 |
Било какав живот на планети земљи је незамислив без Сунца, воде, ваздуха, земље…Сва жива створења на тој истој планети да би опстала – морају да се хране. Тако и човек.
Да би јео, мора да произведе и да има храну. Зато постоји пољопривреда. Земље које имају развијену пољопривреду, не брину за прехрану свог становништва. Да би пољопривреда била успешна, потребне су пољопривредне машине. Комбајн и трактор, на пример. Као браћа близанци, али двојајчани, неидентични.
Старији брат трактор припрема земљу за род, а млађи брат комбајн покупи плодове које обрађена земља дарива. Трактором се пре свега оре, да би могло да се сеје, а комбајном да се жање то што је родило. Ако нема орања, нема ни жетве. А онда нема шта да се једе. Народ гладан.
Да би се орало, треба – трактор. Ако је толико важан за пољопривреду, ваља га производити. Ако имаш своје, и ако је добро, квалитетно, не зависиш ни од кога, нико не може да манипулише тобом и да те условљава, уцењује, па чак и да те остави – без хране. То је стратешки важно питање за сваку озбиљну и одговорну државу
То су давне 1954. године разумели у Југославији, и почели у Србији, у Београду са производњом наших трактора.
То „наших“ ових дана постаје део историје на југословенским просторима и у Србији. Па да се подсетимо мало те „тракторске“ историје.
1947.године се у Београду, у тадашњој Народној Републици Србији а у оквиру Федеративне Народне Републике Југославије оснива Централна ливница, капацитета 9000т годишње.
1949.године се са Централном ливницом и још четири предузећа са исте локације формира ново предузеће „Металски заводи Александар Ранковић“.
1950.године „Металски заводи Александар Ранковић“ прерастају у Индустрију трактора и машина – ИТМ.
Десет година после настанка ИМТ-а а после вишегодишњих испитивања различитих типова трактора где је изабрана лиценца америчког произвођача Фергусон и изградње капацитета за производњу 4000 трактора годишње, 1964. почиње производња трактора ИМТ 555 према сопственој документацији.
1965.године Фабрика добија данашње име „Индустрија машина и трактора – ИМТ“
1966.године у трећој реконструкцији фабрике су изграђени капацитети за производњу 10.000 трактора/годишње.
Тада је започета серијска производња трактора ИМТ 575.
Седамдесете године прошлог века су биле „златне године“ ИМТ-а. Четврта реконструкција фабрике се врши 1976. године, и бива изграђена нова фабрика трактора, високог нивоа опреме и технологије, капацитет производње чак 40.000 трактора/годишње.
1982.године је пуштена у рад нова фабрика трактора снаге мотора веће од 75 кW (100КС) класичне и зглобне конструкције, тзв.“великих трактора“, годишњег капацитета 2000 трактора.
Три године пред почетак краја Југославије 1988.године ИМТ остварује рекордни годишњи производни резултат у својој историји. Произведено је 42.000 трактора (по неким подацима и 45.000) и 35000 машина, вредност производње је била већа од 600 милиона немачких марака.
Период бесмислених југословенских ратова деведесетих и „врло смислених“ санкција уведених СР Југославији, с обзиром на значајне производне резултате у претходном периоду ИМТ некако преживљава, и опстаје као бренд на тржишту.
Претпоследње што је домаћински паметно урађено у ИМТ-у је била покретање производње нове серије трактора ИМТ 2000, која је узимајући у обзир однос карактеристика производа и цене коштања у одређеним сегментима тржишта упоредно била конкурентна са другим произвођачима. Још увек је могло да се производи и „живи“ на рачун старе славе.
У то исто време, 2009/10. Влада Републике Србије је урадила последњу паметну и корисну ствар за некада светски познату фабрику. Увела је подстицаје за производњу и продају трактора што је довело до значајног раста обима производње и продаје трактора на традиционалним тржиштима ИМТ-а које је бројало чак 84 државе широм света, скоро половину планете.
Пре само три године, 2012.године је ИМТ на 79. Пољопривредном сајму у Новом Саду представио нову серију трактора С (ИМТ-539С, итд.).
И уместо да некако крене на боље, за време Вучићеве власти фабрика одлази у суноврат и потпуни прекид рада.
„Трула“ социјалистичка власт је извршила чак четири реконструкције и модернизације фабрике, нове „демократске“ власти су успеле да је доведу до – стечаја.
Подсећања ради, 1988. године у ИМТ-у је било запослено 9.800 радника, да би овај број до 2005.године спао на 1.745 радника, а ових дана последњих 370 радника је добило „неолибералне поклоне“ – радне књижице за кући, некакве отпремнине (што реалне што у облику обећања) и ПАПИР СА ИЗЈАВОМ.
Наиме, да би добили отпремнине у висини од 200 евра по години стажа, сви радници, којима ИМТ дугује више од 20 плата, морали су да потпишу изјаву да пристају да им буде исплаћено само девет зарада, и то тек током продаје или ликвидације фирме. Морали су да пристану и да им држава повеже стаж за само две уместо за четири године, колико им није повезано, али под условом да не туже фирму.
Требало би да туже државу.
У ИМТ-у је до 2005. године произведено око 800 хиљада трактора и око 600 хиљада оруђа. На међународном тржишту ИМТ је извезао 107 700 трактора и око 11 950 прикључних машина и оруђа.
Поптуно је запањујуће да се овакав привредни гигант апсолутном небригом државе Србије скроз упропасти са далекосежним негативним последицама по њу саму и њене индустријске фронцле. Гашењем производње у ИМТ-у се добија озбиљан негативан домино ефекат у односу на десетак производних предузећа: јер су трактори израђивани у ИМТ-у, мотори су склапани у ИМР-у, а склопови мотора у ПДМ Младеновац или 27. март Нови Сад, ПП Ужице, ФОБ, Ковачица ЗЦЗ, ИПМ Београд, КРОН или ФРАД.
Ако већ имамо демографски све гору слику Србије, у којој српски сељак има у просеку чак 60 година, и који трактором у просеку старијим више од 10 година обрађује око 5,5 хектара земље ово економско и антидржавно убиство ИМТ-а ће представљати још један озбиљан удар на државу.
У Србији, иначе, број властитих двоосовинских трактора у преко 600.000 пољопривредних газдинстава износи преко 400.000 !!!
Препустити то не мало тржиште странцима, уз потпуно укидање домаће производње која би, тако је очигледно, имала своје сталне купце, представља барем „пуцањ у ногу“ ако не и покушај самоубиства.
Да не причамо о српским душама, јер је ИМТ на српском селу – више од трактора, од обичне машине. Трактори ИМТ 533 и 539 су добили легендарни статус јер су представљали средства која су обележила ширење механизације у сеоском срединама у ситним и средњим земљорадничким газдинствима у другој половини 20. века на овим просторима и тиме постали чак статусни симбол у сеоским срединама. Зашто?
Зато што су били (јесу и данас, иако су „оматорили“!) лаки за руковање, изузетно покретљиви и окретни, поузданост ових трактора је била велика, врло ретко су се кварили и уз минимум одржавања, њихов реалан век је био изузетан.
Али, шта ће оваква квалитетна машина произведена у Србији – тој истој Србији?
Уместо одговора на ово врло важно питање, да исправим сам себе.
Да би се орало, у Србији ипак не треба трактор. Може као и пре скоро сто година, рало у руке па терај волове или коње. И дери се на њих да „потегну“ и довољно дуго да вуку, кад већ не може бар да се виче на оне који упропастише државу, и ИМТ као симбол савремене пољопривредне производње, а у жељи да нам објасне да Србији трактори више не требају.
Има у Србији довољно и коња и волова. Па ко се где нађе
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου