Od nas desetak koji smo se tu zatekli nije bilo nikog ko nije znao Dragana i ko nije makar jednom bio u nekom od restorana u kojima je on radio, od “Orača” do “Romantičara”, gde je zaokružio svoju bogatu i zanimljivim događajima i susretima sa još zanimljivijim ličnostima ispunjenu karijeru.
Nešto kasnije, u restoranu “Stari bunar” na Dušanovcu, kod Draganovog prijatelja, kolege i saradnika Slavka Petrovića, okupila se prva liga beogradskog ugostiteljstva, ekipa šefova svih poznatijih restorana u nekada velikom i moćnom preduzeću “Tri grozda”, kasnije uspešnih samostalnih privrednika u ovoj delatnosti, koja još jedino uspeva da nekako sačuva dobri duh Beograda.
DECENIJA I PO U “ORAČU”
Dragan Petković je rođen 1947. godine u bosanskom selu Povelič, opština Srbac. U Beograd je došao kao dečak na kuvarski zanat, koji se i tada kao i sada učio u hotelu “Palas”. Kolegi Miroslavu Kosu je pre tri godine ispričao kako je u to vreme bio prilično siromašan, pa je sa drugovima iz doma do bioskopa “20. oktobar” odlazio samo da bi gledali plakate za filmove.
Po završetku zanata njega su rasporedili u “Tri grozda”, a prva radna adresa bio mu je “Orač”, čuvena kafana u Bulevaru JNA. Preko puta je bila “Zvezda”, nešto niže “Mala astronomija”, jednom je tih stotinak metara današnjeg Bulevara oslobođenja kolega Slaviša Lekić (1959-2021), za kojim još iskreno žale mnogi beogradski ugostitelji, nazvao “bermudski trougao bez uglova”, za razliku od onog mnogo poznatijeg “Lipa” – “Šumatovac” – “Grmeč”.
“Sećam se tačno datuma, bio je 28. jun 1964. godine kad sam počeo da radim u ‘Oraču’, kao kuvar na roštilju. Taj moj posao bio je, za to vreme, potpuno poseban, i to zbog jedne tada neobične okolnosti da se ceo roštilj, zajedno sa šankom, zapravo nalazio u sali pred očima gostiju. Taj koncept, inače poznat u svetu, osmislio je kuvar, ćevabdžija Žika Despotović, tako da sam praktično bio kuvar u izlogu”, pričao je Dragan.
Bio je vredan Dragan u “Oraču”, a njegovo umeće na roštilju sve cenjenije, zbog čega je već 1968. godine, upućen u Prag, gde je sa kolegom kuvarom Slobodanom Duvnjakom iz Novog Sada i sa Radetom Perovićem, šefom restorana iz Vrnjačke Banje, podigao na noge novi restoran srpske nacionalne kuhinje “Vinarna Beograd”. U isto vreme u Beogradu je otvorena čuvena “Vltava” sa češkim kuvarima… (Kad je “Orač” srušen sredinom devedesetih godina prošlog veka preseljen je baš u “Vltavu”, a mnogi Beograđani još žale za knedličkama i drugim specijalitetima “praške škole”. )
Povratak u Beograd doneo je Draganu i promenu zanimanja u kafani, napustio je mesto za roštiljem i latio se poslužavnika, postao je konobar, a uporedo polagao i ispite za višu kvalifikaciju kako bi jednog dana mogao i da rukovodi nekim od restorana. Posle četiri godine konobarskog posla, Dragan Petković je 1974. postavljen za upravnika restorana “Orač”. Ostaće na tom mestu punih 15 godina.
“’Orač’ je zaista bio kultna kafana po mnogo čemu. Po uglednim, poznatim gostima. Po onom čuvenom roštilju u sali, takozvanom kuvaru u izlogu. Takođe i po tome da je prvi u beogradske kafane uveo pečenje u jelovnik. A pečenje, jagnjeće ili praseće, tada nije bilo jeftino. Ali je, uprkos tome, znalo da na dan ode po 12-13 pečenih jaganjaca”, pričao je Petković.
“Orač” je tada bio mesto koje je okupljalo elitu grada, bili su tu najpriznatiji lekari, profesori, privrednici, diplomate, sportisti… Američki ambasador Voren Cimerman, poslednji američki ambasador u Jugoslaviji pre raspada zemlje, bio je čest gost, dolazio je sa suprugom, bez obezbeđenja. Dragan mu je jednom prilikom poklonio flašu rakije, da bi mnogo godina kasnije Cimerman pitao kolegu Boška Jakšića, kad su se sreli u Njujorku: “A je l’ još radi onaj ‘Orač’?”
POMIRIO ZVEZDU I PARTIZAN
Pošto je “Orač” bio na putu od Slavije ka fudbalskim stadionima Crvene zvezde i Partizana, tadašnji fudbaleri i rukovodstva “večitih rivala” često su bili gosti u ovom restoranu. Jednog dana Draganu Petkoviću stigla je ponuda koju nije mogao da odbije. Tadašnji lekar prvog tima Crvene zvezde, čuveni Branko Nešović, došao je 1989. u “Orač” i rekao da Zvezda uskoro igra u Litvaniji i da bi u klubu hteli da Dragan pođe sa njima i da im tamo sprema hranu.
“Ko bi to odbio? Sećam se, trener je bio Šekularac, igrali su Dejo i Robi Prosinečki… A kasnije, javi se i Partizan, zove me Zečević, kaže preporučio me Cvele. Pa sam onda išao sa Partizanom u Bukurešt na utakmicu protiv Dinama, četvrtfinale, čini mi se, Kupa kupova, Golac bio trener”, prisećao se Petković. (Za mlađariju, Dragoslav Šekularac, Dejan Savićević, Vladimir Cvetković, Ivan Golac…)
Kad je čuo za to da Dragan kuva za oba velika kluba i da u njega i jedni i drugi imaju poverenja, legendarni Bogdan Tirnanić (1941-2009) napisao je kolumnu pod naslovom “Varjačom pomirio Zvezdu i Partizan”. Zato je jednom, kad su ga pozvali da gostuje u nekoj televizijskoj emisiji na pitanje voditelja za koga navija, Dragan odgovorio: “Vi pitate oca da li više voli sina ili ćerku?!”
Kroz “Orač” su prodefilovala mnoga poznata imena: Voja Brajović, Pavle Vuisić, Bata Živojinović, reditelj Aleksandar Mandić, Brana Crnčević, čuburska legenda Libero Markoni, novinar Miro Radojčić, Miroslav Ilić, Safet Isović…
Draganov radni dan u “Oraču” bio je baš dugačak. Dolazio je u restoran u sedam ili najkasnije pola osam, a izlazio posle fajronta. Tek ponekad bi skoknuo do kuće da malo predahne, vidi porodicu, suprugu Radicu, ćerku Jelenu, sina Aleksandra, kasnije i dvoje unučića…
“Porodica nikad nije baš do kraja razumela moju toliku posvećenost poslu. Ali ako hoćete da vam ljudi veruju i da sve bude urađeno kako treba u kafani, drukčije ne možete”, iskreno je priznavao Dragan Petković.
DRAGAN IZ “ODMORA”
Bilo je to vreme kad se u kafane išlo jer se verovalo ugostiteljima, od kojih su oni najznačajniji bili neka vrsta njihovog zaštitnog znaka, poput Ace Devetke, Miše Rubina, Spase iz Cveta, Ratka iz Šanse, Slavka iz Sporta… Tako je i Dragan, bez obzira na sjajan posao deceniju ipo u “Oraču”, tokom devedesetih postao sinonim za do tada malo poznatu kafanu u istoj ulici, pa se i ovih dana, na vest o njegovoj smrti, najčešće odgovaralo sa “znam čoveka, Dragan iz ‘Odmora’”.
Posle rušenja “Orača” Petković je preuzeo da vodi restoran “Odmor”, takođe u tadašnjem Bulevaru JNA, samo bliže Autokomandi. “Odmor” nije bio baš na glasu, uglavnom su tu sedeli lokalni pijanci…
“Dve godine mi je trebalo da ‘Odmor’ podignem na noge. Postepeno sam ga pretvarao u restoran u koji ljudi rado dolaze. Tu sam upoznao i neke nove prijatelje za ceo život, recimo pesnika Rašu Livadu. Neki gosti iz ‘Orača’ su se ‘preselili’ u ‘Odmor’, kao recimo glumac Miki Krstović i njegova supruga Ivanka, čijoj deci sam bio i kum”, pričao je Dragan, koji je tokom života sakupio tridesetak kumstava, od kojih je većina potekla iz kafane.
Dragana Petkovića sam upoznao u “Odmoru”, privučen pričom o njegovoj čuvenoj “boemskoj mućkalici”. Sa kolegama i prijateljima iz “Borbe”, a često i sa porodicom, posebno kad smo se preselili u Beograd, bar dva, tri puta mesečno smo dolazili isključivo zbog ovog njegovog jedinstvenog specijaliteta…
“’Boemska mućkalica’ je poslednjih decenija u mnogim restoranima prilično degradirana. Ima vlasnika restorana koji misle da će da uštede ako u mućkalicu trpaju svakakvo meso, neke ostatke. Osnovno pravilo je da meso iz mućkalice ne sme da ima ni najmanju žilu, mora svaki komad da bude čist. Iako možete praviti mućkalicu od različitih vrsta mesa, ja sam za ‘boemsku mućkalicu’ birao svinjski file, i to one komade koji nisu teži od 350 do 400 grama. Bitno je skinuti opnu sa filea, i to rukom, a ne nožem jer ćete oštetiti meso. Naravno, u samoj pripremi imao sam neke svoje specifične postupke što ovo jelo, makar tako gosti kažu, čini posebnim. I još jedna bitna stvar, insistiram da se mućkalica pred gosta donese pravo iz rerne, dok još krčka pod poklopcem”, tako je Dragan Petković s ponosom pričao o ovom svom specijalitetu.
* * *
Nije u sredu bilo puno čitulja za legendarnog Dragana Petkovića. Osim porodice, jednu su dale i kolege iz restorana “Romantičari”, u kome je radio maltene do poslednjeg daha. Ali se zato već danima raspreda priča po beogradskim kafanama, slična ovoj koju sam ispričao, uz, moram da priznam, obilato korišćenje podataka iz teksta mog prijatelja Miroslava Kosa, objavljen na sajtu “Blica” 25. oktobra 2020. godine.
