Сократов проблем

Детаљи

Објављено 06 децембар 2016

Фридрих Ниче

1.

О животу су најмудрији људи свих времена судили једнако: он не вреди ништа . . . Из њихових уста смо увек и свуда слушали један исти глас, – глас пун сумње, пун сете, пун умора од живота, пун одолевања животу. Сам Сократ је на самрти рекао: „Живети – то значи дуго бити болестан: дугујем петла исцелитељу Ескулапу“. Чак је и Сократу додијао. – Шта доказује то? На шта указује то? – У стара времена би се рекло (– о, то су говорили и довољно гласно, и пре свих, наши песимисти!): „Овде у сваком случају нешто мора да буде истинито! Consensus sapientium доказује истину.“ – Да ли ћемо и данас тако говорити? Смемо ли то? „Овде у сваком случају нешто мора да је болесно“ – одговарамо ми: ове најмудрије свих времена ваља најпре погледати изблиза! Можда су сви они били несигурни на ногама? стари? гегали се? decadents? Не изгледа ли, можда, мудрост на Земљи као гавран којега одушевљава незнатан задах стрвине? . . .

2.

Мени самоме је ово неодавање поштовања, то да су велики мудраци назадни типови, најпре пало на памет при разматрању случаја где му се најснажније супротставља учена и неучена предрасуда: препознао сам Сократа и Платона као симптоме пропасти, као оруђе грчког распада, као псеудогрчке, као антигрчке (Рођење трагедије, 1872). Поменути consensus sapientium – који схватах све боље и боље – доказује најмање од свега да су они имали право у томе у чему су се слагали: он пре доказује да су се сами они, ти најмудрији, слагали у нечему физиолошки, како би се на исти начин негативно односили према животу, – и да би морали тако да се односе према њему. Судови о вредности живота, за или против, не могу никад да буду коначно истинити: они имају вредност само као симптоми, они долазе у обзир само као симптоми, – сами по себи, такви судови су глупости. Према њима ваља обавезно испружити своје прсте, и покушати схватити ову чудесну finese, да се вредност живота не може утврдити. Жив човек не може зато што је странка, чак предмет спора, а не судија. Мртав човек не може из једног другог разлога. – Са становишта филозофа видети проблем у вредности живота испољава се чак као замерка њему самом, као упитник на његову мудрост, као неразборитост. – Како? А сви ови велики мудраци – зар они нису били само decadents, зар нису били чак ни мудри? – Али, враћам се на Сократов проблем.

3.

Сократ је по свом пореклу припадао најнижим слојевима народа: Сократ је био прост народ. Познато нам је, чак се и види колико је био ружан. Али ружноћа, која је сама по себи замерка, служи код Грка готово као оповргавање. Да ли је Сократ уопште био Грк? Ружноћа је прилично често израз укрштеног развоја инхибираног тим укрштањем. У другом случају, она се јавља као силазни развој. Антрополози међу криминалистима нам говоре да је типичан злочинац ружан: monstrum in fronte, monstrum in animo. Али, злочинац је decadent. Да ли је Сократ типичан злочинац? – У најмању руку, томе не би противречио онај чувени суд физиогномиста, који је тако убедљиво звучао Сократовим пријатељима. Један странац, који се разумео у црте лица, пролазећи кроз Атину, рекао је Сократу у лице да је монструм, – да крије у себи све рђаве пороке и похоте. А Сократ је само одговорио: „Ви ме познајете, господине!“

4.

На decadence указује код Сократа не само позната разузданост и анархија у инстинктима: управо на то указује и суперфетација логичког и она злоба рахитичара која га карактерише. Не заборавимо и оне халуцинације слуха, које су интерпретиране на религиозан начин, као „Сократов демон“. Све је у њему преувеличано, buffo, карикатура, све се истовремено одликује скривеношћу, задњом мишљу, подземљем. – Покушавам да схватим из какве идиосинкразије проистиче она сократовска једначина ум = врлина = срећа: она најбизарнија од свих постојећих једначина, којој посебно противрече сви инстинкти древних Хелена.

5.

С појавом Сократа грчки укус се мења у корист дијалектике: шта се ту, у ствари, догађа? Пре свега, тиме се побеђује аристократски ускус; прост народ с дијалектиком избија на површину. Пре Сократа избегавани су дијалектички манири: они су сматрани рђавим манирима, они су компромитовали. Упозоравали су омладину да их се клони. Такође, нису имали поверења у свако такво навођење својих аргумената. Пристојне ствари, као и пристојни људи, не носе своје аргументе тако отворено у руци. Непристојно је показивати свих пет прстију. Оно што се најпре мора доказати, има мало вредности. Свуда где ауторитет спада још у добре обичаје, где се не „образлаже“ него се наређује, дијалектичар је нека врста лакрдијаша: исмејавају га, не односе се озбиљно према њему. – Сократ је био лакрдијаш, који је побуђивао озбиљан однос према себи: шта се, управo, ту догодило?

6.

Дијалектику изабирају само онда кад нема никаквог другог средства. Познато је да се њоме побуђује неповерење, да она мало убеђује. Ништа се тако лако не брише као дијалектички ефекат: то доказује искуство сваког скупа на којем се говори. Она може да буде само неопходна самоодбрана у рукама људи, који више немају никакво друго оружје. Мора се силом изнудити признање свог права: пре тога, она се никако не може употребити. Према томе, Јевреји су били дијалектичари; то је била и препредена лија. Како? А зар је то био и Сократ?

7.

– Да ли је Сократова иронија израз револта? Ressentiment простог народа? Ужива ли он, као потлачени, свој сопствени фероцитет у убодима ножа силогизма? Свети ли се он угледним људима које фасцинира? – Као дијалектичар, човек има у рукама непоштедно оружје; с њим човек може да постане тиранин; побеђујући, човек се компромитује. Дијалектичар препушта свом противнику доказивање да није идиот: он га доводи до беса, истовремено га чини беспомоћним. Дијалектичар депотенцира интелект свога противника. – Како? Је ли дијалектика код Сократа само облик освете?

8.

Дао сам на знање чиме би Сократ могао да одбија: утолико више ваља објаснити ту околност да је фасцинирао. Што је открио нови вид агона, што је био први учитељ борилачких вештина за угледне кругове Атине, то је једно. Фасцинирао је раздражујући агоналне инстинкте Хелена, – он је унео нову варијанту у борбу између младих бораца и младића. Сократ је био, такође, и велики еротичар.

9.

Али, Сократ је одгонетнуо још више. Видео је много шта иза леђа својих угледних Атињана; схватио је да његов случај, његова идиосинкразија случаја није више била никакав изузетан случај. Иста таква дегенерација се припремала посвуда у потаји: старој Атини је дошао крај. – И Сократ је схватио да цео свет има потребу за њим – за његовим средствима, његовим лечењем, за његовом личном вештином самоодржања . . . Свуда су се инстинкти налазили у анархији; свуда су људи били на пет корака од ексцеса: monstrum in animo је био свеопшта опасност. „Инстинкти хоће да постану тиранин; ваља изумети против-тиранина, који је јачи . . .“ Кад је онај физиогномист открио Сократу ко је, називајући га јазбином свих рђавих похота, велики ироничар је изустио само још једну реч која даје кључ за разумевање њега самога. „То је истина“, рече он, „али постао сам господар над свима.“ Како је Сократ постао господар над собом? – Његов случај је, у суштини, био само екстреман случај, који је највише падао у очи у томе што је тада почело да постаје општа невоља: што више нико није био господар над собом, што су се инстинкти окренули један против другог. Он је фасцинирао као тај екстремни случај – његова ружноћа, која је побуђивала ужас, говорила је о њему свакоме оку: он је фасцинирао, што је разумљиво само по себи, још снажније од самог одговора, од самог решења, од вероватноће исцељења овог случаја.

10.

Ако је неопходно да се од ума створи тиранин, као што је то учинио Сократ, онда свакако није мала опасност да нешто друго створи тиранина. У умности су тада открили спаситељицу; ни Сократ, ни његови „болесници“ нису били вољни да буду умни, – то је било de rigueur, то је било њихово последње средство. Фанатизам, с којим се читаво грчко умовање баца на разумност, одаје очајно стање: човек се налазио у опасности, имао је само један избор: или да пропадне, или да буде апсурдно уман . . . Морализам грчке филозофије почев од Платона условљен је патолошки; исто тако и њен суд о дијалектици. Ум = врлина = срећа, то једноставно значи: треба подражавати Сократа и против мрачних пожуда запалити вечну светлост – светлост ума. Треба бити разборит, бистар, јасан по сваку цену: сваки уступак инстинктима, неизвесном, води надоле . . .

11.

Дао сам до знања чиме је фасцинирао Сократ: изгледао је као лекар, као спаситељ. Да ли треба још указивати на заблуду, која је била у његовој вери у „умности по сваку цену“? – То је самообмана од стране филозофа и моралиста, као да они тиме већ излазе из decadence, да јој објављују рат. Излазак из ње је изван њихове моћи: то што они изабирају као средство, као спасење, само је поново израз те decadence – они мењају њен израз, они не одстрањују њу саму. Сократ је био неспоразум; цео морал поправљања, па и хришћански, био је неспоразум . . . Најблештавија светлост умности по сваку цену, живот светао, хладан, разборит, свестан, без инстинката, који се супротставља инстинктима, био је само болест, нека друга болест – а нипошто враћање „врлини“, „здрављу“, срећи . . . Против инстинката се мора борити – то је формула за decadence: докле год је живот у успону, срећа је равна инстинкту.

12.

Да ли је то сам разумео, тај најмудрији од свих самонадмудривача? Није ли он то себи рекао у мудрости своје храбрости која не преза од смрти? . . . Сократ је хтео да умре: – не Атина, он је дао себи чашу са отровом, он је натерао Атину да му је да . . . „Сократ није лекар“, тихо је рекао себи: „Једино је смрт овде лекар . . Сам Сократ је био само дуго болестан . . .“