Приредио Ђорђе Бојанић
После вишедневних протеста и штрајкова широм Србије, централне демонстрације одржане су 5. октобра 2000. у Београду, где се на позив тадашње опозиционе Демократске опозиције Србије окупило више стотина хиљада људи.
ДОС је позвао на демонстрације због непризнавања резултата избора за председника СР Југославије. На изборима 24. септембра 2000. за председника СРЈ изабран је кандидат ДОС-а и лидер Демократске странке Србије Војислав Коштуница са 50,24 одсто гласова бирача, поразивши дотадашњег председника СРЈ Слободана Милошевића који је освојио 37,15 одсто.
Неколико дана пре кључних демонстрација, Милошевић се обратио јавности у телевизијском говору, у коме је покушао да упозори становништво како стране силе имају намеру да успоставе марионетску владу у Србији, као што су то већ учиниле у појединим другим државама.
Милошевић је на крају истакао како је његов мотив био да изрази сопствено мишљење, што није личне природе, јер је два пута биран за председника Србије и једном за председника Југославије, а кључни део говора је:„ Ваљда би сваком после ових десет година требало да буде јасно да они не нападају Србију због Милошевића, него нападају Милошевића због Србије. Моја савест у том погледу је савршено мирна. Моја савест, међутим, не би била ни најмање мирна ако свом народу не бих, после свих ових година на његовом челу, рекао шта мислим о његовој судбини ако би му ту судбину наметнуо неко други, макар и тако што би народу објашњавао како је такву судбину изабрао сам. Та заблуда да бира сам оно што за њега бира неко други, најопаснија је заблуда и главни је разлог моје одлуке да се обратим грађанима Југославије.”
Демонстрације у Београду 5. октобра биле су кулминација вишедневних протеста и штрајкова, организованих због одлуке Савезне изборне комисије према којој је требало да се одржи други круг избора за председника СРЈ.
Градови у унутрашњости Србије данима су били паралисани штрајковима. Један од најжешћих удараца режиму задали су радници Рударског басена „Колубара“ који су истрајали у штрајку упркос свакодневним претњама режима.
Демонстранти су 5. октобра у Београд, на плато испред Савезне скупштине, стигли у колонама аутомобила, аутобуса и камиона дугачким десетине километара из читаве Србије, пробијајући булдожерима полицијске блокаде на путевима.
Већ у преподневним сатима полиција је употребила сузавац како би спречила демонстранте да уђу у зграду парламента, али безуспешно. Зграда Савезне скупштине је демолирана и запаљена (oднето је око 90 слика, од којих је 35 враћено током наредних неколико година, апеловано је да се врате и преосталих 55 слика), као и зграда РТС-а у Таковској улици.
Полиција је убрзо престала да пружа отпор и махом се придружила народу.
Један од јунака протеста био је и Љубисав Ђокић, познатији као Багериста Џо, који је својим багером предводио напад демонстраната на зграду РТС-а. Багер је током демонстрација погођен са више метака.
У вечерњим сатима 5. октобра 2000. грађанима се са терасе Скупштине Београда обратио нови председник СРЈ Војислав Коштуница, а наредног дана, 6. октобра Милошевић је признао изборни пораз и честитао Коштуници.
6. октобра се Милошевић обратио народу преко телевизије и званично је признао пораз на председничким изборима. 7. октобра је Др Војислав Коштуница положио председничку заклетву пред посланицима Савезне Скупштине као први демократски председник Југославије.
У демонстрацијама је погинула Јасмина Јовановић из Милошевца код Велике Плане, која је пала под точкове камиона. Момчило Стакић из Крупња преминуо је од последица срчаног удара. Повређено је 65 људи.
Спомен обележје са ликом Јасмине Јовановић откривено је 5. октобра 2002. године у парку између улица Кнеза Милоша, Сарајевске и Мостарске петље, недалеко од места где је погинула.
Овај догађај је у српској јавности познат и као Петооктобарска револуција, Петооктобарска контрареволуција, Петооктобарски државни удар, Демократске промене или Булдожер револуција, у зависности од политичке перспективе посматрања овог догађаја.
Слободан Милошевић је у априлу 2001. ухапшен због финансијских малверзација, а два месеца касније је изручен Хашком трибуналу где му је суђено за „геноцид“ у Босни и Херцеговини, ратне злочине и злочине против човечности у Хрватској и на Косову и Метохији.
Умро је 11. марта 2006. од инфаркта (?), у својој ћелији у притвору Хашког трибунала
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου