Naša je dužnost da se Andriću vraćamo svake godine, a jubilej je prilika da se naučnim promišljanjem njegovo delo učvršćuje u srpskoj kulturi i srpskoj književnosti, kaže akademik Miro Vuksanović u susret obeležavanju 125 godina od rođenja srpskog nobelovca.
„Jedini srpski pisac koji je živ u svetskoj književnosti je Ivo Andrić, njegova dela su prevedena na 49 jezika i on nije samo naš, već i savremenik svih čitalaca u svetu. Andrić je najtiražniji srpski pisac kada govorimo o piscima čija je vrednost nesporna. On je među nama i tu će dugo ostati, ističe predsednik Upravnog odbora Zadužbine Ive Andrića i predsednik Organizacionog odbora za obeležavanje 125 godina od rođenja Ive Andrića.
Jubilej, 125 godina od njegovog rođenja, se obeležava, napominje naš sagovornik brojnim programima koje organizuju Srpska akademija nauka i umetnosti i Zadužbina Ive Andrića, ali i pojedinačne ustanove u Beogradu i Srbiji.
U utorak 10. oktobra, na rođendan Ive Andrića u Zadužbini koja nosi njegovo ime kao i svake godine, biti uručena Andrićeva nagrada i predstavljen godišnjak “Sveske”, koji izlazi već četrdesetak godina i uvek je u celini posvećen Andriću i njegovom delu.
U SANU će biti održana Svečana akademija 13. oktobra, na dan kada se 1974. Andrić poslednji put pojavio u javnosti.
„Tada su u Narodnom pozorištu u Beogradu Andrić, Crnjanski, Selimović, Chopić, Matić, Vučo, Popa i Stevan Raičković čitali svoje radove u čast oslobođenja Beograda, Andrić poslednji put javno čitao odlomke svojih pripovedaka, pred odlazak u bolnicu odakle se nije vratio podseća Vuksanović.
Svečana akademija imaće dva dela – “Akademici o Andriću” u okviru koga će pet pisaca i članova SANU govoriti o Andriću, i “Andrić o akademicima” sa odabranim tekstovima od Vuka i Zmaja, preko Skerlića, do Dučića, koje će govoriti glumci, a program će se završiti monologom Nebojše Dugalića iz “Proklete avlije”.
Najambiciozniji deo programa, prema rečima Vuksanovića, je naučni skup 13. i 14. decembra u organizaciji Akademije, koji će okupiti 42 istoričara književnosti i književnih kritičara sa katedri i instituta na kojima se izučava srpska književnost.
“To nije međunarodni skup, jer ne mislimo da se bavimo pitanjima kome pripada Andrić. Mi prihvatamo njegovo opredeljenje da piše na srpskom jeziku, da pripada srpskoj kulturi i srpskoj književnosti i posmatramo njegovo delo kao jedinog srpskog pisca čije su knjige više od 60 godina prisutne na drugim jezicima”, objasnio je Vuksanović.
On podseća na povezanosti Srpske akademije i Andrića i njegovu pripadnosti srpskoj književnosti od vremena kada su čuveni beogradski profesori i akademici Slobodan Jovanović i Bogdan Popović 1926. predložili Andrića za člana Srpske kraljevske akademije.
„Izabran je kada je imao samo 34 godine i bio je bezmalo pola veka član Akademije i to je njegova matična kuća, gde je proslavljena njegova Nobelova nagrada, gde su priređeni naučni skupovi u njegovu čast.
Naši izdavači svake godine u desetinama hiljada primeraka objavljuju Andrićeva dela, a zadužbina je samo u ovoj godini dala autorska prava za prevod njegovih dela na 13 jezika, a neka dela poput “Na Drini ćuprija”, izlaze na nekim jezicima svake godine, kaže Vuksanović, i podseća na odgovornost koju Zaduzbina osnovana 1976. ima prema oporuci koju je ostavio veliki pisac.
„Kada se razboleo 1974, pred odlazak u bolnicu, Andrić je 5. decembra 1974. godine svojim prijateljima Gvozdenu Jovaniću i Milanu Đokoviću kazao svoju oporuku – da želi zadužbinu, da želi da njome upravlja njegova prva saradnica Vera Stojić. Tražio je da se ustanovi nagrada za pripovetku na srpskom jeziku i da njegovi rukopisi budu u Akademiji.
Trenutno jedan od glavnih zadataka Zaduzbine je priprema kritičkog izdanja Andrićevih dela, a angažovano je pet mladih naučnika da prirede pet knjiga pripovedaka koje je Andrić objavio, između 1924. i 1960.
“Pisac, posebno kad je reč o velikim piscima, nije izučen, njegovo delo nije ponuđeno na pravi način, ako nije urađeno kritičko izdanje, a to pozdrazumeva da se od zabeleške, prvog zapisa, odeje, pa u svim verzijama, izdanjima, to uporedi i dođe do onoga što bi bilo kanonsko izdanje, autenticnco izdanje. To se najavljuje 40 godina, a ovo petoro mladih ljudi je za godinu i po predalo svoje knjige i one će sada ići u štampu”, kaže Vuksanović.
Rukovodilac tog tima je prof. Zorica Nestorović, a tu su i prof. Milan Aleksić, Dragana Grbić, Marija Blagojević i prof. Slađana Aćimović uz podršku profesora Radivoja Mikića, koji ih je i predložio.
Vuksanović međutim skreće pažnju da je jubilej prilika da primetimo, a i promenimo činjenicu gde smo zanemarili uspomenu i poštovanje prema našem nobelovcu.
„Andrićev muzej, smešten u stanu u kome je nobelovac živeo, i koji pripada Muzeju grada Beograda, retko je prisutan u javnosti, kuća u Prizrenskoj ulici, u kojoj je Andrić proveo rat i napisao svoja najznačajnija dela, obeležena je neuglednim pločama, a ulaz i crna susedna kuća teško da mogu da privuku pažnju prolaznika da zamisle da je tu nastao roman “Na Drini ćuprija”, kaže Vuksanović.
On dodaje da Andrić u Višegradu ima svoj grad, ali ne i kuću, koju je gradu poklonio pred smrt i koja je godinu dana kasnije prodata, dok je njegova kuća u Herceg Novom zapuštena.
“Kada se oženio, odabrao je Herceg Novi da tamo živi i napravio je kuću sa velikom baštom. U zabeleškama je naveo da je njegova Milica tu gajila 32 vrste cveća. Nedavno sam bio u Herceg Novom i kapija je zatvorena. Katanac i lanac su zarđali, a na mestu gde je nekada bio klub književnika sa baštom sada se može reći da tih boja kamenova ima onoliko koliko je nekada bilo cveća, izgleda prilično zapušteno”, žali Vuksanović.
On skreće pažnju da smo dužni da se Andriću i svim ljudima koji su utemeljili našu kulturu i književnost vraćamo svake godine, a ne samo povodom jubileja, ali i zaključuje da nije tih jubileja i godišnjica, da bismo ih možda i zaboravili.
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου