Светска баштина обухвата споменике, грађевинске целине и локалитете који имају историјску, естетску, археолошку, научну или етнолошку вредност. Иако представља непоновљиви израз људског стварања у једном времену, историја је показала да је управо културна баштина неретко међу првим жртвама сукоба и ратова, као и да је уништавање споменика културе, посебно верске природе била и незаобилазни метод етничког чишћења.
19.04.2012. извор: srb.fondsk.ru, пише: Снежана Антонијевић
УНЕСКО је установио прве међународне стандарде за заштиту културних баштине, Конвенцијом о заштити културних добара у случају оружаног сукоба из 1954. године (Хашка конвенција). Како би додатно заштито и спречио бројна страдања културних добара, УНЕСКО је 1999. године усвојио Други протокол Хашке конвенције који уводи међународну кривичну одговорност лица која уништавају или нареде да се нападну заштићена културна добра. У октобру 2003. године УНЕСКО је усвојио Декларацију која се односи на намерно уништавање културне баштине. Овом Декларацијом се од сваке земље чланице захтева да предузме неопходне мере како би се успоставио правни систем заштите и омогућило спровођење ефикасних казнених мера против особа које почине или нареде дела намерног уништавања културног наслеђа, а у складу са међународним правним обавезама.
Српска национална баштина која је вековима опстајала на простору Косова и Метохије озбиљно је угрожена, а највећу штету је претрпела у марту 2004. године. Од доласка међународних мировних снага 1999. године до почетка 2004. године уништено је око 115 објеката, 15 споменика културе у првој и 23 у трећој категорији, укупно 38 споменика и објеката. Приликом мартовског насиља уништено је још, како је потврђено и у стручном извештају Савета Европе, 35 цркава и манастира[1], од којих и шест из прве категорије. Тако је број достигао око 150 споменика и светиња. Неке цркве и манастири су потпуно срушени, а њихови остаци одвезени с места на којем су се објекти налазили.
Обзиром да се Косово и Метохија на основу Резолуције 1244 Савета Безбедности УН налази под протекторатом, УНМИК је био одговоран и за чување културног наслеђа. У Заједничком документу УНМИК-а и СРЈ из новембра 2001. године у поглављу о заштити културних добара „потврђује се воља за примену релевантних одредби Хашке конвенције које су везане за заштиту споменика културе и културних добара на Косову и Метохији“.[2] Међутим, УНМИК се није бавио овом проблематиком већ је ту надлежност постепено преносио на Привремене институције самоуправе на КиМ-у. На тај начин је омогућено да културно богатство које представља сведочанство историје српског народа на Косову и Метохији постане предмет бруталног уништавања.Паљење и гранатирање објеката, механичко оштећивање фрески и икона, пустошење ризница, кријумчарење и продаја украдених културних добара представља грубо кршење међународних конвенција. Поред намерних оштећења до пропадања културних добара на Косову и Метохији доводи и непостојање њихове ефикасне заштите. Изостанак конзервације и адекватних услова чувања убрзавају процесе природног пропадања како манастира и цркава, тако и икона, књига и другог покретног културног наслеђа.
Србија и Црна Гора су у више наврата тражили од УНЕСКО-а да пошаље на Косово и Метохију посебну мисију која би утврдила стање културних добара и предложила мере за њихову ефикасну заштиту. Делегацију која је у марту 2003. године посетила КиМ предводио јеHorst Gedike, председник интердисциплинарне радне групе за Југоисточну Европу при УНЕСКО, и том приликом обишла је преко 40 културних добара. У јулу те исте године мисија је поднела извештај „Културна баштина на Косову, заштита и конзервација угрожене мултиетничке баштине“ у коме је констатовано да је уништавањем културних добара, спаљивањима и рушењима манастира, цркава, религиозних и културних симбола, скрнављењима гробаља и слично, учињена непроцењива штета културној баштини на Косову и Метохији.[3]Иако је Извештај мисије УНЕСКО из 2003. године потврдио међународну сагласност да споменике културе на Косову и Метохији треба заштитити од даљег страдања, сву неспособност надлежних институција да спрече насиље и разарања 35 православних споменика показали су догађаји у марту 2004. године. Крајем априла 2004. године делегација УНЕСКО-а је поново посетила КиМ у циљу обављања нове експертизе да би се израдио план обнове.
На Косову и Метохији су од 2000. године присутни и стручњаци Савета Европе у циљу израде целовите стратегије решавања заштите културне баштине. Мисија коју је припремио Одбор за културу, науку и образовање, пододбор за културно наслеђе при Савету Европе која је боравила на КиМ-у октобра 2003. године, припремила је Извештај са предлогом мера са сврхом заштите и очувања локалитета за времена када се буду могли предузети даљи радови, што ће зависити од приоритета и расположивих средстава. Истакнуто је да се не сме заборавити да власништво над локалитетима на којима се налазе уништене православне грађевине и даље има Православна црква. Основни приговор који се могао чути на овај Извештај Савета Европе је да је иако на територији СЦГ, радио без консултације са релевантним институцијама и стручњацима наше земље. У Извештају се, такође, предлагало ангажовање косовских институција како би се „косовско наслеђе“ ставило под надлежност Приштине, односно пребацивање надлежности на привремене институције. Мартовски погром 2004. године је допринео доношењу Декларације Савета Министара од 25. марта где су „оштро осуђени акти етнички мотивисаног насиља, при чему се истиче да је оно поред трагичних губитака људских живота, погодило и приватну својину, као и да је уништило бројна културна и религиозна места која су део заједничког наслеђа Европе…“[4]
19.04.2012. извор: srb.fondsk.ru, пише: Снежана Антонијевић
УНЕСКО је установио прве међународне стандарде за заштиту културних баштине, Конвенцијом о заштити културних добара у случају оружаног сукоба из 1954. године (Хашка конвенција). Како би додатно заштито и спречио бројна страдања културних добара, УНЕСКО је 1999. године усвојио Други протокол Хашке конвенције који уводи међународну кривичну одговорност лица која уништавају или нареде да се нападну заштићена културна добра. У октобру 2003. године УНЕСКО је усвојио Декларацију која се односи на намерно уништавање културне баштине. Овом Декларацијом се од сваке земље чланице захтева да предузме неопходне мере како би се успоставио правни систем заштите и омогућило спровођење ефикасних казнених мера против особа које почине или нареде дела намерног уништавања културног наслеђа, а у складу са међународним правним обавезама.
један од… Манастир Св. Тројице из XIV века на брду Русиница изнад Мушутишта, два километра јужно. Поменик се води од 1465. године. Вредна збирка рукописних књига од XIV-XVIII века. Имао рукописни Апостол из XIV-XВ века и збирку икона из XIX века од 1868-1985.
Обзиром да се Косово и Метохија на основу Резолуције 1244 Савета Безбедности УН налази под протекторатом, УНМИК је био одговоран и за чување културног наслеђа. У Заједничком документу УНМИК-а и СРЈ из новембра 2001. године у поглављу о заштити културних добара „потврђује се воља за примену релевантних одредби Хашке конвенције које су везане за заштиту споменика културе и културних добара на Косову и Метохији“.[2] Међутим, УНМИК се није бавио овом проблематиком већ је ту надлежност постепено преносио на Привремене институције самоуправе на КиМ-у. На тај начин је омогућено да културно богатство које представља сведочанство историје српског народа на Косову и Метохији постане предмет бруталног уништавања.Паљење и гранатирање објеката, механичко оштећивање фрески и икона, пустошење ризница, кријумчарење и продаја украдених културних добара представља грубо кршење међународних конвенција. Поред намерних оштећења до пропадања културних добара на Косову и Метохији доводи и непостојање њихове ефикасне заштите. Изостанак конзервације и адекватних услова чувања убрзавају процесе природног пропадања како манастира и цркава, тако и икона, књига и другог покретног културног наслеђа.
Србија и Црна Гора су у више наврата тражили од УНЕСКО-а да пошаље на Косово и Метохију посебну мисију која би утврдила стање културних добара и предложила мере за њихову ефикасну заштиту. Делегацију која је у марту 2003. године посетила КиМ предводио јеHorst Gedike, председник интердисциплинарне радне групе за Југоисточну Европу при УНЕСКО, и том приликом обишла је преко 40 културних добара. У јулу те исте године мисија је поднела извештај „Културна баштина на Косову, заштита и конзервација угрожене мултиетничке баштине“ у коме је констатовано да је уништавањем културних добара, спаљивањима и рушењима манастира, цркава, религиозних и културних симбола, скрнављењима гробаља и слично, учињена непроцењива штета културној баштини на Косову и Метохији.[3]Иако је Извештај мисије УНЕСКО из 2003. године потврдио међународну сагласност да споменике културе на Косову и Метохији треба заштитити од даљег страдања, сву неспособност надлежних институција да спрече насиље и разарања 35 православних споменика показали су догађаји у марту 2004. године. Крајем априла 2004. године делегација УНЕСКО-а је поново посетила КиМ у циљу обављања нове експертизе да би се израдио план обнове.
На Косову и Метохији су од 2000. године присутни и стручњаци Савета Европе у циљу израде целовите стратегије решавања заштите културне баштине. Мисија коју је припремио Одбор за културу, науку и образовање, пододбор за културно наслеђе при Савету Европе која је боравила на КиМ-у октобра 2003. године, припремила је Извештај са предлогом мера са сврхом заштите и очувања локалитета за времена када се буду могли предузети даљи радови, што ће зависити од приоритета и расположивих средстава. Истакнуто је да се не сме заборавити да власништво над локалитетима на којима се налазе уништене православне грађевине и даље има Православна црква. Основни приговор који се могао чути на овај Извештај Савета Европе је да је иако на територији СЦГ, радио без консултације са релевантним институцијама и стручњацима наше земље. У Извештају се, такође, предлагало ангажовање косовских институција како би се „косовско наслеђе“ ставило под надлежност Приштине, односно пребацивање надлежности на привремене институције. Мартовски погром 2004. године је допринео доношењу Декларације Савета Министара од 25. марта где су „оштро осуђени акти етнички мотивисаног насиља, при чему се истиче да је оно поред трагичних губитака људских живота, погодило и приватну својину, као и да је уништило бројна културна и религиозна места која су део заједничког наслеђа Европе…“[4]
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου