Napuštanje Srba na KiM konačno će
potvrditi da više nismo nacija, nego gomila pojedinaca koji se, svaki za
sebe, snalaze i preživljavaju.
„Unutrašnji dijalog“ o Kosovu i Metohiji
pokrenut je na čudan način. Krajem jula, u vreme godišnjih odmora,
najznajniji mediji u Srbiji počeli su da nam u svojim udarnim vestima
prenose poruku da bi nas istrajavanje na „mitovima“ i na zadržavanju
celine Kosova i Metohije u sastavu Srbije odvelo u nove ratove, u kojima
bi naša deca uzalud gubila živote. Ponavlja se i da Srbija ne može da
vrati ono što je odavno izgubila, da je vreme da budemo „realni“, kao i
da će brzo i miroljubivo rešenje kosovskog konflikta Srbiji otvoriti
vrata Evropske unije.
Dijalog i pregovori, zaista, nemaju
alternativu. Ali, pre bilo kakve odluke, Srbija bi trebalo da sačeka da
se golim okom vidljive promene u globalnim odnosima snaga materijalizuju
i na Balkanu. Unutrašnje nevolje SAD i EU, čije naloge Srbija danas
ispunjava, sve su ozbiljnije, dok vojni i ekonomski resursi Rusije i
Kine, velikih sila koje podržavaju teritorijalni integritet Srbije,
uporno rastu.Srbija, međutim, ne sme da daje brzoplete odgovore na
kosovsko pitanje. Ona mora da prestane da napušta Kosovo i Metohiju i da
nudi njihovu podelu. To joj nalažu upravo razum, istorijsko iskustvo,
poznavanje međunarodnih odnosa i briga za budućnost naše dece.
Trenutno širenje NATO na Balkanu ne može da
zaustavi ove dubinske svetske procese. Naprotiv, u Grčkoj, Makedoniji,
kao i u velikom delu podeljenog crnogorskog društva, sazrela je svest o
opasnosti od Velike Albanije, iza koje se pomalja militantni islam.
Slabljenje SAD i EU, jačanje Rusije i promene vlasti u Crnoj Gori i
Makedoniji, ohrabriće one koji bi u budućnosti bili spremni da udruženi
obuzdaju ovu pretnju. Pri tome, rešenja moraju da budu celovita,
regionalna, dosledno sprovedena, a ne parcijalna, od slučaja do slučaja.
Logika zahteva da otvaranje albanskog pitanja vodi ka otvaranju srpskog
pitanja.
Uslov svih uslova je sprečavanje daljih
ucena kojima se zemlje EU služe da bi dovršile posao koji su započeli
njihovi bombarderi i kopnene trupe 1999. godine. „Unutrašnji dijalog“ bi
zato, osim Kosova, trebalo da obuhvati i „evropske integracije“. Drugim
rečima, potrebno je da Srbija objavi da pripajanje EU više nije njen
strateški cilj i da će ona, kao suverena zemlja, negujući najbolje
odnose sa EU, sama odlučivati o svojim teritorijama. Pri tome, svi njeni
resursi moraju biti posvećeni bezbednosti Srba na Kosovu i Metohiji,
koja danas, ne zaboravimo, zavisi od dobre volje NATO.
Advertisement
Plašite se da će to da ugrozi sigurnost
naše zemlje? Zar nas već ne ugrožava zalaganje EU (25 od ukupno 29
članica) i NATO za promene balkanskih granica, za odvajanje Kosova od
Srbije i njihova podrška stvaranju Velike Albanije? To bi moglo da nam
poremeti ekonomsku stabilnost? Zar upravo EU i NATO ne pokušavaju da nam
preotmu ogromna rudna bogatstva na Kosovu i zar ga nisu upravo oni
pretvorili u carstvo kriminala? Pitajte, uostalom, Grke i Bugare o
životnom standardu i blagostanju koje su postigli pod egidom EU.
Pogledajmo šta bi bila alternativa.
Rešavanje kosovskog pitanja danas i posledično povlačenje sa Kosova i
Metohije, ili sa njegovih delova, povećaće rizike od rasparčavanja
Srbije. Istorijsko iskustvo potvrđuje da odustajanje države od dela
teritorije najčešće vodi ka njenoj podeli, pa i nestanku (Čehoslovačka
1938-1939. ili Poljska 1772-1795). Da li iko veruje da će čak i celo
Kosovo zadovoljiti albanske šoviniste i islamiste? Pogledajte šta sve
obuhvata mapa Velike Albanije. Hoćemo li se braniti na Kosovu ili u Nišu
i Prijepolju? Šta će potom biti sa Vojvodinom? Kakve bi posledice sve
to moglo da ima po budućnost naše dece?
Kada je reč o potomcima kosovskih i
metohijskih Srba, tu nema dileme: unutar granica Velike Albanije oni bi
konačno nestali. Proučite istoriju Srba u Albaniji. Konačno, slabljenje i
rasparčavanje Srbije ugrozilo bi golu egzistenciju Republike Srpske, i
konačno prepustilo Srbe u Crnoj Gori asimilaciji u etničke Crnogorce.
Takav, prvi korak u stvaranju Velike Albanije, ugrozio bi postojanje
Makedonije i Crne Gore, kao i bezbednost Grčke.
Sve društvene zajednice, pa čak i
razbojničke družine, počivaju na određenoj moralnosti i solidarnosti.
Kada toga nema, one se raspadaju. Tako je i sa nacijama i državama.
Napuštanje Srba na Kosovu i Metohiji konačno će potvrditi da više nismo
nacija, nego gomila pojedinaca koji se, svaki za sebe, snalaze i
preživljavaju.
Mitovi su ono što omogućava koherentnost
društva i legitimizaciju njegovih ustanova. Tako je u svim ljudskim
zajednicama, od SAD do brazilskih prašuma. Što su mitovi trajniji, to je
zajednica dugovečnija. Tako tvrdi savremena društvena teorija, nasuprot
propagandnim floskulama o „mitovima“ kao suprotnosti „istini“, koje su
se, kako vidimo, zapatile u našoj političkoj eliti. Kosovski zavet, kako
ga naziva Ivo Andrić, već šest vekova čini glavni izvor moralnih načela
i identiteta srpskog naroda. Njegovo proglašavanje za štetni, ratoborni
„mit“ ne samo da svedoči, da to kažemo biranim rečima, o nerazumevanju
istorije sopstvene zemlje, nego predstavlja slabljenje njenog ključnog
životnog i odbrambenog resursa.
Izvor: Miloš Ković, Vidovdan
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου