Има ли Србија будућност и снаге да се бори за слободу, или ју је бомбардовање 1999. сломило?

 

Детаљи

Објављено 30 март 2015

Погодака: 7

Сергеј Правосудов

Захваљујући развоју руско-српске енергетске сарадње, почео сам често да посећујем Србију. Исправа сам био очаран том земљом и тиме колико се позитивно њени људи односе према Русима, али ускоро ми је постало јасно да се српска елита тако не понаша.
Објашњено ми је да су сви представници српске политичке елите на овај или онај начин у вези с специјалним службама САД, Велике Британије, Немачке и др. држава. На јесен прошле године објављен је мој чланак „Разочарање у Србију“, у којој сам писао о противречностима између српског народа и елите. Тај чланак је изазвао бурну дискусију у Србији, понеко ме је грдио, понеко хвалио. Али оно што ме је највише изненадило јесте то, што нико од мојих противника у дискусији није оспорио тврдњу да се политичка елита Србије фактички налази под контролом иностраних обавештајних служби. Кад би се у Русији појавила информација о томе да неки члан руководства земље сарађује са страним службама, тог човека би сматрали за издајника и било би му изузетно тешко да задржи свој положај.

У Србији је ситуација другачија. У овој земљи, како сам схватио, представници елите сматрају на је неопходно сарађивати са више страних обавештајних служби да би утврдили свој положај у земљи подршком извана. Очекивати у таквим условима да ће таква елита да води рачуна о интересима српског народа је веома наивно. Али за ту елиту гласају људи.



Зашто они не гласају за партије које се залажу за савез са Русијом? Срби су ми објашњавали да је то последица тога, што те људе обмањује медијска пропаганда, а пре свега телевизија. Почетком марта поново сам био на једној руско-српској конференцији. Тамо сам сазнао да, у складу са истраживањима јавног мњења, више од 60% Срба сматра да је су за пропаст пројекта „Јужни ток“ криви САД и ЕУ. Испада дакле, да Срби не верују медијима, који су за пропаст пројекта оптужили Русију.


Често се сусрећем са Србима и, искрено говорећи, велики број тих разговора своди се на: „ми волимо Русију, дајте нам паре“. Практично сви Срби са којима сам имао прилике да разговарам сматрају нешто типа: „Русија треба да отвори ТВ станицу на српском језику и да финансира оснивање проруске партије, а ми ћемо можда за ту партију да гласамо“. И Срби стално наводе пример Американаца који управо то раде.
Али Русија не може да се такмичи са САД у количини долара из простог разлога што САД штампају доларе, а Русија не. Уз то, САД успостављају контролу над елитама других земаља да би оне радиле у корист Американаца, а не у корист својих грађана. Русија предлаже другим земљама узајамно корисне пројекте, чија реализација доприноси благостању тих земаља. У таквим условима није јасно, зашто би Русија требало да контролише елиту Србије или Бугарске. Русији је потребно да се те елите баве својим националним интересима, и ништа више од тога. Али то је управо оно што не видимо.


Западна пропаганда све време говори о томе да земље морају да се боре за стране инвестиције, да их привлаче код себе. Према тој логици следи да није Русија та која треба у Србији да направи ТВ станицу, већ напротив, Србија треба да се рекламира у руским медијима да би привукла инвестиције из Русије. Али они очигледно не показују такав однос према руским инвестицијама. Русија треба да се бори за своје право да уложи новац у изградњу гасне инфраструктуре у Србији. При томе Србији нико не предлаже никакве алтернативне гасне пројекте. Самим тим, одустајање од руског пројекта значи да неће бити никаквог пројекта. Испада да је управо то оно што је Србији потребно.
У Бугарској су се такође много надали да у долазак страних инвестиција после уласка земље у НАТО и ЕУ. Али тога није било. Бугарска индустрија је разваљена. Западне инвестиције у Бугарској биле су уложене у изградњу тржних центара, где се продаје страна роба и прехрамбени производи, као и у путеве, којима стране транспорне компаније ту робу довозе. Живот у Бугарској се унеколико развија у приморју, где више од 400 хиљада кућа и станова припада Русима. Највећи порески платиша у Бугарској је руска компанија „Лукојл“, којој припада рафинерија у Бургасу и мрежа бензинских пумпи. Узгред, просечна плата у Бургасу је виша од државног просека.


Због масовне незапослености милиони Бугара одлазе у друге земље, а ниво наталитета је отишао у минус. Као резултат тога становништво Бугарске смањило се с 9 милиона 1990 године до данашњих 7 милиона. До 2050. године у Бугарској ће живети 5 милиона људи, од којих ће већина бити Роми и Турци. А народ, који на Балкану живи више од хиљаду година, нестаје пред нашим очима. Када то поменем Србима, порази ме реакција неких од њих: „нека изумру Бугари, Софија ће тада постати српски град“. Такве ствари изјављују образовани људи са докторским дипломама. Сваком човеку са здравим разумом је јасно да Софија неће постати српски град, јер ће се Србија разградити на исти начин као и Бугарска. Пре ће Софија постати турски град.
Разумем да је историја односа између Бугарске и Србије изузетно сложена. Те земље су у више наврата међусобно ратовале. Али у условима када се у опасности налази сам опстанак и Срба, и Бугара,  неопходно је тражити шта је то што уједињује словенске народе, а не присећати се старих размирица. Али Срби не могу да се договоре чак ни сами са собом. Када разговараш са Србима увек се запањиш тиме у којој мери они бацају блато једни на друге. Обавезно ће да ти кажу да је већина Срба – „лоши Срби“. У зависности од тога са ким разговараш, „лоши“ су Срби из Београда, Војводине, Босне, Црне Горе и сл. А ако неког Србина повалиш, одмах ће ти напричати да он у ствари и није никакав патриота, већ масон, или агент ЦИА. Чак и косовски Срби, који се налазе на ивици физичког уништења, не могу међу собом да се договоре.


То је заиста страшно. Када разговараш са Србима, увек се изненадиш томе како се они стално присећају прошлих успеха и славне историје своје земље, али практично никада не говоре о будућности Србије. Очигледно је да, ако се ствари наставе овакве какве су данас, Србија будућност и нема. Запад нуди будућност неким посебним Србима, који раде против сопствене земље. Али Западу не треба Србија као снажна и високо развијена земља.
Већини Срба је то савршено јасно. По свој прилици, њих је сломило бомбардовање 1999. године. Боје се понављања тог кошмара. Данас Русија, баш као некада Србија, осећа на себи притисак санкција западних држава. Али Русија ће се борити за своју слободу, јер је код нас још увек много људи који ће радије умрети у борби, него живети на коленима. Је ли остало у Србији још таквих људи? Одговор на то могу да дају само Срби. А од тога зависи и одговор на друго питање, које сам ставио у наслов овог текста: има ли Србија будућност?
Сергеј Правосудов је директор руског Института националне енергетике. Текст је преузет са његовог блога. Са руског превео Никола Танасић.