na svoj život, a kako na život ovde i kako vide svoju budućnost – ovde ili tamo.

U istraživanju rađenom u samoj Srbiji ljude smo pitali nešto drugo – da li i zašto razmišljaju o odlasku.“

Istraživanje je podeljeno na dva dela i njima je obuhvaćeno 1.000 ispitanika u Srbiji i 2.149 ispitanika u dijaspori, onih koji su se već odselili i koji očigledno u velikom broju žele da doprinesu raspravi o ovim pitanjima.

90% ljudi koji su se odselili ne vide budućnost za svoju decu u Srbiji

Verovatno najporažavujući rezultat istraživanja jeste da čak 90% onih koji su se iselili vidi budućnost svoje dece u inostranstvu i ne planira život za njih u Srbiji.

90% dijaspore budućnost za svoju decu ne vidi u Srbiji. Ti ljudi neće da se vraćaju.

“Zašto mladi odlaze iz Srbije”, dobro obrađena tema #Srbija21 pic.twitter.com/xCa6lTpRI1

— Toliko. (@parun_) October 14, 2018

Kada je reč o njima samima, 41% ispitanika iz dijaspore ne planira da se vrati u Srbiju, dok tek 35% njih želi da se vrati kada budu u penziji.

Migracioni potencijal – broj ljudi koji žele da se odsele iz Srbije iznosi 22%, među kojima je najviše mladih između 18 i 29 godina – čak 34%.

85% ljudi želi i odlazi na Zapad; u Rusiju – 2%. Zašto?

Velika većina ispitanika iz Srbije bira Zapad za destinaciju:

„Tu nema nikakve dileme, odgovori i preferencije ljudi su kristalno jasni i neumoljivi – ogromna većina ljudi želi, ali i ide, u zemlje koje zovemo “Zapadom”, objašnjava Đurić.

“Preko 85% u EU i Severnu Ameriku. Svega 2% želi u Rusiju.”

„To mnogo govori. I to je model i za Srbiju, tu se možda krije i ključni potencijal za uspešan odgovor na pitanje kako da manje ljudi u budućnosti želi da ode.“

„Jasno je kakvu Srbiju treba praviti. Onu koja će ličiti na zemlje zapadnog civilizacijskog, društvenog, ekonomskog, tehnološkog kruga. Koliko god je to moguće.“

Od tih 85%, prvi izbor je Nemačka sa čak 25%.

Kako kaže naš sagovornik, upravo tu leži odgovor na pitanje kakvo društvo treba da gradimo kako bismo preokrenuli negativan populacioni trend.

To izdvaja i kao najzanimljiviji rezultat istraživanja:

„Uprkos čestom utisku da naši ljudi vole “treći put”, ili Rusiju, ogromna većina njih racionalno kaže da je bolji život na Zapadu. I da oni hoće TAKO da žive.“

Životni standard je glavni razlog za ovakav izbor

Među ključnim razlozima za iseljavanje navode se životni standard, niske plate i niska mogućnost nalaženja optimalnog posla.

Ivan Andrić iz Srbija21 koji je na događaju predstavio rezultate istaživanja ističe i to da često zanemarujemo ko su ljudi koji odlaze – kako kaže, to nisu oni „najpametniji i najbolji“, to su ljudi koji su se odvažili da kroče u nepoznato i preuzmu rizik.

Pored toga, istakao je i podatak da čak 92% ispitanika iz dijaspore misli da u inostranstvu žive bolje nego u Srbiji, dok 94% ispitanika iz Srbije veruje da se u inostranstvu živi bolje nego kod nas.

Da li je sve zaista u životnom standardu?

Prof. dr Vladimir Vučković iz Fiskalnog saveta, jedan od panelista na događaju, postavio je vrlo važno pitanje:

Da je plata u Srbiji 50% veća, da li bi se ovaj trend promenio?

Vučković zaključuje da ne bi, a da takav pomak u Srbiji nećemo videti još bar 7-8 godina.

Srbija je tokom 2017. postala manja za oko 100.000 ljudi

Ne postoji precizan podataka o broju ljudi koji su napustili Srbiju tokom 2017, ali se procene kreću između 49 i 60 hiljada.

Kada na to dodamo negativan prirodni priraštaj tj. činjenicu da je umrlo više ljudi nego što se rodilo, dobijamo podatak da je tokom 2017. godine broj stanovnika u Srbiji smanjen za čak 100.000.

Time potreba za bavljenje ovim pitanjem postaje još veća i važnija.

Učenica na tribini i socijalna psihološkinja prof. dr Jasna Milošević Đorđević analizirala je razloge za iseljavanje sa psihološkog aspekta i istakla da postoje različite teorije koje objašnjavaju donošenje odluka u ovom kontekstu, poput teorije socijalne razmene ili teorije planiranog ponašanja.

Ona, međutim, kaže da socijalna psihologija nažalost nema rešenje za ovaj problem, ali može da pomogne u razumevanju motiva ljudi. Dok je jedan deo razloga za iseljavanje racionalan i tiče se ekonomskog aspekta, drugi je afektivan i ima veze sa emocijama ljudi.

Iseljavanje nije specifično za Srbiju – trend važi u celoj istočnoj Evropi

Srbija nije jedina zemlja koja prolazi negativan trend kada je reč o iseljavanju.

Bojan Đurić zaključuje da postoje svi razlozi za pesimizam, ali da nije racionalno biti pesimističan:

„Srbija ne može da ignoriše problem, kao što ne može ni da zaustavi fenomen da ljudi idu i iz drugih zemalja. Iz cele istočne Evrope masovno.

Ali možemo da učinimo sve da taj talas umanjimo, da popravljamo Srbiju, da ne bude više toliko veliki jaz koji nije samo materijalni.

Reč je o načinu i kvalitetu života. I menjanju osećaja besperspektivnosti“, zaključuje.

Srbija 21 – iseljavanje je samo jedno od pitanja kojima će se baviti

Srbija 21 – Centar za buduću Srbiju je think tank organizacija, formirana u junu 2018. godine, sa ambicijom da definiše ključne teme važne za funkcionisanje srpskog društva u uslovima velikih izazova na globalnom i lokalnom planu.

Prvi javni dogadjaj SRBIJA 21 – Centar za buduću Srbiju, think tank organizacije koju počinjemo da gradimo, s ambicijom da otvara kljucne teme transformacije Srbije i njenog funkcionisanja u narednim, izazovnim decenijama

“Zašto ljudi odlaze iz Srbije?” pic.twitter.com/v0tqmYjwxK

— Bojan Djuric (@BojanDjuric78) October 14, 2018

Kako navode u saopštenju za medije, ciljevi SRBIJA 21 vezani su za modernizaciju Srbije, održivu integraciju zemlje u EU, kao i razvoj reformskih politika, pravnih, ekonomskih, tehnoloških, kulturnih i drugih inovacija i pravaca razvoja koji će olakšati transformaciju Srbiju u zajednicu sposobnu da opstane i napreduje u uslovima ubrzanih lokalnih, regionalnih i globalnih promena i izazova u periodu od 2020. do 2050. godine

„Pokretanje širokog razgovora i uključivanje što više društvenih aktera u bavljenje temom masovnog iseljavanja je prvo pitanje koje SRBIJA 21 pokreće u svom radu. U narednim mesecima, organizacija će pokrenuti, na sličan način, i druge važne društvene diskusije i traganje za održivim rešenjima.“

ΕΛΛΗΝΕΣ ΚΑΙ ΣΕΡΒΟΙ ...

Lies CNN Told You: The Famous 'Siege' of Sarajevo 1992-95 Was No Such Thing

It was merely a blockade -- which kept tens of thousands of Bosnian Muslim troops from places where they could be more useful -- and which furthermore was enforced by the Bosnian Muslim government from within as much as by the Bosnian Serb army from without

• The tragedy of the Yugoslav wars that they were fought after the emergence awesome interventionist propaganda mill that is the CNN but before the invention of internet and its alternative media to debunk it

Originally written in April, 2012.

Weeks ago was 6th of April, the anniversary of the Axis invasion of Yugoslavia. The global press focused on 6th of April as a different Yugoslav anniversary, however. News outlets all over the world (eg the BBC, Al-Jazeera, the Associated Press), spent the day reporting it marked 20 years since the beginning of a four year siege of Sarajevo. But did it really? Without a doubt what has been dubbed The Siege of Sarajevo begun on 6th of April 1992, but was that event really a siege?

It is said The Siege of Sarajevo was the longest siege in modern history, having lasted until February 29th, 1996. This is interesting because the war in Bosnia and Herzegovina formally ended on December 14th, 1995, and was de facto over by November 21st, 1995. This means there is a claim Sarajevo was subject to a siege which actually outlasted the war by three months.

Yet how is it possible to maintain a siege in peacetime? Obviously that is impossible. That there is a siege means there is active warfare, and that there is active warfare means there is a war. In fact The Siege of Sarajevo could only last three months into peacetime, because it wasn't a siege in the first place.

The Bosnian Serb Blockade of Sarajevo

By common-sense definition a siege is a military blockade of a fortress or a city maintained for the purpose of capturing said fortress or city. The city of Sarajevo was until February 29th, 1996 encircled by Bosnian Serb troops, but not every encirclement or blockade is a siege. A blockade that is not enforced for the purpose of capture, but is instead its own purpose is just a blockade.

The truth of The Siege of Sarajevo is that the "besieging" Bosnian Serb Army had neither the ability nor the intent to ever capture the city. The Bosnian Serb forces around Sarajevo were significantly outnumbered by the Bosnian Muslim forces inside the city. The advantages the Serbs held and which enabled them to keep Sarajevo bottled up was a one-sided superiority in artillery and control of the elevated terrain around the Sarajevo basin. Neither of these would have counted for much if they ever attempted to take the city block by block, however.

Additionally, Sarajevo simply was not much of a prize for the Serbs. Unlike the Bosnian Muslims who laid a claim to fully 100% of Bosnia and Herzegovina, the Bosnian Serbs always contended themselves there would be a Bosnian Muslim state (of some size). From their side they were not waging the war to take hold of every last inch of Bosnia and Herzegovina, but to force the Bosnian Muslim leadership to acquiesce to the existence of a separate Bosnian Serb state (geographically generously defined).

Thus the Bosnian Serbs were interested in control of territory where Serbs predominated, territory that was strategically vital for them, and territory where they albeit presently a minority could jet come to dominate demographically in the future.Sarajevo fit none of these criteria. Thus the Bosnian Serbs were content to hold a number of Sarajevo's mainly Serb suburbs and to isolate the rest of the city from other territory held by the Sarajevo government.

The blockade performed a military purpose in keeping at least 35,000 Bosnian Muslim troops in the city apart from the main body of their army. It may have also been intended as a means of pressure against the leadership of the Bosnian Muslims to force it to accede to the Bosnian Serbs' terms. Actually however the Bosnian Muslim leadership made the highly visible hardships the blockade imposed on the city's residents the cornerstone of its war strategy and came to see the "siege" as a net benefit to its cause.

The UN Blockade of Sarajevo

To speak of a Bosnian Serb blockade of Sarajevo alone, however, is to leave something out. June 1992 Bosnian Serbs ceded control of Sarajevo airport to a French-led UN force. The UN wanted the airport in order to fly in aid to blockaded Sarajevo. It was the case that Sarajevo airport was exactly where the Serb area of control around Sarajevo was the thinnest, however, and by ceding possession of it the Serbs no longer maintained a continuous ring around the city.

Before being given the airport the UN agreed not to use its presence to change the military-strategic realities on the ground, ie to not allow anyone to enter or exit the city across airport grounds. Thus all the while the UN maintained an airlift to Sarajevo it was simultaneously enforcing the land blockade of the city. Predictably the section of the ring around Sarajevo manned by UN troops proved particularly porous, but nonetheless after this we can speak of a jointly enforced Serb-UN blockade of Sarajevo.

The Bosnian Muslim Blockade of Sarajevo

The story does not end here. Aside from the outer, Serb blockade, there was also an inner, Bosnian Muslim blockade of Sarajevo. Wartime residents of Sarajevo trying to leave the city, or get in necessities of life were obstructed in doing so not only by the encircling Serb troops, but by the Bosnian Muslim authorities in the city as well.

Necessities of life trickled into wartime Sarajevo in a number of ways. Some were delivered in the UN airlift, and later on in land convoy operations. Additional resources were sold from their stock by entrepreneurial UN troops from Second and Third World countries. A small amount of necessities were smuggled nightly across the UN-occupied airport. The great majority of supplies needed for the survival of Sarajevo's residents, however, came first from the Serbs encircling the city and after late 1993 via a tunnel dug underneath the city's UN-occupied airport.

Only a very select group of Sarajevo's residents, however, had the the connections to access the tunnel underneath the airport, which was notionally reserved for official-military use only, or to realize transport of large shipment of supplies across the front lines. Those who did, did well from the "siege" being able to resell any supplies brought in at wondrously high prices and had an incentive to tighten the blockade from within and deny everyone else the kind of access to the front line or the tunnel they themselves enjoyed.

In a sense the residents of the blockaded city were being extorted by commanders of the encircling Serb forces who cut them off from the outside world, then sold them basics of life at exorbitant prices. These, however, had partners in crime in the Bosnian Muslims' own leaders who monopolized trading with the enemy, and later on the use of the celebrated tunnel underneath the airport. This is not to say opportunity for wondrous personal gain decisively determined the outlook of the Bosnian Muslims' leadership on the blockade, but it certainly colored their view of it.

Even more important than opportunity for personal enrichment, was the strategic equation. Political leadership of the Bosnian Muslims did not seek to win the war by the application of military means by the Bosnian Muslims acting alone. Instead it based its strategy for winning the war on securing for itself the favor and then the intervention of foreign powers. In line with this thinking it was crucial pictures of Bosnian Muslim suffering were being continuously broadcast into the world and generating the feeling of pity for their condition. Bosnian Muslim authorities privately welcomed a certain level of hardship being inflicted on the citizens of Sarajevo, who were under the spotlight of the global media, and took steps to ensure the peril they were in would not fall bellow such a level.

Routinely Serb artillery fire was provoked in the vicinity of civilian buildings for the benefit of foreign cameras. Almost certainly a number of false flag attacks were staged against Sarajevo's residents.* Authorities artificially curtailed the city's water supply. Residents of Sarajevo were not permitted to exit the city without official permission and faced prison terms if captured attempting to do so.

In late 1993 relief agencies set up a water treatment plant in Sarajevo. The plant had sufficient capacity to all but solve the critical problem of supply of drinkable water in the blockaded city (as it would eventually do). The Bosnian Muslim authorities first denied it permission to operate, then forced it to shut down when the plant begun operation anyway. After months of pressure from donors the plant finally received permission to begin operation, but only at a limited capacity. It was only in 1995 the plant was able to operate without restrictions.**  In between the media could continue to report Sarajevans remained partially dependent for water on unreliable sources some of which were exposed to sniper and artillery fire.

The ban on exiting the city was ostensibly put in place to prevent evasion of military service. In reality it was to maintain the interest of the Western media in the fate of the city, which could conceivably vane if Sarajevo half-emptied. The policy also kept thousands of those of Sarajevo's Serbs and Croats who did not flee or were not evicted at the onset of the war from leaving behind surroundings that were becoming increasingly hostile to them. The presence of non-token numbers of Serbs and Croats in Sarajevo provided the Islamist-run Bosnian Muslim government an argument for its (false but useful) claim of devotion to multi-cultural ideals, though in fact many of Sarajevo's non-Muslims felt themselves unsafe and trapped by the internal blockade and left as soon as they were again able to when the war ended.

Blockades Small and Large

The claim The Siege of Sarajevo was a siege is important because it establishes its singularity. As a siege The Siege of Sarajevo is "the longest siege in modern history". As a blockade it is one of many in its time and place and not record-breaking in any of its aspects.

In the war in Bosnia and Herzegovina blockades were common and were put up by all of the warring sides. Bosnian Muslim forces had difficulty blockading Serb areas on the account of their inferior armaments, but that is not to say they were never successful. In the most well-known instance the Bosnian Muslim forces in 1992 enforced the land blockade of the village of Smoluća in north-eastern Bosnia. The blockade ended after 80 days when inhabitants of Smoluća were broken out and evacuated by a Bosnian Serb tank formation which had advanced from the main territory held by the Bosnian Serbs.

Against the less well-armed Bosnian Croats blockades of larger areas were possible. After successive 1993 offensives Bosnian Muslim forces succeeded in severing all land communications of the Bosnian Croat enclave of Lašva Valley and enforced a complete land blockade on the enclave of 70,000 people. (Other Bosnian Croat enclaves in Central Bosnia evaded a complete blockade only by the fact they neighbored Bosnian Serb territory.)

By far the largest blockade connected to the War in Bosnia and Herzegovina, however, was not enforced by Bosnians, be they Serbs, Muslims or Croats, but by outsiders. The very same 1992 resolution of the UN Security Council that paved the way for a permanent airlift to blockaded Sarajevo also enacted economic sanctions on FR Yugoslavia.

In response to a blockade of a city the UN enforced a blockade on an entire nation (which was not even a belligerent in the war in Bosnia). Naturally, the Bosnian Serb blockade of Sarajevo was deemed a "siege", while the UN commercial blockade of Serbia went under the euphemism of "sanctions". Two measures that were exactly alike, except in their scale, passed for completely different things.

Simultaneously with the sanctions on Yugoslavia the UN also maintained sanctions on Iraq. The latter, largely because they came in the wake of massive bombing of the water supply, caused the deaths of hundreds of thousands of people of Iraq.

Remarkably, the blockade of Sarajevo prompted international outcry largely by people who shrugged off, or supported the blockade of Iraq. Nor was this outcry directed at the relatively benign leadership of the Bosnian Serbs to call on them to reconsider their actions. It called on the great powers who were enforcing the far deadlier blockade of Iraq to do something about the Serbs.

It was not the siege of Sarajevo that was singular, but the response to it. Blockade of Iraq did not prompt mainstream outcry. Blockade of Sarajevo did.That opposition to blockade of Iraq which existed was framed in a conventional peace-advocacy message: powers behind it should take a look at themselves and reverse course. Opposition to the blockade of Sarajevo instead went with the idea the enforcers of the blockade on Iraq should take action against the Serbs. In other words, with the idea power should be exercised against them by the killers of hundreds of thousands of people.

---

* See John R. Schindler, Unholy Terror: Bosnia, al-Qa'ida, and the Rise of Global Jihad (Zenith Press, 2007), p.170-173

** See Peter Andreas, Blue Helmets and Black Markets: The Business of Survival in the Siege of Sarajevo (London: Cornell University Press, 2008),  p.100-103

Ο Βαρθολομαίος αφήνει την Εκκλησία των Σκοπίων στη Σερβία για να κόψει τη Ρωσία

Απόφαση υψηλής πολιτικής και διπλωματικής αξίας έλαβε το Οικουμενικό Πατριαρχείο της Κωνσταντινούπολης, αποφασίζοντας να μην υπεισέλθει στο ζήτημα του αιτήματος αυτοκεφαλίας της «Εκκλησίας της Μακεδονίας»,

απαντώντας μάλιστα ότι τα εδάφη της ανήκουν στο Πατριαρχείο της Σερβίας, παρά τις ελπίδες που είχε πυροδοτήσει η αναγνώριση της ανεξαρτησίας της Εκκλησίας της Ουκρανίας από τη Ρωσική.

Με τον τρόπο αυτό το Οικουμενικό Πατριαρχείο επιτυγχάνει διττό στόχο, αφενός να διατηρήσει κοντά την Εκκλησία της Σερβίας και αφετέρου να αποτρέψει την επέλαση της ρωσικής Εκκλησίας στη Σερβία, που θα ήταν η άμεση συνέχεια σε μια απόφαση απονομής αυτοκεφαλίας, καθώς θα έθετε τη σερβική και τη ρωσική εκκλησία στην ίδια θέση, δίνοντας χώρο για τη δημιουργία εκκλησιαστικού μετώπου.

Η απόφαση του Οικουμενικού Πατριαρχείου, έρχεται μετά την απονομή αυτοκεφαλίας στην Εκκλησία της Ουκρανίας, απόφαση που προκάλεσε σχίσμα με την Εκκλησία της Ρωσίας και ως εκ τούτου είναι προφανές ότι εντάσσεται στον ευρύτερο γεωπολιτικό σχεδιασμό για την περιοχή των Βαλκανίων και της Ανατολικής Ευρώπης.

Η απόρριψη, κατ ουσία, του αιτήματος αυτοκεφαλίας της «Εκκλησίας της Μακεδονίας» στέλνει μήνυμα ότι η Σερβία διαχωρίζεται από τη Ρωσία, σε εκκλησιαστικό επίπεδο, άρα και σε πολιτικό, δείχνοντας με τον πλέον σαφή τρόπο ότι η Δύση δεν θα επιλέξει την οδό της σύγκρουσης.

Το Πατριαρχείο σε επιστολή του αναφέρει ότι δεν θα αντιμετωπίσει το αίτημα της αυτοκφαλίας, διότι η Αρχιεπισκοπή της Οχρίδας, υπάγεται στο Πατριαρχείου του Πετ, δηλαδή στην Εκκλησία της Σερβίας. Ωστόσο, αξίζει να σημειωθεί ότι η Εκκλησία της πΓΔΜ έχει ανακηρύξει μονομερώς την ανεξαρτησία της από το 1967.

Νομικά, το Πατριαρχείο διαχώρισε το αίτημα της Αρχιεπισκοπής των Αχρίδων από το αντίστοιχο της Εκκλησίας της Ουκρανίας, βασιζόμενο σε προγενέστερες αποφάσεις, από το 1922, υποστηρίζοντας ότι ενώ για την Ουκρανία υπήρχε προηγούμενο που ευνοούσε, στην περίπτωση της πΓΔΜ το νομικό προηγούμενο απέτρεπε.

Да ли је ЕПС угрозио флору и фауну језера Увац

Аутор: Бранко Пејовићпетак, 19.10.2018. у 14:16

Ниво воде вештачког језера на Златару и ранијих година повремено је био низак (Фото ЕПС сектор за односе са јавношћу)

Нова Варош – Призори испражњене водоакумулације Увац чија је основна намена хидроенергетска, у пределу особених природних вредности (у кањону реке Увац на десетак километара од Нове Вароши) који походе многи посетиоци да виде чувене меандре и белоглавог супа, забринули су ових дана и јавност. Питања су се множила: да ли су овим пражњењем река и живи свет у њој угрожени, да ли је тачно да је количина воде у језеру сада најмања од његовог формирања? Како ЕПС газдује том водоакумулацијом, има ли истине у причама да је језеро испражњено због изразито повећане производње струје и наводних трансакција у купопродаји струје између Србије и БиХ?

С тим питањима обратили смо се „Електропривреди Србије” чији нам је Сектор за односе с јавношћу брзо доставио одговоре. Суштина коју ЕПС наводи јесте да се у производњи на Увцу поштују прописи и водопривредна дозвола, а одбацују се тврдње о опасности по језеро и живи свет у њему те демантују приче о трансакцијама струје са БиХ.

– „Електропривреда Србије” поштује прописе Републике Србије и сва законска ограничења у погледу очувања животне средине. Тренутна кота језера Увац је 970,93 метра, а минимална радна кота по водопривредној дозволи, коју је издало Министарство пољопривреде и заштите животне средине, је 940 метара – наглашавају у Сектору за односе с јавношћу ЕПС-а и прилажу важећу водопривредну дозволу.

Лимске ХЕ акумулација "Увац" 2003-2018

У тој дозволи издатој ЕПС-у, која важи све до априла 2032. године, уз остало пише: „Ради нормалног одржавања може се вршити пражњење акумулације Увац до коте 930 метара, док за евентуалне измене кота минималног и максималног нивоа треба прибавити одговарајуће дозволе надлежних органа, које ће се издати по посебном захтеву на основу законом утврђеног поступка.”

У одговору ЕПС-а даље пише да флора и фауна на језеру Увац нису угрожене: „Нису тачни таблоидни наводи и нема говора о пражњењу језера и наводним трансакцијама у купопродаји струје између Србије и БиХ. У 2018. години ЈП ЕПС није имао комерцијалну трговину електричном енергијом ни са једним субјектом из Босне и Херцеговине. Тврдња да количина воде у језеру никад није била мања од његовог формирања није тачна, јер тренутна количина је 16 милиона kWh, што је скоро пет пута више него у фебруару 2012. године када је било воде у језеру 3,5 милиона kWh.”

С тим у вези ЕПС нам је доставио и податке о кретању коте језера Увац још од 1996. године, наводећи да је кота овог језера 1. марта 2012. била 950,25 метара, а да је најнижа кота у последње 22 године била 943,17 метара и забележена је 27. децембра 2000. При овим котама, закључују у ЕПС-у, није долазило до било каквих еколошких поремећаја.

91

Ερχεται.....To je tacno

Грчки шеф дипломатије поднео оставку

Атина – Грчки министар спољних послова Никос Коцијас поднео је оставку огорчен  због става премијера Алексиса Ципараса који га није подржао у сукобу који је избио са министром одбране Паносом Каменосом.

Коцијас је коначну одлуку да напусти редове Ципрасове владе донео после изјаве званичног представника за  штампу да „свако ко је незадовољан може да изађе из владиног воза”. Димитрис Тцанакопулос је у јутарњем ТВ програму на тај начин прокоментарисао незадовољство шефа дипломатије који се на седници владе оштро сукобио са министром одбране. Каменос је, између осталог, Никоса Коцијаса оптужио да је „човек Сороша” и да користи недозвољена средства како би радио против њега, министра одбране и коалиционог партнера у влади. Дискусија и нетрпељивост између двојице министара је била изазвана пре свега незадовољством Коцијаса  Каменосовим изјавама током недавног боравка у САД где је домаћинима тврдио да за решавање македонског питања постоји и план „Б”. Коцијас је министру одбране рекао да није компетентан да води спољну политику и да је то што је предлагао САД, а реч је и  о формирању асталних америчких база на северу Грчке, директно подрива углед премијера Ципраса и Грчке нашта му је Каменос одговорио да нико не може да му забрани да изложи своје виђене ситуације. Под тим је имао у виду и свој алтернативни предлог за Преспански споразум, без решавања питања уставног назива суседне Македоније али уз потписивања међудржавног безбедносног споразума између Грчке, Македоније, Албаније и Бугарске, касније можда и Србије и уз учешће САД којим би се створила зона бебедности у региону и на северним грчким границама.

Подсетимо, премијер Ципрас је енергично одбацио постојање било каквог алтернативног решења ван Преспанског споразума коме, како је нагласио, Грчка остаје привржена. Иначе, током дугих и тешких преговора са Скопљем, шеф дипломатије Никос Коцијас је тај који их је довео до краја и у јуну на Преспи, потписао са македонским шефом дипломатије Николом Димитровим.

Током седнице владе, сукоб двојице министара је добио озбиљне размере, речено је много тога али по мишљењу шефа дипломатије Никоса Коцијаса, премијер Ципрас га није заштитио нити подржао у сукобу са Каменосом што је сматрао довољним разлогом да поднесе оставку.

Ципрасова влада је у озбиљној кризи јер минисар одбране Каменос тврди да неће променити став нити прихватити било које решење у коме ће се назив Македонија користити у уставном имену суседне државе. Медији пишу да се у сусрету са Ципрасом ипак договорио да не руши владу уколико ратификација Преспанског споразума, под условом да прође у Македонији, уопште дође на дневни ред грчког парламента

Πατριάρχης Σερβίας: Καταστροφική η απόφαση του Οικουμενικού Πατριαρχείου για την Ουκρανία

1

Ως «καταστροφική κίνηση» χαρακτήρισε ο Πατριάρχης Σερβίας Ειρηναίος την απόφαση του Πατριαρχείου Κωνσταντινούπολης να εκχωρήσει αυτοκεφαλία στην Εκκλησία της Ουκρανίας.

«Σήμερα, η Εκκλησία μας βρίσκεται ενώπιον ενός μεγάλου πειρασμού. Ο πρώτος μας ιεράρχης, ο Οικουμενικός Πατριάρχης (Βαρθολομαίος), υπέκυψε στον πειρασμό να λάβει μια απόφαση που μπορεί να καταστεί καταστροφική για την Εκκλησία, να κάνει κάτι, για το οποίο δεν έχει δικαίωμα, να αναγνωρίσει τη σχισματική εκκλησία και ακόμη να της δώσει αυτοκεφαλία» σημείωσε ο Ειρηναίος, μιλώντας στον τηλεοπτικό σταθμό της Ορθόδοξης Εκκλησίας της Σερβίας τη Δευτέρα.

Παράλληλα, ο ίδιος τόνισε ότι πρόκειται για μια κίνηση πρωτοφανή για την Ορθόδοξη Εκκλησία.

«Πιστεύω ότι όλες οι (Ορθόδοξες) Εκκλησίες θα επισημάνουν ότι η απόφαση είναι καταστροφική, προκειμένου να αποφύγουν τον καταστροφικό θρησκευτικό διχασμό. Μακάρι ο Κύριος να μας σώσει από αυτόν τον πειρασμό» είπε ακόμη ο Ειρηναίος. 

Υπενθυμίζεται ότι την προηγούμενη εβδομάδα η Συνδιάσκεψη της Κωνσταντινούπολης αποφάσισε να χορηγήσει αυτοκεφαλία στην Ορθόδοξη Εκκλησία της Ουκρανίας και να επαναφέρει τον σχισματικό Πατριάρχη Φιλάρετο στην κανονικότητα της Εκκλησίας αλλά και τον σχισματικό Αρχιεπίσκοπο Μακάριο Μαλέτιτς, της λεγόμενης «Ορθόδοξης Αυτοκέφαλης Εκκλησίας της Ουκρανίας». Παράλληλα, χθες, η Ιερά Σύνοδος της Ρωσικής Ορθόδοξης Εκκλησίας αποφάσισε τη διακοπή κάθε δεσμού με το Οικουμενικό Πατριαρχείο.

Η Ρωσική Ορθόδοξη Εκκλησία κόβει τους δεσμούς της με το Πατριαρχείο λόγω της Ουκρανικής Εκκλησίας και τη διαμάχη γύρω από την ανεξαρτησία της. Οι ισχυρισμοί του Ποροσένκο και τι είχε προηγηθεί μέχρι τη σημερινή κρίση.

Χρήστος Δεμέτης

15 Οκτωβρίου 2018 19:40

Η Ρωσική Ορθόδοξη Εκκλησία ανακοίνωσε πως "κόβει κάθε δεσμό" με το Πατριαρχείο της Κωνσταντινούπολης μετά το αυτοκέφαλο της Ουκρανικής Ορθόδοξης Εκκλησίας.

Η Ιερά Σύνοδος Ρωσίας, το διοικητικό όργανο της Ρωσικής Ορθόδοξης Εκκλησίας, "έκρινε ότι είναι αδύνατο να γίνουν περαιτέρω επαφές με την Κωνσταντινούπολη", δήλωσε ο Μητροπολίτης Ιλαρίωνας, ο επικεφαλής του Τμήματος Εξωτερικών Σχέσεων της Ρωσικής Ορθόδοξης Εκκλησίας.

"Η απόφαση για πλήρη διακοπή των σχέσεων με το Πατριαρχείο της Κωνσταντινούπολης ελήφθη σε συνάντηση της Συνόδου", η οποία διεξάγεται σήμερα για πρώτη φορά στην ιστορία της στην πρωτεύουσα της Λευκορωσίας, στο Μινσκ, δήλωσε ο Ιλαρίωνας.

Прича о шајкачи – како је српска капа добила име

13.10.2018

Шајкача је српска национална капа коју сељаци из централне Србије и данас носе. Материјал шајак се прави од вуне, те је шајкача згодна за ношење и лети и зими јер одржава константну температуру главе. Зими бочне стране шајкаче могу и да се спусте на уши. Најчешће је сивомаслинасте боје, што асоцира на војску, али може бити и других боја – плава или тегет. Облик шајкаче помало подсећа и на чамац, шајку. Сматра се да су сличне капе носили српски војници у аустроугарској пограничној речној морнарици – шајкаши.

Kапа име није добила по материјалу од којег је направљена, већ по српским граничарима у подручју Шајкаша. Име шајкача чува сећање на српске борбене речне јединице припаднике службе Аусроугарске монархије са подручја Баната у 18. веку. Ови војници су називани шајкашима. Деловали су у водама Дунава, Тисе, Саве и Мориша на граници са Отоманским царством. Носили су капе које су обликом врло подсећале на бродове који су називани шајкама. Не постоји податак о томе како су Срби из Шајкаша називали своје капе, али су оне убрзо преузете као део војне униформе 1870. године.

Половином XIX века аустроугарска војска, као и друге европске војске, схватила је да шарене, накинђурене униформе које су се до тада носиле нису практичне за пољске услове, лоше се уклапају у околину и блато их брзо учини похабаним. Поред тога, непријатељ их лако уочи из даљине. Зато је аустроугарској армији направљена нова униформа. Капа је била шајкача.

Нова униформа се није допала владару Францу Фердинанду, па је урађено ново решење, а постојеће већ сашивене униформе је купила Србија у четврт цене. Србија је у то време често ратовала, а била је мала и сиромашна земља. Јефтине униформе су јој биле као дар са неба. До тада поцепани и неуредни војници почели су да личе на праву војску.

Царска аустроугарска војска је неколико десетина година касније доживела да је српска војска потуче баш у тим униформама. Српски војници су у великим биткама Првог светског рата на непријатеља јуришали под шајкачом. Постоје војничке и официрске шајкаче. Официрске имају и мали штитник изнад очију.

После опремања српске војске новим униформама 1870. први рат у којем се шајкача показала био је рат против Турака 1876–1878. Да би мобилизација (прикупљање војске за рат) била што бржа, народу, односно онима који су били под војном обавезом, подељене су униформе да их држе код куће. Народ је почео да носи делове војне униформе и у свакодневном животу. Имати део униформе на себи било је за понос јер ко има униформу, то значи да је он војник спреман за рат и јунаштво.

Срби су као део мушке народне ношње тада почели да носе такозване бриџ (или бричес) панталоне –горе широке, а испод колена се сасвим сужавају, и шајкаче. Добровољци из Балканских ратова и Првог светског рата из Србије преносе шајкачу и у друге српске крајеве, где се у већој мери носи у Херцеговини и у Лици до и током Другог светског рата.

Шајкача се ни пред ким није скидала – ни пред краљем, једино пред Богом, у цркви. Била је то, а и данас је за онога ко је носи, капа за све прилике. Носи се према расположењу онога који је носи – натучена на чело, повучена назад на потиљак, нахерена, набијена на уши, зими са спуштеним бочним странама. У њој се чувају паре, држе затакнута писма добијена из даљине, њом се брише зној на раду у њиви. Лако се савија и може, по потреби, да се задене за појас, али и да се као мали шатор стави на лице за време дремке у хладовини под дрветом.

Иако се данас носи много мање него некад, шајкача је и даље један од симбола Србије и Српства.