ДОБРО ЈЕ ЈЕЛЕНА ГУСКОВА ОЦЕНИЛА ДА РУСИЈА ТРЕБА ДА „БАЛКАН ПРОГЛАСИ ЗОНОМ СВОЈИХ НАЦИОНАЛНИХ ИНТЕРЕСА”
Александар Вучић и Милорад Додик
- Вучић можда и јесте самостално одредио датум пута у Сарајево, али садржај његове политике према БиХ и Републици Српској у потпуности се креће у оквирима задатим од стране ЕУ
- Уместо свесрпске политике националне солидарности и јединства, осуђене на основу старе аустроугарске инкриминације за великосрпство пред атлантистичком хашком Инквизицијом, Вучић ће водити политику која ће не само уважити, већ и ојачати државолику НАТО структуру на Балкану
- Србијини порески обвезници финансираће спољну политику која ће све учинити да се цементира насиље које је у доба доминације једне суперсиле изведено над српском националном територијом
- Нескривени циљ евроатлантске балканске политике је укидање РС, као територијално јединственог и уставноправно самосталног српског ентитета у (кон)федералној БиХ
- Све док траје мазохистички противприродни блуд Србије са евроатлантским садистом, Вучићева изјава љубави према Републици Српској личи на кицошко флертовање са сопственом прошлошћу једног бившег радикала
- вентуална снажна Србијина помоћ у одбрани Републике Српске од планираног насилног инсталирања једне колаборационистичке структуре спремне за проевропску унитаризацију БиХ, произвела би далекосежне последице, како у српској националној политици, тако и у међународним односима
ИЗБОРОМ Сарајева за одредиште прве премијерске дипломатске посете, А. Вучић је упутио једну изразито симболичну спољнополитичку поруку која умногоме превазилази чињеницу да је БиХ четврти спољнотрговински партнер Србије. То потврђују и семантички вишезначне усмене поруке које је из Сарајева упутио новоизабрани премијер Србије.
Тако је у наизглед национално и државно чврстом ставу да не жели да се „додворава босанскохерцеговачкој (тј. муслиманској) јавности”, Вучић заправо на метафоричан начин дефинисао спољнополитички и идеолошки курс садашњег београдског режима.
Да би објаснио величину заблуде коју муслиманска и хрватска јавност у БиХ има када је у питању права природа политичког травеститства бивших радикала, Вучић је употребио омиљени стереотип атлантистичке пропагандне о анахроној српској историјској свести која деведесетих година прошлог века није препознала либерално-хилијастичке димензије пада Берлинског зида.
Идеолошко значење употребљене метафоре недвосмислено смешта Вучића и његове партијске следбенике у источноевропски табор правоверних бранилаца либералних вредности по НАТО мери, уз перјанице какви су Басеску и Ђукановић.
Истовремено, овом метафором је Вучић јавно обзнанио да ће напредњачка политичка травестија произвести потпуну инверзију у политици Београда према Србима у тзв. региону.
Уместо свесрпске политике националне солидарности и јединства, осуђене на основу старе аустроугарске инкриминације за великосрпство пред атлантистичком хашком Инквизицијом, Вучић ће водити политику која ће не само уважити, већ и ојачати државолику НАТО структуру на Балкану. Једном речју, Србијини порески обвезници финансираће спољну политику која ће све учинити да се цементира насиље које је у доба доминације једне суперсиле изведено над српском националном територијом.
Да се оваквим тумачењем не врши никаква накнадна злонамерна интерполација у Вучићевим изјавама, потврђује чињеница да је основни циљ сарајевске посете био договор око организације будућег београдског састанка руководстава шест земаља западног Балкана и представника Европске комисије. То значи да је Вучић можда самостално и одредио датум пута у Сарајево, али садржај његове политике према БиХ и Републици Српској у потпуности се креће у оквирима задатим од стране ЕУ.
За ЕУ су БиХ, Србија, Албанија, Црна Гора, Македонија и најзад, тзв. Република Косово, суверене, државноправно јединствене и независне државе евроатлантске субрегионалне конфигурације под називом Западни Балкан.
Сарајевском посетом, као и будућим београдским састанком представника Западног Балкана (дакле и Тачијевог тзв. Косова) и ЕУ, само се реализује агенда Европске комисије за Западни Балкан утврђена на солунском министарском састанку ЕУ-Западни Балкан од 8. маја ове године.
Уосталом и З. Лагумџија је потврдио да се у Сарајеву са Вучићем разговарало на теме које је ЕУ издиктирала у Солуну, а пре свега о пројектима из ИПА фондова који су на солунском састанку одређени као приоритетни. Ради се о заједничким прекограничним пројектима, са изразитом политичко-безбедоносном сврхом и у искључивом интересу атлантистичке окупације Европе; какви су, примера ради, Транс-јадрански и Јадранско-јонски гасовод.
На крају посете тобожњој престоници, тобожње државе, жиг евроатлантске правоверности Вучићевим сарајевским изјавама ударио је Горан Свилановић.
У улози генералног секретара Већа за регионалну сарадњу, институционалног наследника Пакта за стабилност југоисточне Европе, Свилановић у западнобалканском „Бриселу” обавља дужност која би у будућности требало да се развије у функцији председника заједничког извршног органа за регион Западног Балкана, налик Европској комисији у ЕУ.
Вучић је са Свилановићем размотрио економску и политичку ситуацију у југоисточној Европи, што значи и Србијин однос према БиХ и РС, на основу развојне Стратегије југоисточне Европе до 2020. године чији је аутор Веће за регионалну сарадњу.
Нескривени циљ евроатлантске балканске политике је укидање РС, као територијално јединственог и уставноправно самосталног српског ентитета у (кон)федералној БиХ.
Следствено, ако је тзв. регионална политика садашње Србијине владе потпуно подређена задацима, циљевима и приоритетима балканске политике ЕУ и НАТО, онда Вучићево заклињање у подједнаку вредност територијалног интегритета БиХ и опстанка самосталне дејтонске Републике Српске нема тежину државно и национално одговорне изјаве, већ вешто популистички скројене манипулације за унутрашњу српску употребу.
Овим се не прејудицира карактер личног Вучићевог односа према Републици Српској, већ се на основу силогистичког закључивања из прве премисе да Вучић води регионалну политику под потпуним евроатлантским туторством и друге премисе да ЕУ и НАТО теже укидању РС - само закључује да ће са еврунијатским курсом званична Србија пристати на унитаризацију БиХ. Све док траје мазохистички противприродни блуд Србије са евроатлантским садистом, Вучићева изјава љубави према Републици Српској личи на кицошко флертовање са сопственом прошлошћу једног бившег радикала.
Вучић и потоп
Оваква травеститска склоност новог српског премијера потврдила се после Сарајева у новој бурлесци изрежираној поводом потопа који је задесио Србе.
Пред телевизијским камерама премијер у дежа ви сценарију гулмата вођу нације и ауторитативног државника и то у држави која ће на безалтернативном путу у евроунијатску недођију и према неолибералном плану белосветских зеленаша остати без основних овлашћења у области безбедности, привреде, финансија, здравства, образовања, лишена базичних макроекономских инструмената и преосталог власништва у привреди и сведена на пореског левијатана сопствених грађана. У једној колонији, бахати гувернер цезаристичких овлашћења, које му је у свом интересу доделила метропола, може само да командује над послушним и неспособним персоналом и локалним робљем.
Србија према Републици Српској у светлу искуства из 1878. г.
Вођење самосталне политике према Србима у РС, Црној Гори и Хрватској намеће се као најпропулзивнија тема за ослобађање Србије од наметнутог модела политичког лакрдијаштва по колонијалној мери. С тим у вези, евентуална снажна Србијина помоћ у одбрани Републике Српске од планираног насилног инсталирања једне колаборационистичке структуре спремне за проевропску унитаризацију БиХ, произвела би далекосежне последице, како у српској националној политици, тако и у међународним односима.
Насупрот томе, коначни Србијин неуспех у одбрани нуклеуса прекодринске српске државности имао би за српски народ трагичне и дугорочне историјске последице, једнаке оним које је 1878. године својим одлукама произвео Берлински конгрес.
Двадесети век ће показати да је за српски национални покрет од судбоносног значаја била одлука великих сила да Босну и Херцеговину препусте Аустро-Уграској. Берлинском одлуком спречено је остварење заветног националног циља читавог низа српских покољења, почев од устаничких из 1804. године, да се политички уједине најмногољудније нововековне српске покрајине – Кнежевина Србија и Босна и Херцеговина.
Уз то, очувањем у Рашкој области турског суверенитета под ефективном аустро-угарском заштитом, створени су географски услови за политичко удаљавање Србије и Црне Горе и развијање црногорске посебности. Имајући то виду, М. Екмечић закључује да „има неки дубљи смисао у чињеници да велике силе нису дозволиле уједињење српског народа 1878, а пристали су да се то обави 1918. у широј етничкој заједници, у којој би се српски улог смањио постизањем равнотеже са католичким областима”.
Следећи академику Екмечићу, можемо да закључимо да је Србијино југословенско опредељење из 1918. било производ два кључна узрока, једног примарног и другог секундарног: одлуке Берлинског конгреса да Аустро-Угарска окупира БиХ и револуције у Русији од 1917. године.
У последице првог узрока могу се убројати географско опкољавање Србије од стране западне цивилизације представљене у лику Аустро-Угарске, те последична политичка (експлицитно у форми политичког споразума Србије и Аустро-Угарске, тзв. Тајна конвенција, а имплицитно и дуготрајно кроз преузимање европског парламентарног модела), привредна (експлицитно кроз колонијални Трговински споразум Србије и Аустро-Угарске, а имплицитно кроз преузимање западног привредног модела) и културна (слање државних питомаца на западноевропске универзитете и преузимање западних просветних модела) вестернизација и несамосталност Србије. Јачање и ширење југословенског покрета међу Србима у Краљевини Србији и приближавање њене елите римокатоличким Словенима Аустро-Угарске такође је последица западноевропског опкољавања Србије из 1878. године. Што је западна цивилизација Србима постајала ближа, Русија им је била све даља и неразумљивија.
Ток културног размимоилажења Срба и Руса, отпочет већ у време уставобранитељске владавине, убрзан је после Берлинског конгреса. Отуда је имао право непознати руски читалац листа „Глас”, који је још пред почетак руско-турског рата 1876. године писао, како је у Србији „руски језик непознат чак и вишим слојевима, а ти слојеви првенствено говоре француски. На Западу ви стално срећете српске туристе, а код нас их не видите... Српска младеж, међу њима и кнез Милан, васпитавали су се и васпитавају у највећем броју не у нашим, већ у западним школама. Избор француске школе за кнеза Милана по свему је значајна чињеница. Да у Србији постоји осећање према нама, о коме се сада говори, то би свакако наследник престола био смештен у руску установу... Ту би у једној од установа могао да научи, осим наука заједничких целом свету, наш карактер и обичаје и да се зближи са нама”.
Свакако да у скоројевићкој нарави сељачких синова који су се отиснули у западни свет, изукрштаној са левантинском моралном несталношћу која је стечена током година турског, али и млетачког ропства, треба тражити разлоге због којих су Срби друге половине деветнаестог и прве деценије двадесетог века давали предност западом у односу на културни образац православне Русије.
Русија према Републици Српској у светлу искуства из 1878. г.
Међутим, разлоге, али не и оправдање, за ондашњу српску вестернизацију треба тражити и у руском берлинском поразу из 1878. године. Овако је резултате Берлинског конгреса оценио ондашњи руски министар спољних послова – кнез Горчаков.
Берлински пораз не само да је Русију потпуно потиснуо са Балкана, већ ју је принудио на дугогодишње пактирање са различитим непријатељима руске државе. Русија је била уведена у зачарани исцрпљујући круг несамосталног вођења спољне политике, а све у циљу одржавања равнотеже снага на старом континенту. Најзад је рачун за дефанзиву на балканском геополитичком чворишту, Русији испостављен у форми рата са Јапаном, Првог светског рата и револуција.
Цареубиство у Русији је убрзало Србијино југословенско опредељење, јер више није могао да се чује опомињући глас разума из православног Царства, који је 1915. године показивао да код „званичне Русије постоји потајан разлог” за одбијање идеје југословенског уједињења, садржан у страху „да Србија са католичким елементом, од неколико милиона, не изгуби свој ранији карактер у коме је православље било главни фактор”.
Независно од цареубиства, Србијина елита је у годинама Првог светског рата већ одмакла у прихватању југословенске идеје као плода свеукупне вестернизације. Њен криптоунијатску карактер био је скривен од очију оних којима су либералне вредности постале друштвени идеали, а православље пука обичајност. Овоме је добрим делом помогла нејасна и сасвим дефанзивна културна политика ондашње руске државе међу православним народима.
Пред избором
Одбрана Републике Српске од револуционарно-превратничког рушења била би почетак новог, офанзивног и самосвојног правца у развитку српског националног покрета. Даље вођење тзв. регионалне политике под евроатлантским туторством само би мултипликовало оне духовне, биолошке и привредне губитке које је српски национални корпус имао током трајања прозападног југословенског експеримента. То би сасвим сигурно довело до нестанка значајног дела српског народа у западним прекодринским областима. Истовремено, Русија би морала, као је недавно истакла Ј. Гускова, да „Балкан прогласи зоном својих националних интереса”.
Офанзивном одбраном српске прекодринске државности у срцу окупираног балканског раскршћа, Русија релаксира своје украјинско двориште од евроатлантског притиска.
Историјско искуство нас учи да је за делотворност руске радње на Балкану неопходно колико политичко и привредно, толико и цивилизацијско присуство. Да би се у овом цивилизацијском сусрету браћа препознала – Србин треба само да буде свој!
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου