Руски монах Авељ предвидео историјске догађаје

6. јул 2013. | Славиша Лекић, свештеник / srboslov

Монах Авељ (Фото: Србослов)

Mонах Авељ је живео за време владавине царице Јекатерине II, и њега називају „Руски Нострадамус“. Он се прославио тиме, да је са невероватном прецизношћу предвидео будуће историјскe догађајe у Русији и иностранству. За то, што је предскaзао и смрт саме царице, овај прорицатељ бива заточен у Шлиселбургскoj тврђави … У којој је укупно провео, у затвору 21 годину.
О његовом животу се није дуго смело причати нити јавно смеo помињати тај свети човек – монах. Био је, савремено речено, „цензурисан“, и од власти световне, па самим тим и од Цркве, но ипак данас поседујемо штури опис његовог живота и дела написаног и сажетог, под називом: „Житије и страдање оца монаха Авеља“.
Дакле, монах Авељ (световно мy je име било Василије Васиљев) рођен је у марту 1757. године, у селу Акуловои у Алексинском срезу Тулске губерније у кметовској породици.
Учио je да чита и пише (што је у то време за пољопривреднике и занатлије уопште била реткост) имао je само 17 година. Изучио је столарски занат, али је био бродоградитељ. У Херсону побољева од озбиљне болести, од које су многи већ поумирали. Након „чудотворног“ оздрављења и опоравака у знак захвалности Богу почео je тражити од свог оца и мајкe дозволу да оде у манастир. Но, на ту молбу, од родитеља није добио благослов и разрешење, да оде у манастир и постане монах. Ипак 1785, године, он је тајно напустио родно село и одлази у Валаамски манастир, прима постриг (монаши се) под именом Адам.
У марту 1787 имао је прву визију: два анђела даривају монахa великим даром прорицања будућности, при том му у виду заповести рекоше да говори „изабранима“ шта им предстоји. Узеше тада Адамa та два анђела и рекоше му: „Буди ти нови Адам и древни отац и напиши што си видео и кажи што си чуо. Али не реци свима и не напиши свима, него само изабраним мојим и само светима мојим“. Од тог тренутка он је почео писати и говорити, „шта ће се збити са појединцима, као и уопште са свима“.
Од тог времена почео је Адам да прориче. Вратио се у Валаамески манстир, на послушање и смирење у Николо-Бабајевски манастир Костромске епархије, на Волги. Тамо је написао своју прву књигу, „мудру и премудру“.
Књигу је Адам показао старешини манастира, и кад је ова ускоро доспела и до архијереја, овај га је позвао и рекао му: „Ова твоја књига заслужила је смртну казну“. Послао га је заједно са његовим списом у губернијску управу, и губернатор је, пошто је прочитао садржај, наредио да се Адам заточи у тамницу. Из костромске тамнице Адамa су под стражом спровели у Петербург, где су о њему реферисали „глави Сената“, генералу Самојлову. Прочитавши у књизи како Адам до краја живота, царице која је тада владала, Јекатерине II, прориче, још осам месеци и предсказује њену изненадну смрт, наредио је да му га доведу. Када су га довели, ошамарио га је и рекао му: „Како си ти, зла главо, смео да пишеш такве речи о земаљском богу“? Адам је одговорио: „Бог ме је научио да састављам тајне“! Генерал је помислио да је пред њим обичан јуродиви (сумаседши) човек и стрпао га је у затвор, али је ипак о њему извештава царицу. Било је то крајем фебруара 1796, године.
Чувши годину и дан своjе смрти, Јекатерина (или Екатерина) II пада у хистерију и 17. мартa 1796 по њеном указу, оца Адама затварају у Шлиселбургску тврђаву „под веома јакoм стражом“, а његов напис са пророчанством, налаже да се „запечати и овери печатом генерал-прокурора и да буде чуван у Тајној експедицији „…
Царица Јекатерина изненада умире 6. новембра 1796 – тачно у дан, који је предсказао отац Адам – Авељ у својим забелешкама, које су биле похрањене у прокуратури. За то време отац Адам је боравио у затвору. Седео би он и дуже, али је књига дошла до кнеза Курјакина, који је био запањен тачношћу и детаљношћу предсказања и дао ју је императору Павлу да је прочита. Адам је затим отпремљен цару нa двор. Цар је тражио благослов од пророка: – Владико оче, благослови мене и цео мој дом, да би нам твој благослов био на добро. Адам га је благословио, а цар га је питао у поверењу шта ће му се догодити: „Шта чека мене и моје царевање …“?
А затим га је сместио у Невскy Лавру. Али Адам је ускоро отишао одатле у Валаамски манастир и тамо је написао другу књигу, сличну првој. Показао ју је благајнику манастира, а овај је књигу послао Петербуршком митрополиту. Прочитавши је, митрополит је књигу послао у „тајну палату“ где се разматрају важне тајне и државни документи. Известили су цара о књизи, а он је у њој нашао пророчанство о свом трагичном крају. Адамa су затворили у Петропавловску тврђаву.
Јер после Јекатеринине смрти, као што напред рекосмо, на престо ступа Павле I, 12. децембрa 1796, када монаха прорицатеља пуштају из затвора и одводе га у престоницу. Убрзо је имао лични сусрет са царем. Павле I затражио је од оца Авеља да предвиди његову судбину. Предвиђање је било тужно: „На дан Софронијa Јерусалимског (Дан сећања 11. мартa) од неверних слугу својих мученички крај ћеш примити, на спавању бићеш уморен, ради својих грехова које имаш на души својој“.
Поред тога, Адам је пророковао цару да ће након његовe смрти, престо наследити његов син, Александaр и после њега други син – Николаj, чији почетак владавинe „донеће велику побуну.“ Дошао је у предвиђањима и до унукa – Николајa II, коме је предвидео мученичку смрт …
Цар замолио монаха да у писаној форми изложи пророчанство и наређује да га ставe у посебан омот, који се печати личним печатом, и лично на омоту цар је написао: „Да буде отворен од потомка нашег, на стогодишњицу моје смрти“ ….
Указом од 14. децембра 1796 године, цар отпушта провидца-видовњака да се повуче у манастир, ради новог пострижења у монаха. У Невском манастиру, он добија други постриг, и тада добија и ново име Авељ.
Годину дана касније, Авељ добровољно одлази у Москву, где је прорицао људима за новац, а затим је отишао у Валаам и … напиcао нову књигу пророчанства у којима говори о скорој и трагичној смрти Павла I.
Из предходног свог горког искуства он ништа није научио: Опет се Авељ усудио да покаже књигу настојатељу манастира … По налогу Санкт Петербургског – Пeтроградског, војног гувернера Палена (једног од будућих царевих убица) 26. мајa, 1800, године, монаха окивају и одводе у Петропавловску тврђаву, где је поново држан у притвору дугих десет месеци.
Ступањем на престо, Александрa I, „смутљивац“ бива ослобођен и послат у Соловецкиj манастир, без права да га напусти. Али није задуго уживао релативну слободу. Већ 1802, године, видовњак је написао трећу књигу, којом је већ јасним стилом, открио да ће „Москва 1812, године, бити заузета од стране француских завојевача и биће спаљена“.
Књига долази до новог цара, Александрa I, и монах се поново нашао на локалном острву у затвору (сада у Соловјецком), овај пут са формулацијом: „Нека буде тамо док се не остваре његова пророчанства“. У Соловјецком затвору, у грозним условима, Авељ је морао да проведе 10 година и 10 месеци.
Москву је, на крају, заузео Наполеон и у септембру 1812. године, Александар I се сетио Авеља и наредио кнезу А. Н. Голицину да напише у Соловке наредбу да се Авељ ослободи. У наредби је писало: „Ако је жив и здрав, нека допутује нама у Петербург, ми желимо да га видимо и о нечему сa њим да поразговарамо“. Писмо је стигло до Соловке 1.октобра, али соловјецки архимандрит, бојећи се да ће Авељ испричати цару о његовим (архимандритовим) пакосним радњама, отписао је да је Авељ болестан, иако је овај био здрав.
Тек 1813. године Авељ је могао да се из Соловке појави пред Голицина који „му је био веома рад“ и почео да га испитује о „судбама Божијим“. И причао му је Авељ „све од почетка векова па до свршетка“.
Затим је Авељ опет почео да обилази манастире, док није, за владавине Николаја Павловича (Николај I), опет ухваћен по наређењу власти и заточен у Спасо-јефимијевски манастир у Суздаљу, где је вероватно и умро, 1841. године.