На улицама Новог Сада ради више од 300 проститутки. Живе у беди, свакодневно их туку макрои, муштерије и мужеви. Држава Србија нема стратегију за помоћ овим женама, а у целој земљи за њих постоји само једно свратиште“, описују трагичну слику „Независне“.
– Почела сам да се бавим проституцијом од седамнаесте године. Родила сам девојчицу и морала сам да радим због ње, да имамо да једемо и пијемо – прича 21-годишња девојка у новосадском Свратишту за сексуалне раднице.
У посао ју је, каже, увела ујна, поред које је научила да ради. Њихов живот је пренос из пакла. Незапослене су и сиромашне, не постоји место и време где не трпе неку врсту насиља – од пролазника и жена док стоје уз ивице тротоара, преко оних којима пружају сексуалне услуге, до партнера са којима живе.
– Најважније ми је да моје дете има шта да једе – каже дјевојка тихо.
Друга девојка прича: „Пре две године сам имала лом кичме и ноге. Мислио је да сам га покрала, замало ножем да ми исече главу. Била сам нападана и тучена. Вуку нас за косу, шамарају, шутирају. Будем с њима, одрадим, не да ми паре или ми узме паре. Морам да му дам да ме не пребије, али ме опет пребије“.
Само на улицама Новог Сада има више од 300 проститутки, показује истраживање Института за јавно здравље Србије и Удружења Превент. Најчешће младе жене између 18 и 29 година чекају на муштерије на неколико стандардних места од којих је најпознатија Каћка петља на путу ка Београду. Тело често продају за 1.000 до 1.500 динара.
– Потпуно су напуштене од породице, немају никакву мрежу подршке, а спирала насиља које трпе почиње практично од детињства – Гордана Стојаковић из Удружења грађана С.Т.Р.И.К.Е.
Жене најчешће кажу да их је у проституцију натерала потреба да преживе јер другог посла нема. Једна од њих прича да је почела да нуди своје тело путем интернета тек у педесетим годинама живота. Због старости, каже, нису хтели да је запосле чак ни као перачицу судова.
Гордана Стојаковић поставља питање да ли се проституција у Србији уопште може назвати „сексуалним радом“ јер су жене на проституцију приморане зато што немају ниједну другу могућност.
У Србији не постоје програми за превенцију проституције, изласка из ње, као ни програм помоћи женама у проституцији. Опстало је само једно свратиште за жене у проституцији. У њему сваког дана борави до десет жена, а осим поделе кондома и лубриканата, нуде се и тестирање на ХИВ и хепатитис, прање веша, туширање, помоћ гинеколога, правника, психолога и социјалног радника.
Међутим, и ово свратиште има неизвесну будућност, јер пројекат траје до краја 2017. године. У Превенту зато покушавају да лиценцирају програм у систему социјалне заштите, а потом ће га понудити на финансирање градској управи и републичком Министарству рада и социјалних питања. Тек након евентуалног добијања лиценце, следи грчевита борба за буџетско финансирање.
Независне, Вестионлин
– Почела сам да се бавим проституцијом од седамнаесте године. Родила сам девојчицу и морала сам да радим због ње, да имамо да једемо и пијемо – прича 21-годишња девојка у новосадском Свратишту за сексуалне раднице.
У посао ју је, каже, увела ујна, поред које је научила да ради. Њихов живот је пренос из пакла. Незапослене су и сиромашне, не постоји место и време где не трпе неку врсту насиља – од пролазника и жена док стоје уз ивице тротоара, преко оних којима пружају сексуалне услуге, до партнера са којима живе.
– Најважније ми је да моје дете има шта да једе – каже дјевојка тихо.
Друга девојка прича: „Пре две године сам имала лом кичме и ноге. Мислио је да сам га покрала, замало ножем да ми исече главу. Била сам нападана и тучена. Вуку нас за косу, шамарају, шутирају. Будем с њима, одрадим, не да ми паре или ми узме паре. Морам да му дам да ме не пребије, али ме опет пребије“.
Само на улицама Новог Сада има више од 300 проститутки, показује истраживање Института за јавно здравље Србије и Удружења Превент. Најчешће младе жене између 18 и 29 година чекају на муштерије на неколико стандардних места од којих је најпознатија Каћка петља на путу ка Београду. Тело често продају за 1.000 до 1.500 динара.
– Потпуно су напуштене од породице, немају никакву мрежу подршке, а спирала насиља које трпе почиње практично од детињства – Гордана Стојаковић из Удружења грађана С.Т.Р.И.К.Е.
Жене најчешће кажу да их је у проституцију натерала потреба да преживе јер другог посла нема. Једна од њих прича да је почела да нуди своје тело путем интернета тек у педесетим годинама живота. Због старости, каже, нису хтели да је запосле чак ни као перачицу судова.
Гордана Стојаковић поставља питање да ли се проституција у Србији уопште може назвати „сексуалним радом“ јер су жене на проституцију приморане зато што немају ниједну другу могућност.
У Србији не постоје програми за превенцију проституције, изласка из ње, као ни програм помоћи женама у проституцији. Опстало је само једно свратиште за жене у проституцији. У њему сваког дана борави до десет жена, а осим поделе кондома и лубриканата, нуде се и тестирање на ХИВ и хепатитис, прање веша, туширање, помоћ гинеколога, правника, психолога и социјалног радника.
Међутим, и ово свратиште има неизвесну будућност, јер пројекат траје до краја 2017. године. У Превенту зато покушавају да лиценцирају програм у систему социјалне заштите, а потом ће га понудити на финансирање градској управи и републичком Министарству рада и социјалних питања. Тек након евентуалног добијања лиценце, следи грчевита борба за буџетско финансирање.
Независне, Вестионлин
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου