Da li ću prevrnuti očima ili ću se vešto praviti da nisam čula pitanje zavisi od toga ko me pita. Da li moram da budem ljubazna ili ne. Pa ono pitanje "kad ćeš da se udaš" je toliko bilo učestalo kod mene da sam ga čula kao "zdravo, kako si". Ništa neobično ili nešto što ne čuje svaki moj vršnjak po milion puta.
Ali jedno pitanje me navelo da o ovome malo više razmišljam. Kasirka u obližnjem marketu, koja naravno zna sve o svakome iz kraja, imala je dovoljno smelosti da pita mušteriju nešto što se ne bih usudila da konstatujem ni rođenoj sestri.
"Ne kupuješ uloške neko vreme, jesu li to neke srećne vesti kod vas?", pitala je ona mladu devojku koja je čest kupac u toj prodavnici. Stegnuo mi se želudac i osetila sam sramotu umesto nje. Pa zar je normalno da imamo toliko slobode da tek tako pitamo nešto o čemu se razgovara samo sa najbližima?
Zar mora sve potrepštine da kupuje u toj prodavnici? Šta ako devojka želi da ima dete, a ima zdravstvenih problema i ne može da zatrudni? Šta ako nema partnera, a ovo joj je pitanje koje je vodi u depresiju? Ma i da nije ništa ružno u pitanju, zašto bi bilo ko bilo koga pitao tako nešto?
Onda sam sela i razmislila kroz kakve sam "intervjue" prolazila godinama. Što nemaš momka, šta nije u redu sa tobom? Pa kad nađem momka onda naravno mora da prođe ispit kod porodice, iz kakve je kuće, koliko zarađuje, kako se ponašaAko je uspeo da "osvoji srca" najtežim kritičarima onda dolazimo do klasike "Kad ćeš da se udaš?" Pa sada kada zbog korone ne mogu da organizujem svadbu, onda zbog više sile ne mogu da stave to pitanje na tačku dnevnog reda. Ali kako smo već toliko zajedno, a ja nisam trudna? Kuku, pa vi imate neki problem! Pa imam problem, a to su upravo oni koji konstantno istražuju šta radim ili ne radim, gde se krećem, zašto hoću ili neću nešto.
Koliko bi htela dece da imaš? Pa nemoj samo jedno, greota da bude samo. Važi, hvala vam na savetima. Šta drugo i da kažem. Izgleda se u našim krajevima stiče utisak da nešto ozbiljno nije u redu sa tobom ako nisi u braku...
Pa skrenemo sa teme proširenja porodice, ali naravno uvek ima još nešto. E kako ti je na poslu, koliko zarađuješ? Nikada nisam volela da pričam o finansijama i nikada nikog nisam pitala kolika mu je plata. Valjda je i to neka lična stvar. A ne razumem ni zašto je to važno i šta im to menja u životu? Verovatno da počnu da jadikuju nad mojom sudbinom ako kažem da su mi primanja mala ili da počnu priču kako sam opuštena i mislim da ću sve lako jer imam visoku platu pa ne znam koliko se oni muče.
Šta god da kažem, okrenuće oni to u svoju korist samo da nađu priliku da me kude. Valjda su to te godine kada vas gledaju kao pokretni predmet koji treba dobro analizirati. Ili je ipak do našeg mentaliteta, budući da moji prijatelji iz inostranstva ostanu u čudu kad im pričam ove dogodovštine. Znači, samo u Srbiji vole da čačnu tamo gde ne treba.
A onda sam čula savet psihologa koji mi je rekao da na takva lična pitanja odgovorim sa "zašto me to pitaš?". Tako ću njih staviti u neprijatnu situaciju pa im više neće padati na pamet da me pitaju isto. I zaista deluje, ne pitajte me kako znam.
Izvor: Noizz.rs
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου