UŽIČANIN NA KROVU EVROPE

Užičanin Dejan Tomić bio je član  ekipe planinara iz Srbije koja je od 5. jula krenula u osvajanje “krova Evrope”, Mon Blana, i uspešno ga završila nakon dvanaest dana penjanja. Predstavljajući svoj grad u timu koji je brojao 18 članova , Tomić , inače, član planinarskog društva “Rujno” , je ovim podvigom vrednim divljenja ispunio životni san svakog planinara: da na Evropu i ostatak sveta , pogleda sa visine od 4810 m, a ekipa s kojom je, u istoj ekspediciji, osvojio i vrhove Grossvenediger  – 3674 mnv, u Austriji,  i Gran Paradizo – 4061 metara- najviši vrh Italije, bila je prva ekipa ove godine koja je na vrh Mon Blana postavila srpsku zastavu.

Na ovaj , divljenja vredan podvig, u organizacii Planinarsko sportskog kluba “Balkan” iz Beograda, krenulo je 14 planinara iz Srbije, dvoje iz Bosne, dvoje iz Makedonije, a pod brižnim okom vodiča Branka Dikića i MIhajla Jovanovića, svih osamnaest planinara ispelo je sve vrhove, što je izuzetno retko na ovoliki broj učesnika. Ovo dokazuje i dobru fizičku pripremljenost, ali i upornost , i jaku volju planinara da uspešno završi započeto, i da se kući vrati, ne samo kao osvajač najviših planinskih vrhova Evrope, veći kao pobednik nad sopstvenim mogućnostima.

Dvanaest dana, koliko je trajala ekspedicija bili su potrebni da se savladaju sva tri vrha koja za planinare označavaju dijamante u planinarskoj kruni, a put ispunjen izazovima bio je, na pojedinim delovima, i izuzetno opasan, pa je i momenat nepažnje i sekund dekoncentracije mogao da ugrozi živote svakog pojedinačno, ali i celu grupu:

-Na prvom mestu, trebalo je savladati izazove visinske bolesti. Bez obzira što smo svi mi iskusni planinari, ne postoji garancija, niti se zna kako ko će da reaguje na visinske razlike, a problemi izazvani ovom vrstom “planinarske more” mogu da se dese i najiskusnijima, jer to nije nešto što se leči, ili unapred zna, pa da može da se predupredi. Zbog toga, na osvajanje vrhova se išlo krajnje oprezno, sa isplaniranim odmorima, i tačnom visinom koja se mora preći u toku jednog dana, da bi u toku noći ostavlo dovoljno vremena za aklimatizaciju, što znači: pripremu za naredni dan- priča Tomić utiske sa ove ekspedicije,  i dodaje da većina nema problema sa visiniskom bolešću do 3 000 m , ali da je nakon toga, “sve individualno, i sve moguće”čak i kod najiskusnijih, i uz sve pripreme.

Pored visinske bolesti, planinarima je “problem” bila i higijena, budući da su koristili vodu koju su odleđavali:

-Do jednog dela uspona voda se može nabaviti u planinarskim domovima, ali je izuzeto skupa, a odleđavanje vode nosi rizik njene higijenske ispravnosti. Poređenja radi, mi u Užicu, i prokuvavanjem vode ne možemo da ubijemo bakterije koje su produkt crvenih algi u Vrutcima, a sneg i led koji smo mi koristili kao vodu može u sebi da sadrži svašta, tako da je to uvek jedan veliki rizik- kaže Tomić.

Uspon na vrh Mon Blana trajao je tri dana, s tim da su do visine 2300 m došli vozom, a potom se peli parcijalno: prvi dan do 3200m , drugi do 3875 gde se nalazi zadnji planinarski dom na tom usponu, a treći dan su krenuli na najnaporniji deo-do samog vrha, 4 810 m.

-Ono što je meni bilo najupečatljivije, kada je stvarno bilo “biti ili ne biti” jeste savladavanje Kuloara smrti pred samim vrhom Mon Blana. Kuloar smrti je jedna strma padina niz koju stalno leti kamenje sa vrha, pa morate dobro da procenite, sa ogromnom količinom rizika kad da pretrčite jedan deo između dva obrušavanja, tako da mogu da kažem da to stvarno izgleda kao u onim popularnim video igricama gde se izbegavaju minska polja. Nakon te kosine, koju treba pretrčati, sve sa rancem na leđima, sledi oštra stena, sa nagibom od 70 procenata koju takođe morate da savladate. Tih 600 m izuzetnog rizika bilo mi je, čini mi se, nešto najteže što sam u životu prošao.

-Na osvajanje samog Mon Blana smo krenuli u 3 ujutro iz planinarskog doma De Goutter, zadnjeg na tom usponu, a veliki problem pri osvajanju samog vrha bio je i vetar koji stalno duva. Ako je, recimo napolju temperature -5, -6 stepeni Celzijusa, takav vetar stvara utisak kao da je -20, a pri tome je takve jačine da, skupa sa rancem sa leđima, možete da se nagnete napred, a da vam ne dozvoli da padnete. Takva jačina vetra otežava kretanje, čini da ono što nosite na leđima bude još teže, a svaki korak predstavlja izuzetan fizički napor. Ono što je još i te kako opasno jeste širina staze kojom se krećete, nekih pola metra, s tim da je sa strane provalija, a vi ste, kao grupa povezani konopcima, tako da greška, dekoncetracija, ili neki slučaj kojim bi jedan u nizu skliznuo , vuče celu ekipu u provaliju. Pri tom, na toj stazi niste sami, mimoilazite se sa onima koji se vraćaju sa vrha, tako da je i to dodatni rizik. Recimo da je samo u tom periodu  kada smo se mi peli, na stazi ukupno bilo oko 200 planinara sa svih strana sveta, neki u usponi, drugi u silaženju, pa se lako može stvoriti slika koliko je tih, izuzetno opasnih mimioilaženja bilo. Nakon cilja, na kome smo bili u 9 ujutro,  ista situacija nas je čekala pri silasku, pa je i samo spuštanje niz stazu bili jednako rizično kao i uspon – priča Dejan.

Njegov utisak : kako izgleda pogled sa “krova Evrope” , “jeste da se ta vrsta osećaja ne može opisati”:

-Osvajanje Mon Blana jeste jedan od životnih snova svakog planinara, a stajati na samom vrhu za nas sve znači ne samo ispunjenje tog sna, nego i veliku pobedu nad sobom, pokoravanje prirode, na prvom mestu one ljudske, za koju kažemo da je ograničenih mogućnosti.