ВАСКРШЊА ПОРУКА МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА: Васкрс је прослављање оствареног вјечног смисла човјека

29.04.2016. - 14:24

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: ИН4С

Човјек је биће створено на размеђу свјетова: у себи носи, огледало је, обличје свеукупне твари, али је он и нешто више: Лик је и подобије самога Бога. Како каже Ловћенски тајновидац: ”ја се надам нешто твоје, да у души мојој сјаје”. Његош је прозрео „клицу васкрсења“, казао је у  Васкршњој поруци 2016. Архиепископ цетињски Митрополита црногорско-приморски г. Амфилохије. Пунота Божије љубави објавила се у рођењу, смрти и васкрсењу Јединородног Сина Божијег који је Својим жртвовањем побиједио смрт једном заувијек. Стога, напомиње Митрополит, прослављање Васкрса није просто обичај већ је светковање и прослављање оствареног вјечног смисла човјека и свега постојећег.
Васкршњу поруку Митрополита Амфилохија преносимо у цјелости:

Христос воскресе!
Ваистину воскресе!

Ријеч је Господња, браћо и вјечна сабраћо: ”Заиста, заиста Вам кажем: Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, онда једно остаје; ако ли умре много рода роди” (Јован 12, 24).
Зашто сијач баца пшеницу у земљу? Да ли зато да би пшеница умрла и иструлила? Не, него зато да би васкрсла и живјела и богати род родила. При томе, о чудесног знамења! У тајни пшеничног зрна сакривена је у малом и њоме се открива тајна све Васељене, свеукупне Божје творевине. Бог је својом божанском руком у искони посијао као пшенично зрно, све знане и незнане, све видљиве и невидљиве свјетове. Он је својим стваралачком силом уписао у космичко биће закон настајања и постојања, закон рађања и умирања, васкрсавања и напредовања свега створенога ка бољем и савршенијем.
Боговидац Мојсије нам открива видовито ту тајну у својој Књизи Постања. Он сликовито описује: Оно што је Бог у почетку створио, било је ”без обличја и пусто, и бјеше тама над безданом” (Пост. 1, 2). Силом, пак, Духа Божјег који се дизао над тим бесконачним безданом и хаосом, творевина Божја се постепено уобличавала, испуњавајући се животном силом, законитошћу и љепотом, узрастајући од простијег ка савршенијем. Просто постојање је стремило бољем, животном постојању па је ”земља из себе пустила траву, биље, што носи сјеме и дрво родно, које рађа род по својим врстама, у којем ће бити сјеме његово на земљи” (Пост.1, 11). Свјетлошћу уграђеном у дубине бића и ријечју Божјом творевина и даље расте: ”врве по води жива створења и птице лете испод свода небеског; стока и ситне животиње и звијери земаљске по врстама њиховијем”, благословом Божјим, рађају се и множе и пуне земљу.
Пуноћа тог ”ка бољем напредовања” твари било је стварање човјека ”по обличју Божјем створи га, мушко и женско створи их” (Пост. 1, 27). Човјек је биће створено на размеђу свјетова: у себи носи, огледало је, обличје свеукупне твари, али је он и нешто више: Лик је и подобије самога Бога. Како каже Ловћенски тајновидац: ”ја се надам нешто твоје, да у души мојој сјаје”.
Оно што му се открило и у шта је прозрео исти Св. Петар II Ловћенски тајновидац, то је ”клица васкрсења”!, којом је од искони обдарено васионо свејаје, тј. природа свих створених свјетова – ”свесветије”. То значи: Бог није створио свијет за смрт и пролазност, него за вјечност, вјечни живот, ”вјечно добробитије”. Та ”клица васкрсења”, зрно, сјеме посијано божанском Силом у дубине бића, умирало је и распадало се и род рађало и рађа. Кроз сва времена од настанка свијета, да би, кад је дошла пуноћа времена ”послао Бог Сина свог Јединородног, да сваки који у њега вјерује не погине него да има живот вјечни” (Јован 3, 15), као Пуноћу раста и рода те ”клице”.
Само, дакле, када је Онај који је посијао ту ”клицу васкрсења”, постао човјек рођен од Духа Светога и Пресвете Дјеве, Он, вјечна Ријеч Божја кроз коју ”све постаде”, Јединородни Син Божји у коме ”бјеше живот и живот бјеше свјетлост људима”, када је био распет, пострадао и погребен, својом смрћу је смрт уништио и свему подарио живот вјечни. У Њему и у Његовом ”жртвовању за живот свијета” открила се Пуноћа божанске љубави. Смрт која је од искони гутала данас ”оно што јуче њивљаше” (Његош), суочивши се са Њим као вјечним животом побјеђена је једном за свагда; ”клица васкрсења”, уродила је плодом Њега као васкрсења и вјечног живота.
Тако се остварио пуни вјечни смисао свеукупне творевине, поготово човјека обликованог по Лику Онога који га је створио – васкрслога Христа, савршенога Бога и савршеног човјека, Богочовјека.
Зато, прослављање Васкрса није просто обичај већ је светковање и прослављање оствареног вјечног смисла човјека и свега постојећег. Свјетлост Христова која просвећује све и сва, како пјевамо у ове свете васкршње дане, призива све нас а нарочито и непрекидно призива оне ”који залудјеше у својим умовањима”, који ”замијенише славу бесмртнога Бога подобијем смртнога човјека”, ”истину Божју лажју, и више поштоваше и послужише твари него Творцу” (Рм. 1, 22, 23, 25), да видјевши васкрсење Христово, поклонимо се Њему као једином правом Путу, Истини и Животу, у нади на свеопште васкрсење мртвих и живот вјечни човјека  и свеукупне творевине.
Поздрављајмо се још једном и безброј пута сверадосно: Христос васкрсе! Тугу и смрт однесе! Радост и вјечни живот донесе!
Архиепископ цетињски
Митрополит црногорско-приморски
+Амфилохије