Путовања
Хиландар је чувар Србије
Манастир на Светој гори у Грчкој регији Халкидики, задужбина је Симеона Немање и његовог сина Саве
Обновљени конак Хиландара
На трајект се укрцавају „ходом уназад” шлепери са грађевинским материјалом, а међу њима се гура и трактор, чија је приколица препуна нечег од чега се надима жута церада. Монаси улазе преко реда. Полицајац обалске страже прегледа светогорску визу, Диамантион (25 евра) пореди је са именом у пасошу. Онда преглед бродске карте. У једном правцу пет и по евра. Процедура је уходана, озбиљна и без сувишних речи. Бетонски моло у грчкој луци Уранополис брзо се празни. Трајект полази на време – у 9 и 45. Седишта на трајекту скоро сва су заузета. Као у војсци, ту су само мушкарци.
После сат времена излазимо у пристану Јовањица. Чека нас климатизовани аутобус. Власништво је манастира Хиландар. Браћа из Новог Сада зевају. Два дана су путовали до Уранополиса. Аутобус се ломата по земљаном друму. Вере се уз брда. Обриси Хиландара указују нам се као што се манастир Студеница указује путнику – манастирски круг зграда је у котлини. Студеница (1190.) и Хиландар (1198.) задужбине су Симеона Немање и његовог сина Саве. Од поређења ова два здања све време боравка нисмо могли да се ослободимо.
По доласку у Хиландар - прозивка. Строг, старији монах одводи групу од десетак гостију до гостопримнице. Послужење је хладна вода, ратлук, кафа, чај. Строги монах, као да је војно лице, упознаје госте са манастирским редом. Мноштво је ту ограничења - немојте излазити из собе до купатила непристојно обучени, у цркву само у дугачким рукавима, ако уђете у кратким нећете бити избачени, али сматрајте да сте непристојни. Монахе можете сликати само уз њихово одобрење. У десет увече се гасе светла и ви морате бити у кревету, лезите мирно и не говорите да не угрозите мир осталих у соби. Ко жели може доћи на јутарњу литургију у четири, а будиће вас у шест, тада морате устати.
Зрна грожђа реликвије
Смештамо се у чисту, осмокреветну собу. Браћа из Новог Сада су легла и одмах заспала. Крећемо у обилазак манастира сами. Није предвиђено да имамо водича, да неко обавести госте о историјату, ништа од тога. Како се ко снађе и шта сам види.
Распитујемо се за бившег новинара Политике, Александра Кнежевића, који се на Хиландару замонашио. Кажу нам да је отац Ромило на студијама у Кембриџу.
У портарници, питамо оца Симеона да нам отвори ризницу манастира: „Е, ви сте данас дошли и одмах бисте да видите ризницу, буни се монах задужен за чување ризнице. Ја сам шест година био у манастиру и нисам видео ризницу. Мој старац каже, сутра ћемо, и тако шест година.” Ипак, на наговарање, обећава да ће видети сутра после ручка.
Лоза Светог Симеона је покривена каменим саркофагом, заштићена је и плетеном жицом, а подигнут је и дрвени вењак на којем се раширио зелени грм пун гроздова. То је једно од чуда које смо својим очима видели – није важно колико је та лоза заиста стара, али зачуђује да толико обилат род дају само два изданка, која су распукнута, изгледају труло, без икаквог живота. Пузавица са чудотворним плодом излази из зида цркве. Сваки њен сатрули лист се скупља у спремишту, иза вратанаца, под саркофагом којим је заштићена. Свако зрно плода је реликвија.
Савет искушеника
Искушеник који чисти сребрне чираке, и одлучно одбија да каже како се зове, одакле је, прича да је лоза изникла из места где се из кивота Светог Симеона истакало миро. Када је Свети Сава однео кивот свог оца у Србију, да на њему трајно помири завађену браћу, Вукана и Стефана, из тог места где је био кивот, самоникла је ова лоза. Стара је преко 800 година, нико не зна старију лозу која даје плода. А многима је донела порода. И зато је тражена и до ње се тешко долази. Један гост из Краљева, прича да је дуго молио да добије три зрна за свог колегу, иначе саобраћајног полицајца, који није могао да има децу. Скоро цео плод је резервисан за молиоце из целог света. Неписано правило је да онај који тражи зрна свете лозе, то би ваљало да чини три пута.
Игуман Хиландара Методије
Под хладњаком, на који се наслања зелени грм лозе, искушеник умаче крпу у бели прах којим чисти сребро. Жустро трља, тако и говори: „Нисте се припремили за долазак у Хиландар, морате да знате историју! Како живимо овде? Идите у костурницу, е, тамо ће вам бити јасно како ви живите! Шта су аутомобили, трчање за унапређењем, колико је то све пролазно. Тамо прво треба да одете”.
Костурница је у подруму једне обичне куће. Улази се кроз тараба-вратанца. Само се подигне реза. Да нам искушеник није рекао, не бисмо ни приметили да је ту костурница, а већ смо поред ове зграде пролазили. Нема никог. Ледена тишина. Противпожарни апарат стоји у приправности, као да ће да гаси неки никад згасли пожар у душама давно умрлих монаха. Противпожарни апарат једини има боју: даске полица су црне, лобање светле. Нема ничег другог. Стотине лобања. Залуд нам је да тражимо светло. Видимо колико допире светлости кроз подрумске прозоре. Полице у редовима, до висине ниског плафона. Лобање наслагане једне на друге. На реткима је нешто написано. Успевамо да у полумраку прочитамо: Смедеревац. Поред полица са лобањама је жицом ограђен део подрума у којем се држе неке баштенске ствари, чини нам се као да и тиме Хиландарци показују презир према материјалном чину смрти.
Гости Хиландара су и ученици Војне гимназије. Дошли су са својим вероучитељем. Крупан, млад свештеник, будућим официрима је водич кроз историју манастира и кроз религију. Будуће старешине иду на литургију. Неки пред иконом Богородице Тројеручице чине мале и велике метаније. Необичан призор за нас који смо служили бившу ЈНА. Младићи одају утисак искрене религиозности. Фотографишу се са игуманом Методијем. Раширили су дугачку српску заставу, која прекрива цео њихов строј. Дошло их је педесетпеторо. Игуману Методију у част певају: Знаш ли одакле си, сине/ погледај планине сиве/ Зејтинликом цвеће процвало/ Шумадијом сунце заспало/ А, ово је Србија / говоре гробови ратника/ из славног времена. Игумана Методија љубе у руку, а он их благосиља пред пут на планину Атос (2033 метара метара.), на чијем врху ће се причестити. Подсећа их на традицију Хиландара :” Овде су задужбине Светог Саве, Симеона, краља Милутина, цара Душана, кнеза Лазара, окружени смо њима”. Игуман је млад, 38 година. Лице му је постом и молитвом одуховљено, у реторичности говора се примећује образовање и фини баланс социјалне и емотивне интелигенције. Игуман је родом из Чачка, што данас није без значаја.
Обнова после пожара
Обнова манастира од пожара је у току. Пожар се догодио у ноћи између 3. и 4. марта 2004. Радници носе комбинезоне на којима напред пише: Обнова Хиландара. Ту су дизалице, камиони... Изгорели су конаци. Ако се Хиландар замисли као круг, у чијем је центру црква, онда је изгорело око 40 одсто круга. Пожар је поштедео најважније: цркве, пирг Светог Саве, конак Светог Симеона, чудотворну лозу, трпезарију, ризницу. Од конака су остали нагорели зидови. Реконструкција је имала први задатак да крхотине зидова очува, тако да су подупрте гвозденом конструкцијом. Обновљен је део код портарнице, улаза. Мајстори кажу да се све обнавља детаљно, верно оригиналу. Оно што смо могли да видимо делује аутентично, а не као неки Фрушкогорски манастири који су у обнови ставили ПВЦ-е прозоре.
Хиландар
Сутрадан нас отац Симеон обавештава да је у великом послу и да неће моћи да нам отвори ризницу. Нисмо разочарани, примамо лекције из стрпљења. Ипак питамо, биће ваљда могуће за шест година? Одговор: а, брзо ће то.
Пред полазак се буде браћа из Новог Сада. Преспавали су боравак у Хиландару, изузев за време оброка. Задовољни су. Опорављени, као да су били месец дана на планини. Осећам неку снагу, каже старији брат. И обичне ствари, тако се чини, на Хиландару постану чудне, као зрно грожђа, парче хлеба, сан.
Једе се у тишини слушајући
Трпезарија је саграђена почетком четрнаестог века, у доба краља Милутина. Обедује се два пута дневно, заједно монаси и гости
Хиландарска трпезарија је сачувана у пожару. Подигнута је у време краља Милутина, око 1320. године. Уздигнута је тремом. Испод, у подруму, је винарија. Трем је простран и украшен. Под од камена, са мотивима крста и звезде, таваница у оријенталном стилу: шара у дрвету различитих боја. Изнад двокрилних врата фреска са три лика: Исус Христ у средини, Свети Сава са круном му је са десне стране и Свети Симеон с монашком капом - лево. То је ктиторски и идеолошки печат манастира.
Трпезарија је пространа. Обедује се за дугачком столовима. Седи на клупама. По 12 људи са сваке стране. Отприлике, има неких 250 места. Игуман седи у челу, у апсиди. Онда се ређају столови са монасима. Затим столови са гостима. Радници обедују одвојено. Наспрамно улазу, на средини просторије, одигнута је проповедаоница, са које се чита у току јела.
У Хиландару се служе два оброка, како је прописао Свети Сава у Типику. Ручак у осам ујутру и вечера у шест увече. Монах, висок скоро два метра, дочекује госте и брзо их распоређује да седну. Братство броји, са искушеницима, око 50 људи. Гостију је више од 70. Пре обеда се изговара Оченаш. Игуман даје одобрење за читање Житија. То је знак да се приступи јелу. Тишина је, обедује се и слуша житије светог Арсенија, које чита монах са предикаонице. Јело је постављено, тако да нема шетања при послуживању.
„Стакло” од литар са водом и исто такво за вином – распоређено је на четири особе. Корпа пуна жућкастог хлеба с дебелом хрскавом кором. Браћа из Новог Сада, који кући пеку хлеб, кажу да је овај хиландарски печен од целог зрна, рекли би пшенице, ражи и јечма.
У тањиру цео свеж парадајз, и у здели чорба-паприкаш од поврћа, кромпира и макарона. За ручак, таратор салата, омлет, и, такође, вино. Какво је хиландарско вино? Служи се бело, налик рецини, мало је горко и опоро, али је са дна чаше питкије него при врху. Обед се завршава када читач приступи поново игуману и овај га благослови. Онда сви устају.
После сат времена излазимо у пристану Јовањица. Чека нас климатизовани аутобус. Власништво је манастира Хиландар. Браћа из Новог Сада зевају. Два дана су путовали до Уранополиса. Аутобус се ломата по земљаном друму. Вере се уз брда. Обриси Хиландара указују нам се као што се манастир Студеница указује путнику – манастирски круг зграда је у котлини. Студеница (1190.) и Хиландар (1198.) задужбине су Симеона Немање и његовог сина Саве. Од поређења ова два здања све време боравка нисмо могли да се ослободимо.
По доласку у Хиландар - прозивка. Строг, старији монах одводи групу од десетак гостију до гостопримнице. Послужење је хладна вода, ратлук, кафа, чај. Строги монах, као да је војно лице, упознаје госте са манастирским редом. Мноштво је ту ограничења - немојте излазити из собе до купатила непристојно обучени, у цркву само у дугачким рукавима, ако уђете у кратким нећете бити избачени, али сматрајте да сте непристојни. Монахе можете сликати само уз њихово одобрење. У десет увече се гасе светла и ви морате бити у кревету, лезите мирно и не говорите да не угрозите мир осталих у соби. Ко жели може доћи на јутарњу литургију у четири, а будиће вас у шест, тада морате устати.
Зрна грожђа реликвије
Смештамо се у чисту, осмокреветну собу. Браћа из Новог Сада су легла и одмах заспала. Крећемо у обилазак манастира сами. Није предвиђено да имамо водича, да неко обавести госте о историјату, ништа од тога. Како се ко снађе и шта сам види.
Распитујемо се за бившег новинара Политике, Александра Кнежевића, који се на Хиландару замонашио. Кажу нам да је отац Ромило на студијама у Кембриџу.
У портарници, питамо оца Симеона да нам отвори ризницу манастира: „Е, ви сте данас дошли и одмах бисте да видите ризницу, буни се монах задужен за чување ризнице. Ја сам шест година био у манастиру и нисам видео ризницу. Мој старац каже, сутра ћемо, и тако шест година.” Ипак, на наговарање, обећава да ће видети сутра после ручка.
Лоза Светог Симеона је покривена каменим саркофагом, заштићена је и плетеном жицом, а подигнут је и дрвени вењак на којем се раширио зелени грм пун гроздова. То је једно од чуда које смо својим очима видели – није важно колико је та лоза заиста стара, али зачуђује да толико обилат род дају само два изданка, која су распукнута, изгледају труло, без икаквог живота. Пузавица са чудотворним плодом излази из зида цркве. Сваки њен сатрули лист се скупља у спремишту, иза вратанаца, под саркофагом којим је заштићена. Свако зрно плода је реликвија.
Савет искушеника
Искушеник који чисти сребрне чираке, и одлучно одбија да каже како се зове, одакле је, прича да је лоза изникла из места где се из кивота Светог Симеона истакало миро. Када је Свети Сава однео кивот свог оца у Србију, да на њему трајно помири завађену браћу, Вукана и Стефана, из тог места где је био кивот, самоникла је ова лоза. Стара је преко 800 година, нико не зна старију лозу која даје плода. А многима је донела порода. И зато је тражена и до ње се тешко долази. Један гост из Краљева, прича да је дуго молио да добије три зрна за свог колегу, иначе саобраћајног полицајца, који није могао да има децу. Скоро цео плод је резервисан за молиоце из целог света. Неписано правило је да онај који тражи зрна свете лозе, то би ваљало да чини три пута.
Игуман Хиландара Методије
Под хладњаком, на који се наслања зелени грм лозе, искушеник умаче крпу у бели прах којим чисти сребро. Жустро трља, тако и говори: „Нисте се припремили за долазак у Хиландар, морате да знате историју! Како живимо овде? Идите у костурницу, е, тамо ће вам бити јасно како ви живите! Шта су аутомобили, трчање за унапређењем, колико је то све пролазно. Тамо прво треба да одете”.
Костурница је у подруму једне обичне куће. Улази се кроз тараба-вратанца. Само се подигне реза. Да нам искушеник није рекао, не бисмо ни приметили да је ту костурница, а већ смо поред ове зграде пролазили. Нема никог. Ледена тишина. Противпожарни апарат стоји у приправности, као да ће да гаси неки никад згасли пожар у душама давно умрлих монаха. Противпожарни апарат једини има боју: даске полица су црне, лобање светле. Нема ничег другог. Стотине лобања. Залуд нам је да тражимо светло. Видимо колико допире светлости кроз подрумске прозоре. Полице у редовима, до висине ниског плафона. Лобање наслагане једне на друге. На реткима је нешто написано. Успевамо да у полумраку прочитамо: Смедеревац. Поред полица са лобањама је жицом ограђен део подрума у којем се држе неке баштенске ствари, чини нам се као да и тиме Хиландарци показују презир према материјалном чину смрти.
Гости Хиландара су и ученици Војне гимназије. Дошли су са својим вероучитељем. Крупан, млад свештеник, будућим официрима је водич кроз историју манастира и кроз религију. Будуће старешине иду на литургију. Неки пред иконом Богородице Тројеручице чине мале и велике метаније. Необичан призор за нас који смо служили бившу ЈНА. Младићи одају утисак искрене религиозности. Фотографишу се са игуманом Методијем. Раширили су дугачку српску заставу, која прекрива цео њихов строј. Дошло их је педесетпеторо. Игуману Методију у част певају: Знаш ли одакле си, сине/ погледај планине сиве/ Зејтинликом цвеће процвало/ Шумадијом сунце заспало/ А, ово је Србија / говоре гробови ратника/ из славног времена. Игумана Методија љубе у руку, а он их благосиља пред пут на планину Атос (2033 метара метара.), на чијем врху ће се причестити. Подсећа их на традицију Хиландара :” Овде су задужбине Светог Саве, Симеона, краља Милутина, цара Душана, кнеза Лазара, окружени смо њима”. Игуман је млад, 38 година. Лице му је постом и молитвом одуховљено, у реторичности говора се примећује образовање и фини баланс социјалне и емотивне интелигенције. Игуман је родом из Чачка, што данас није без значаја.
Обнова после пожара
Обнова манастира од пожара је у току. Пожар се догодио у ноћи између 3. и 4. марта 2004. Радници носе комбинезоне на којима напред пише: Обнова Хиландара. Ту су дизалице, камиони... Изгорели су конаци. Ако се Хиландар замисли као круг, у чијем је центру црква, онда је изгорело око 40 одсто круга. Пожар је поштедео најважније: цркве, пирг Светог Саве, конак Светог Симеона, чудотворну лозу, трпезарију, ризницу. Од конака су остали нагорели зидови. Реконструкција је имала први задатак да крхотине зидова очува, тако да су подупрте гвозденом конструкцијом. Обновљен је део код портарнице, улаза. Мајстори кажу да се све обнавља детаљно, верно оригиналу. Оно што смо могли да видимо делује аутентично, а не као неки Фрушкогорски манастири који су у обнови ставили ПВЦ-е прозоре.
Хиландар
Сутрадан нас отац Симеон обавештава да је у великом послу и да неће моћи да нам отвори ризницу. Нисмо разочарани, примамо лекције из стрпљења. Ипак питамо, биће ваљда могуће за шест година? Одговор: а, брзо ће то.
Пред полазак се буде браћа из Новог Сада. Преспавали су боравак у Хиландару, изузев за време оброка. Задовољни су. Опорављени, као да су били месец дана на планини. Осећам неку снагу, каже старији брат. И обичне ствари, тако се чини, на Хиландару постану чудне, као зрно грожђа, парче хлеба, сан.
Једе се у тишини слушајући
Трпезарија је саграђена почетком четрнаестог века, у доба краља Милутина. Обедује се два пута дневно, заједно монаси и гости
Хиландарска трпезарија је сачувана у пожару. Подигнута је у време краља Милутина, око 1320. године. Уздигнута је тремом. Испод, у подруму, је винарија. Трем је простран и украшен. Под од камена, са мотивима крста и звезде, таваница у оријенталном стилу: шара у дрвету различитих боја. Изнад двокрилних врата фреска са три лика: Исус Христ у средини, Свети Сава са круном му је са десне стране и Свети Симеон с монашком капом - лево. То је ктиторски и идеолошки печат манастира.
Трпезарија је пространа. Обедује се за дугачком столовима. Седи на клупама. По 12 људи са сваке стране. Отприлике, има неких 250 места. Игуман седи у челу, у апсиди. Онда се ређају столови са монасима. Затим столови са гостима. Радници обедују одвојено. Наспрамно улазу, на средини просторије, одигнута је проповедаоница, са које се чита у току јела.
У Хиландару се служе два оброка, како је прописао Свети Сава у Типику. Ручак у осам ујутру и вечера у шест увече. Монах, висок скоро два метра, дочекује госте и брзо их распоређује да седну. Братство броји, са искушеницима, око 50 људи. Гостију је више од 70. Пре обеда се изговара Оченаш. Игуман даје одобрење за читање Житија. То је знак да се приступи јелу. Тишина је, обедује се и слуша житије светог Арсенија, које чита монах са предикаонице. Јело је постављено, тако да нема шетања при послуживању.
„Стакло” од литар са водом и исто такво за вином – распоређено је на четири особе. Корпа пуна жућкастог хлеба с дебелом хрскавом кором. Браћа из Новог Сада, који кући пеку хлеб, кажу да је овај хиландарски печен од целог зрна, рекли би пшенице, ражи и јечма.
У тањиру цео свеж парадајз, и у здели чорба-паприкаш од поврћа, кромпира и макарона. За ручак, таратор салата, омлет, и, такође, вино. Какво је хиландарско вино? Служи се бело, налик рецини, мало је горко и опоро, али је са дна чаше питкије него при врху. Обед се завршава када читач приступи поново игуману и овај га благослови. Онда сви устају.
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου