ВЛАДИМИР ЂУКАНОВИЋ
Правно-економско гледиште евентуалне приватизације Државне лутрије Србије?
Годинама уназад Државна лутрија Србије је тема која заокупља велико интересовање, што потенцијалних озбиљних инвеститора, што и оних који би као ловци у магли покушали да се домогну одређених добити у пословању везаном за лутријске игре. И једнима и другима основна карактеристика је непознавање овдашњих законских прописа, као и самог српског тржишта игара на срећу, па се неретко залете са причом како би они као потенцијални власници Лутрије од тог посла направили милионе евра. Да одмах на почетку будемо јасни, велики новац од лутријског пословања више нико у свету не зарађује, јер је приметан осетан пад интересовања за лутријске игре. Млади људи данас углавном воле да одиграју тикет у кладионици, док су једини прави конзументи лутријских игара углавном старији људи, чији животни час се лагано ближи крају. Све лутрије на свету муку муче са тим проблемом и, без обзира на одржане многобројне расправе на тему како подићи ниво интересовања за лутријске игре, још увек није пронађено адекватно решење. Но чињеница је и да готово нема ниједне државе која се одлучила на приватизацију своје лутрије. Приход, без обзира што је у опадању, свакако је сигуран, тако да ником таква авантура није потребна.
Проблем са Државном лутријом Србије се огледа у томе што би многи да уђу у посао са њом, да ли кроз приватизацију фирму, да ли кроз одређено јавно-приватно партнерство, али суштина приче је да би све то углавном желели да добију бесплатно. Посебно ако се ради о потенцијалном јавно-приватном партнерству, сви евентуални инвеститори дођу са сјајном причом како ће подићи пословање, како ће подићи маркетинг, али, када их питате колико су спремни унапред да плате и да гарантују тим новцем да ће заиста све то учинити, одједном се повуку и не желе даље да воде разговоре.
Да ли се уопште Државна лутрије Србије може приватизовати, тема је овог рада, па кренимо редом да дефинишемо на који начин уопште Државна лутрија Србије функционише како бисмо дошли до ваљаног закључка.
СТАТУС ДОО
Најчешћа заблуда која се ствара приликом расправе о Државној лутрији Србије је прича како би добро било да се она приватизује, јер држава не може више да финансира рад јавних предузећа. Тим пре што је фирма 2012. годину завршила у минусу.
Свако ко је лаик сложиће се са овом тезом. Али, када се уђе дубље у начин функционисања Државне лутрије Србије, лако ћемо доћи до закључка да ствари нису тако црно-беле.
Најпре, Државна лутрија Србије није јавно предузеће. Влада Србије је 24. маја 2012. године Одлуком о изменама оснивачког акта Државне лутрије Србије, то предузеће дефинисала као једночлано друштво са ограниченом одговорношћу, чији је оснивач Влада Републике Србије. Влада Републике Србије врши оснивачка права везана за Државну лутрију Србије. Влада Републике Србије је стоодстотни власник Државне лутрије Србије са уплаћеним унетим уписаним почетним капиталом предузећа од 79.341.000 динара. Неновчани капитал предузеће нема.
Државна лутрија Србије је основана да би пунила буџет, и Република Србија, изузимајући почетни капитал за основање предузећа, не даје Државној лутрији Србије ни динара. Напротив, Државна лутрија Србије је та која пуни буџет и њен смисао постојања је да производи новац за државу, а себи обезбеђује финансирање од процента који је законом дефинисан и који у овом моменту ни мало не иде на корист самој Државној лутрији Србије. Наиме, чланом 34. Закона о играма на срећу из средстава остварених приређивањем основних класичних игара на срећу, минимални износ који се одваја за наградне фондове је 50 одсто. За неке игре наградни фонд иде и до 70 одсто, али он никако не може да буде мањи од 50 одсто остварених средстава од уплата за одређену игру. Онај остатак од остварених средстава деле држава и Државна лутрија Србије и он је дефинисан чланом 35. Закона о играма на срећу. По том члану држава од тог остатка средстава узима 60 одсто, док Државна лутрија Србије добија 40 одсто. Када се све сабере, суштински од укупно остварених средстава које Државна лутрија Србије оствари, када се све расподели, њој остане негде око 18 одсто за њено финансирање и даљи рад, што је, по свим показатељима, заиста мало, и Државна лутрија Србије са овим средствима заиста има проблем да одржава своје текуће финансирање. Свако ко буде ушао у било какав посао са њом, сигурно ће тражити промене процената у овим члановима, али остаје нејасно зашто се са том променом не би ишло док је Државна лутрија Србије у оваквом статусу, јер би тиме њено пословање било далеко боље и могла би себи да обезбеди средства за даље унапређење пословања, чиме би сигурно и држава имала много веће користи. Но у закључку овог дела текста најбитније је истаћи да држава свакако не даје ни динар за финансирање Државне лутрије Србије, већ да остварује само приход у буџет од организовања лутријских игара, као и од плаћања пореза на добит, по основу издвајања за пензионо и социјално осигурање итд. Самим тим, поставља се питање који би уопште био мотив држави да евентуално прода такво предузеће или да уђе у јавно-приватно партнерство, јер она свакако остварује одређени приход од Државне лутрије Србије, а да динар не даје за њено финансирање, осим ако евентуално потенцијални инвеститор не би са прилично великом свотом новца унапред гарантовао унапређење посла и већи приход у буџет?
МОНОПОЛ НАД ИГРАМА НА СРЕЋУ
Чланом 87. Устава Републике Србије дефинисана је државна имовина и у њему се наглашава:
„Природна богатства, добра за које је законом одређено да су од општег интереса и имовина коју користе органи Републике Србије у државној су имовини. У државној имовини могу бити и друге ствари и права, у складу са законом.
Физичка и правна лица могу стећи поједина права на одређеним добрима у општој употреби, под условима и на начин предвиђен законом“.
Важећим Законом о играма на срећу у члану 7. дефинисан је општи интерес, па се у ставу 1. каже:
„Приређивање игара на срећу представља делатност од општег интереса за Републику Србију и искључиво је право Републике Србије ако овим законом није друкчије одређено“.
Чланом 8. истог Закона дефинисано је преношење права на приређивање игара на срећу:
„Република Србија може, у складу са овим законом, пренети право на приређивање игара на срећу на правна лица и предузетнике са седиштем на територији Републике Србије.
Право приређивања игара на срећу из става 1. овог члана, у складу са овим законом, преноси се на основу:
1. дозволе
2. одобрења
3. сагласности
Дозвола, одобрење, односно сагласност из става 2. овог члана не могу се пренети на треће лице“.
Ова три члана су кључна у даљем разумевању тематике да ли се Државна лутрија Србије може приватизовати. Наиме, чланом 13. Закона о играма на срећу дефинисане су врсте игара на срећу које постоје у Републици Србији. То су:
1. Класичне игре на срећу;
2. Посебне игре на срећу;
3. Награде у роби и услугама.
Закон је у члану 19. нагласио да једино право на приређивање класичних игара на срећу има Државна лутрија Србије. Раније, чланом 14. под класичне игре на срећу дефинисане су 1) основне класичне игре на срећу (лутрија, инстант-лутрија и друге сличне игре које за основу имају лутрију, спортска прогноза, лото, кено и сличне игре, томбола, бинго и друге сличне игре које за основу имају томболу); и 2) остале класичне игре на срећу (фонто, смс лутрија, друге игре на срећу у смислу овог члана, садржане у каталогу игара на срећу). Раније, чланом 10. који дефинише забране, у тачкама 20. и 21. држава је забранила да се користе речи лутрија, лото, бинго и називе других класичних игара на срећу у називу правног лица или предузетника, као и у називима игара на срећу које приређује неки предузетник или правно лице, а није Државна лутрија Србије.
По питању посебних игара на срећу под које се подразумевају спортско клађење, игре на аутоматима, игре које се приређују у играчницама попут игара са куглицама, коцкицама, картама итд., њих може приређивати било које правно лице или предузетник на кога је држава пренела право приређивања тих игара.
Такође, и по питању игара на срећу у роби и услугама, њих могу приређивати приватни предузетници и правна лица ако им држава одобри сагласност.
Овако дефинисано приређивање игара на срећу јасно показује да је власник приређивања свих игара на срећу као делатности од општег добра једино Република Србија. Законом је јасно дефинисано ко једино може да приређује класичне игре на срећу, а то је Државна лутрија Србије, коју је иначе држава основала типски за те игре. Самим тим, нико други до Државне лутрије Србије као државног предузећа не може приређивати класичне игре на срећу, јер Државна лутрија Србије, односно Република Србија као њен оснивач, над тим играма има право монопола. Отуда, потпуно је бесмислено размишљати о продаји Државне лутрије Србије, јер да би се то догодило, претходно би држава морала да се одрекне тог монопола, а онда Државна лутрија Србије не би била више једина у могућности да приређује класичне игре на срећу, већ би оне постале слободне на тржишту и свако би могао да их приређује, што би лутријске игре довело до потпуног краха, јер, и у ситуацији када држава над њима има монопол, свакако је промет Државне лутрије Србије у опадању, јер је све мање интересовања за те игре.
Према томе, приватизација Државне лутрије Србије у садашњим законским оквирима је немогућа. Да би се догодила, морао би да се промени закон и да се држава одрекне монопола над класичним играма на срећу, што је само по себи бесмислено, јер би се тиме држава одрекла прихода који, без обзира колики је, свакако га има. С обзиром да готово ниједна европска држава није продала своју лутрију, већ напротив, у многима је монопол над одређеним играма додатно ојачан без обзира на директиве које долазе из Брисела о слободном тржишту, не види се ниједан разлог зашто би Србија продала своју лутрију и одрекла се сигурног прихода. Такође, ни потенцијални купац Државне лутрије Србије, чак и када би се држава одлучила да се одрекне свог монопола над класичним играма на срећу, од тог посла не би имао претеране користи, јер би те игре постале слободне на тржишту, па би реално било очекивати да се још неко пријави да организује лото, бинго или инстант лутрију. У конкуренцији, с обзиром на приметан пад интересовања за лутријске игре, ове игре би се, по свим проценама, потпуно угасиле и евентуални купац би финансијски лоше прошао, а држава би у потпуности остала без икаквих прихода. Но, било како било, још једном ваља подвући да у садашњим законским оквирима приватизација Државне лутрије Србије није могућа.
ОСТАЛИ МОДАЛИТЕТИ
Закон о играма на срећу дефинисао је одређене модалитете које неко може да оствари у сарадњи са Државном лутријом Србије и у тим оквирима би могло да се пронађе одређено решење уколико постоји заинтересовани инвеститор који би ушао у потенцијални посао.
Наиме, чланом 19, којим је дефинисано да само Државна лутрија Србије може да приређује класичне игре на срећу, такође је дефинисан и појам оператера:
„Државна лутрија Србије може, уз претходну сагласност Владе, да за приређивање одређених класичних игара на срећу ангажује одређена правна лица – оператере.
Оператерима, у смислу овог закона, сматрају се правна лица која, у име и за рачун Државне лутрије Србије, приређују поједине класичне игре на срећу“.
Државна лутрија Србије је ову могућност значајно примењивала у организовању томболе, где су поједини предузетници (оператери) у име и за рачун Државне лутрије Србије у својим просторијама приређивали томболу. Наравно да је готово немогуће да адекватног оператера пронађете за лото или бинго, па и за инстант лутрију, јер сам начин организовања ових игара не захтева постојање оператера са стране, али по питању томболе се доста примењивао овај метод, мада је томбола због енормног развоја црног тржишта значајно опала. У сваком случају, важно је имати на уму да, ако желите да уђете у посао као оператер са Државном лутријом Србије, ви заправо пристајете да приређујете одређене класичне игре на срећу у име и за рачун Државне лутрије Србије, а не у сопствено име.
Исти члан дефинише и постојање тзв.агената које Државна лутрија Србије може да унајми за продају срећака. Они могу бити предузетници, правна или физичка лица. Ту се може пронаћи простор за сарадњу око продајне мреже коју би евентуално Државна лутрија Србије могла да прошири или чак уступи. Свакако, пожељно је урадити добру процену, јер Државна лутрија Србије је већ једном продала комплетну своју продајну мрежу и из тог посла изашла са невероватно великом штетом. Штета је била већа јер на почетку остваривања тог посла није дата никаква гаранција од стране купца, а сва мерења пре реализације посла показивала су да ће посао довести до фијаска. Ипак, посао је реализован, пропао је, продајна мрежа је враћена Државној лутрији Србије, али последице су биле несагледиве.
Међусобна права и обавезе Државне лутрије Србије и оператера, односно агената, по закону уређују се међусобним уговором, а Влада Србије је та која уређује начин и услове ангажовања оператера и агената из овог члана.
Чланом 20. Закона о играма на срећу дефинисано је „Приређивање игара у сарадњи са иностраним приређивачима“ и кроз овај члан се могу наћи решења за потенцијалне инвеститоре у Државну лутрију Србије. У члану се наводи:
„Државна лутрија Србије може, уз претходну сагласност Владе, да приређује игре из члана 14. овог закона (класичне игре на срећу; прим. аут.) у сарадњи са иностраним организацијама за приређивање игара на срећу на које је страна држава пренела право приређивања игара на срећу.
Уз захтев за давање сагласности из става 1. овог члана подноси се нацрт уговора о заједничком организовању игара на срећу, који садржи основне елементе уговора.
Међусобна права и обавезе између Државне лутрије Србије и приређивача из става 1. овог члана регулишу се уговором, на који сагласност даје Влада.“
Овај члан практично дефинише одређено партнерство које би Државна лутрија Србије могла да оствари са неком реномираном компанијом која се бави приређивањем игара на срећу. Рецимо, да би се унапредило приређивање игре лото, држава одлучи да Државна лутрија Србије уђе са неком компанијом у партнерство тако што се да на одређени број година тој компанији лиценца да приређује лото. Овакав посао има смисла, али само у случају да потенцијални инвеститор унапред плати као гаранцију новац за тај посао и да свакако поднесе претходно пројекат на основу кога ће јасно показати да ће подићи промет игре за коју жели да добије лиценцу да је у сарадњи са Државном лутријом Србије приређује. Ту најчешће долази до тачке размимоилажења, јер ниједан потенцијални инвеститор није показао жељу да унапред плати новац, посебно нико до сада није поднео никакав пројекат којим јасно показује како ће унапредити пословање у том сегменту. Све се завршавало на часну реч, што је свакако неозбиљно. Наравно, оно што се подразумева, а то је чињеница да се овакви послови морају обавити транспарентно, на тендеру. Ниједан од потенцијалних инвеститора није желео да чује за тендер, већ сви желе да се договарају у четири ока и, ако може, да им се подаци који представљају пословну тајну о пословању Државне лутрије Србије достављају без икаквог поговора.
Трећи сегменат сарадње може да се одвија у чињеници да Државна лутрија Србије има могућност да, поред класичних игара на срећу, приређује и посебне игре на срећу. Она над њима нема монопол, али може да их приређује. У датим околностима она сада нема економски интерес да то ради, јер тешко је носити се са конкуренцијом какве су кладионице и касина. Да бисте имали озбиљну кладионицу, потребно је да имате веома озбиљно одељење за ризике, што Државна лутрија Србије нема могућност да финансира, а без таквог одељења ризикујете да у сваком колу доживите фијаско. Практично, ако неко жели да приређује спортско клађење преко Државне лутрије Србије, може да му се омогући та врста посла уколико се том приређивачу то исплати. Наравно, сагласност на све, од уговора, до саме игре, даје Влада Србије. Државна лутрија Србије имала је интернет клађење које је организовала компанија Спортингбет. Али то је био исплатив посао док је Државна лутрија Србије имала искључиви монопол у приређивању интернет игара на срећу. Пошто је приређивање интернет игара на срећу омогућено и приватним правним лицима, питање је колики је интерес било којој компанији да то сада ради преко Државне лутрије Србије и да јој плаћа за одређене услуге, када то може сама да уради на нашем интерактивном небу. Слично је и са слот апаратима, покер апаратима, рулетом. Све то се може организовати у сарадњи са Државном лутријом Србије, али ризик, одржавање софтвера и све што прати те послове, не може да сноси Државна лутрија Србије, већ потенцијални приређивач који преко ње жели да приређује те игре. Тим пре што су касино игре такође у великом паду.
ЗАКЉУЧАК
Унајкраћем, закључак би се могао свести на народну пословицу: није злато све што сија. Теоретски, Државна лутрија Србије би требало да буде рудник злата за државу. Практично, није то баш тако, јер у самом лутријском пословању постоји сијасет перипетија, што административних, што због пада интересовања за лутријске игре. Све у свему, приватизација Државне лутрије Србије у садашњим законским оквирима није могућа, а, чак и да се промени закон, па да се држава одрекне монопола, питање је колико је то целисходно и паметно и да ли се то било коме исплати. Други видови сарадње могу да се остваре, али претходно би било добро имати пројекте, извршити адекватне процене колико то може да донесе користи држави и тражити унапред гаранције за сваки посао. Не би никако ваљало да држава остане без прихода који јој је свакако сигуран, ма колики био, јер сваки динар у нашем буџету злата је вредан
Правно-економско гледиште евентуалне приватизације Државне лутрије Србије?
Годинама уназад Државна лутрија Србије је тема која заокупља велико интересовање, што потенцијалних озбиљних инвеститора, што и оних који би као ловци у магли покушали да се домогну одређених добити у пословању везаном за лутријске игре. И једнима и другима основна карактеристика је непознавање овдашњих законских прописа, као и самог српског тржишта игара на срећу, па се неретко залете са причом како би они као потенцијални власници Лутрије од тог посла направили милионе евра. Да одмах на почетку будемо јасни, велики новац од лутријског пословања више нико у свету не зарађује, јер је приметан осетан пад интересовања за лутријске игре. Млади људи данас углавном воле да одиграју тикет у кладионици, док су једини прави конзументи лутријских игара углавном старији људи, чији животни час се лагано ближи крају. Све лутрије на свету муку муче са тим проблемом и, без обзира на одржане многобројне расправе на тему како подићи ниво интересовања за лутријске игре, још увек није пронађено адекватно решење. Но чињеница је и да готово нема ниједне државе која се одлучила на приватизацију своје лутрије. Приход, без обзира што је у опадању, свакако је сигуран, тако да ником таква авантура није потребна.
Проблем са Државном лутријом Србије се огледа у томе што би многи да уђу у посао са њом, да ли кроз приватизацију фирму, да ли кроз одређено јавно-приватно партнерство, али суштина приче је да би све то углавном желели да добију бесплатно. Посебно ако се ради о потенцијалном јавно-приватном партнерству, сви евентуални инвеститори дођу са сјајном причом како ће подићи пословање, како ће подићи маркетинг, али, када их питате колико су спремни унапред да плате и да гарантују тим новцем да ће заиста све то учинити, одједном се повуку и не желе даље да воде разговоре.
Да ли се уопште Државна лутрије Србије може приватизовати, тема је овог рада, па кренимо редом да дефинишемо на који начин уопште Државна лутрија Србије функционише како бисмо дошли до ваљаног закључка.
СТАТУС ДОО
Најчешћа заблуда која се ствара приликом расправе о Државној лутрији Србије је прича како би добро било да се она приватизује, јер држава не може више да финансира рад јавних предузећа. Тим пре што је фирма 2012. годину завршила у минусу.
Свако ко је лаик сложиће се са овом тезом. Али, када се уђе дубље у начин функционисања Државне лутрије Србије, лако ћемо доћи до закључка да ствари нису тако црно-беле.
Најпре, Државна лутрија Србије није јавно предузеће. Влада Србије је 24. маја 2012. године Одлуком о изменама оснивачког акта Државне лутрије Србије, то предузеће дефинисала као једночлано друштво са ограниченом одговорношћу, чији је оснивач Влада Републике Србије. Влада Републике Србије врши оснивачка права везана за Државну лутрију Србије. Влада Републике Србије је стоодстотни власник Државне лутрије Србије са уплаћеним унетим уписаним почетним капиталом предузећа од 79.341.000 динара. Неновчани капитал предузеће нема.
Државна лутрија Србије је основана да би пунила буџет, и Република Србија, изузимајући почетни капитал за основање предузећа, не даје Државној лутрији Србије ни динара. Напротив, Државна лутрија Србије је та која пуни буџет и њен смисао постојања је да производи новац за државу, а себи обезбеђује финансирање од процента који је законом дефинисан и који у овом моменту ни мало не иде на корист самој Државној лутрији Србије. Наиме, чланом 34. Закона о играма на срећу из средстава остварених приређивањем основних класичних игара на срећу, минимални износ који се одваја за наградне фондове је 50 одсто. За неке игре наградни фонд иде и до 70 одсто, али он никако не може да буде мањи од 50 одсто остварених средстава од уплата за одређену игру. Онај остатак од остварених средстава деле држава и Државна лутрија Србије и он је дефинисан чланом 35. Закона о играма на срећу. По том члану држава од тог остатка средстава узима 60 одсто, док Државна лутрија Србије добија 40 одсто. Када се све сабере, суштински од укупно остварених средстава које Државна лутрија Србије оствари, када се све расподели, њој остане негде око 18 одсто за њено финансирање и даљи рад, што је, по свим показатељима, заиста мало, и Државна лутрија Србије са овим средствима заиста има проблем да одржава своје текуће финансирање. Свако ко буде ушао у било какав посао са њом, сигурно ће тражити промене процената у овим члановима, али остаје нејасно зашто се са том променом не би ишло док је Државна лутрија Србије у оваквом статусу, јер би тиме њено пословање било далеко боље и могла би себи да обезбеди средства за даље унапређење пословања, чиме би сигурно и држава имала много веће користи. Но у закључку овог дела текста најбитније је истаћи да држава свакако не даје ни динар за финансирање Државне лутрије Србије, већ да остварује само приход у буџет од организовања лутријских игара, као и од плаћања пореза на добит, по основу издвајања за пензионо и социјално осигурање итд. Самим тим, поставља се питање који би уопште био мотив држави да евентуално прода такво предузеће или да уђе у јавно-приватно партнерство, јер она свакако остварује одређени приход од Државне лутрије Србије, а да динар не даје за њено финансирање, осим ако евентуално потенцијални инвеститор не би са прилично великом свотом новца унапред гарантовао унапређење посла и већи приход у буџет?
МОНОПОЛ НАД ИГРАМА НА СРЕЋУ
Чланом 87. Устава Републике Србије дефинисана је државна имовина и у њему се наглашава:
„Природна богатства, добра за које је законом одређено да су од општег интереса и имовина коју користе органи Републике Србије у државној су имовини. У државној имовини могу бити и друге ствари и права, у складу са законом.
Физичка и правна лица могу стећи поједина права на одређеним добрима у општој употреби, под условима и на начин предвиђен законом“.
Важећим Законом о играма на срећу у члану 7. дефинисан је општи интерес, па се у ставу 1. каже:
„Приређивање игара на срећу представља делатност од општег интереса за Републику Србију и искључиво је право Републике Србије ако овим законом није друкчије одређено“.
Чланом 8. истог Закона дефинисано је преношење права на приређивање игара на срећу:
„Република Србија може, у складу са овим законом, пренети право на приређивање игара на срећу на правна лица и предузетнике са седиштем на територији Републике Србије.
Право приређивања игара на срећу из става 1. овог члана, у складу са овим законом, преноси се на основу:
1. дозволе
2. одобрења
3. сагласности
Дозвола, одобрење, односно сагласност из става 2. овог члана не могу се пренети на треће лице“.
Ова три члана су кључна у даљем разумевању тематике да ли се Државна лутрија Србије може приватизовати. Наиме, чланом 13. Закона о играма на срећу дефинисане су врсте игара на срећу које постоје у Републици Србији. То су:
1. Класичне игре на срећу;
2. Посебне игре на срећу;
3. Награде у роби и услугама.
Закон је у члану 19. нагласио да једино право на приређивање класичних игара на срећу има Државна лутрија Србије. Раније, чланом 14. под класичне игре на срећу дефинисане су 1) основне класичне игре на срећу (лутрија, инстант-лутрија и друге сличне игре које за основу имају лутрију, спортска прогноза, лото, кено и сличне игре, томбола, бинго и друге сличне игре које за основу имају томболу); и 2) остале класичне игре на срећу (фонто, смс лутрија, друге игре на срећу у смислу овог члана, садржане у каталогу игара на срећу). Раније, чланом 10. који дефинише забране, у тачкама 20. и 21. држава је забранила да се користе речи лутрија, лото, бинго и називе других класичних игара на срећу у називу правног лица или предузетника, као и у називима игара на срећу које приређује неки предузетник или правно лице, а није Државна лутрија Србије.
По питању посебних игара на срећу под које се подразумевају спортско клађење, игре на аутоматима, игре које се приређују у играчницама попут игара са куглицама, коцкицама, картама итд., њих може приређивати било које правно лице или предузетник на кога је држава пренела право приређивања тих игара.
Такође, и по питању игара на срећу у роби и услугама, њих могу приређивати приватни предузетници и правна лица ако им држава одобри сагласност.
Овако дефинисано приређивање игара на срећу јасно показује да је власник приређивања свих игара на срећу као делатности од општег добра једино Република Србија. Законом је јасно дефинисано ко једино може да приређује класичне игре на срећу, а то је Државна лутрија Србије, коју је иначе држава основала типски за те игре. Самим тим, нико други до Државне лутрије Србије као државног предузећа не може приређивати класичне игре на срећу, јер Државна лутрија Србије, односно Република Србија као њен оснивач, над тим играма има право монопола. Отуда, потпуно је бесмислено размишљати о продаји Државне лутрије Србије, јер да би се то догодило, претходно би држава морала да се одрекне тог монопола, а онда Државна лутрија Србије не би била више једина у могућности да приређује класичне игре на срећу, већ би оне постале слободне на тржишту и свако би могао да их приређује, што би лутријске игре довело до потпуног краха, јер, и у ситуацији када држава над њима има монопол, свакако је промет Државне лутрије Србије у опадању, јер је све мање интересовања за те игре.
Према томе, приватизација Државне лутрије Србије у садашњим законским оквирима је немогућа. Да би се догодила, морао би да се промени закон и да се држава одрекне монопола над класичним играма на срећу, што је само по себи бесмислено, јер би се тиме држава одрекла прихода који, без обзира колики је, свакако га има. С обзиром да готово ниједна европска држава није продала своју лутрију, већ напротив, у многима је монопол над одређеним играма додатно ојачан без обзира на директиве које долазе из Брисела о слободном тржишту, не види се ниједан разлог зашто би Србија продала своју лутрију и одрекла се сигурног прихода. Такође, ни потенцијални купац Државне лутрије Србије, чак и када би се држава одлучила да се одрекне свог монопола над класичним играма на срећу, од тог посла не би имао претеране користи, јер би те игре постале слободне на тржишту, па би реално било очекивати да се још неко пријави да организује лото, бинго или инстант лутрију. У конкуренцији, с обзиром на приметан пад интересовања за лутријске игре, ове игре би се, по свим проценама, потпуно угасиле и евентуални купац би финансијски лоше прошао, а држава би у потпуности остала без икаквих прихода. Но, било како било, још једном ваља подвући да у садашњим законским оквирима приватизација Државне лутрије Србије није могућа.
ОСТАЛИ МОДАЛИТЕТИ
Закон о играма на срећу дефинисао је одређене модалитете које неко може да оствари у сарадњи са Државном лутријом Србије и у тим оквирима би могло да се пронађе одређено решење уколико постоји заинтересовани инвеститор који би ушао у потенцијални посао.
Наиме, чланом 19, којим је дефинисано да само Државна лутрија Србије може да приређује класичне игре на срећу, такође је дефинисан и појам оператера:
„Државна лутрија Србије може, уз претходну сагласност Владе, да за приређивање одређених класичних игара на срећу ангажује одређена правна лица – оператере.
Оператерима, у смислу овог закона, сматрају се правна лица која, у име и за рачун Државне лутрије Србије, приређују поједине класичне игре на срећу“.
Државна лутрија Србије је ову могућност значајно примењивала у организовању томболе, где су поједини предузетници (оператери) у име и за рачун Државне лутрије Србије у својим просторијама приређивали томболу. Наравно да је готово немогуће да адекватног оператера пронађете за лото или бинго, па и за инстант лутрију, јер сам начин организовања ових игара не захтева постојање оператера са стране, али по питању томболе се доста примењивао овај метод, мада је томбола због енормног развоја црног тржишта значајно опала. У сваком случају, важно је имати на уму да, ако желите да уђете у посао као оператер са Државном лутријом Србије, ви заправо пристајете да приређујете одређене класичне игре на срећу у име и за рачун Државне лутрије Србије, а не у сопствено име.
Исти члан дефинише и постојање тзв.агената које Државна лутрија Србије може да унајми за продају срећака. Они могу бити предузетници, правна или физичка лица. Ту се може пронаћи простор за сарадњу око продајне мреже коју би евентуално Државна лутрија Србије могла да прошири или чак уступи. Свакако, пожељно је урадити добру процену, јер Државна лутрија Србије је већ једном продала комплетну своју продајну мрежу и из тог посла изашла са невероватно великом штетом. Штета је била већа јер на почетку остваривања тог посла није дата никаква гаранција од стране купца, а сва мерења пре реализације посла показивала су да ће посао довести до фијаска. Ипак, посао је реализован, пропао је, продајна мрежа је враћена Државној лутрији Србије, али последице су биле несагледиве.
Међусобна права и обавезе Државне лутрије Србије и оператера, односно агената, по закону уређују се међусобним уговором, а Влада Србије је та која уређује начин и услове ангажовања оператера и агената из овог члана.
Чланом 20. Закона о играма на срећу дефинисано је „Приређивање игара у сарадњи са иностраним приређивачима“ и кроз овај члан се могу наћи решења за потенцијалне инвеститоре у Државну лутрију Србије. У члану се наводи:
„Државна лутрија Србије може, уз претходну сагласност Владе, да приређује игре из члана 14. овог закона (класичне игре на срећу; прим. аут.) у сарадњи са иностраним организацијама за приређивање игара на срећу на које је страна држава пренела право приређивања игара на срећу.
Уз захтев за давање сагласности из става 1. овог члана подноси се нацрт уговора о заједничком организовању игара на срећу, који садржи основне елементе уговора.
Међусобна права и обавезе између Државне лутрије Србије и приређивача из става 1. овог члана регулишу се уговором, на који сагласност даје Влада.“
Овај члан практично дефинише одређено партнерство које би Државна лутрија Србије могла да оствари са неком реномираном компанијом која се бави приређивањем игара на срећу. Рецимо, да би се унапредило приређивање игре лото, држава одлучи да Државна лутрија Србије уђе са неком компанијом у партнерство тако што се да на одређени број година тој компанији лиценца да приређује лото. Овакав посао има смисла, али само у случају да потенцијални инвеститор унапред плати као гаранцију новац за тај посао и да свакако поднесе претходно пројекат на основу кога ће јасно показати да ће подићи промет игре за коју жели да добије лиценцу да је у сарадњи са Државном лутријом Србије приређује. Ту најчешће долази до тачке размимоилажења, јер ниједан потенцијални инвеститор није показао жељу да унапред плати новац, посебно нико до сада није поднео никакав пројекат којим јасно показује како ће унапредити пословање у том сегменту. Све се завршавало на часну реч, што је свакако неозбиљно. Наравно, оно што се подразумева, а то је чињеница да се овакви послови морају обавити транспарентно, на тендеру. Ниједан од потенцијалних инвеститора није желео да чује за тендер, већ сви желе да се договарају у четири ока и, ако може, да им се подаци који представљају пословну тајну о пословању Државне лутрије Србије достављају без икаквог поговора.
Трећи сегменат сарадње може да се одвија у чињеници да Државна лутрија Србије има могућност да, поред класичних игара на срећу, приређује и посебне игре на срећу. Она над њима нема монопол, али може да их приређује. У датим околностима она сада нема економски интерес да то ради, јер тешко је носити се са конкуренцијом какве су кладионице и касина. Да бисте имали озбиљну кладионицу, потребно је да имате веома озбиљно одељење за ризике, што Државна лутрија Србије нема могућност да финансира, а без таквог одељења ризикујете да у сваком колу доживите фијаско. Практично, ако неко жели да приређује спортско клађење преко Државне лутрије Србије, може да му се омогући та врста посла уколико се том приређивачу то исплати. Наравно, сагласност на све, од уговора, до саме игре, даје Влада Србије. Државна лутрија Србије имала је интернет клађење које је организовала компанија Спортингбет. Али то је био исплатив посао док је Државна лутрија Србије имала искључиви монопол у приређивању интернет игара на срећу. Пошто је приређивање интернет игара на срећу омогућено и приватним правним лицима, питање је колики је интерес било којој компанији да то сада ради преко Државне лутрије Србије и да јој плаћа за одређене услуге, када то може сама да уради на нашем интерактивном небу. Слично је и са слот апаратима, покер апаратима, рулетом. Све то се може организовати у сарадњи са Државном лутријом Србије, али ризик, одржавање софтвера и све што прати те послове, не може да сноси Државна лутрија Србије, већ потенцијални приређивач који преко ње жели да приређује те игре. Тим пре што су касино игре такође у великом паду.
ЗАКЉУЧАК
Унајкраћем, закључак би се могао свести на народну пословицу: није злато све што сија. Теоретски, Државна лутрија Србије би требало да буде рудник злата за државу. Практично, није то баш тако, јер у самом лутријском пословању постоји сијасет перипетија, што административних, што због пада интересовања за лутријске игре. Све у свему, приватизација Државне лутрије Србије у садашњим законским оквирима није могућа, а, чак и да се промени закон, па да се држава одрекне монопола, питање је колико је то целисходно и паметно и да ли се то било коме исплати. Други видови сарадње могу да се остваре, али претходно би било добро имати пројекте, извршити адекватне процене колико то може да донесе користи држави и тражити унапред гаранције за сваки посао. Не би никако ваљало да држава остане без прихода који јој је свакако сигуран, ма колики био, јер сваки динар у нашем буџету злата је вредан
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου