Mišljenja sam da je neophodno pružiti informacije široj javnosti u cilju demistifikovanja političkog participiranja učesnika „događaja naroda“ i navodnih spontanih revolucija na našim prostorima. Bavljenje ovom tematikom bi se moglo podvesti pod polje konspirologije, koja po definiciji predstavlja nauku o tajnim društvima, koja počiva na razumevanju istorijskog procesa, kao neprekidnog sukoba tajnih društava i organizacija, koje se bore za primat u duhovno-religioznoj sferi, radi ostvarivanja konkretnog uticaja na istorijske procese.
Takođe, kao psihijatar , mislim da je neophodno posmatrati događaje kroz prizmu ljudske psihe i analize psiholoških tj. psihopatoloških procesa i karaktera ličnosti da bi se dobila kristalno jasna pozicija sagledavanja istorijskih činjenica. Pravilnim rasuđivanjem i analizom prošlih događaja dolazimo da mnogih objašnjenja aktuelnih političkih turbulencija na našim prostorima i prepoznavanja matrica delovanja stranih obaveštajnih službi i njihovih „izvođača radova“ na terenu kroz čitav sistem mreži nevladinih (pa i Vladinih) organizacija, humanitarnih društava za zaštitu „ovoga i onoga“, kojekakvih tajnih i polutajnih konstrukata, psudoreligijskih grupacija, udruženja građana i naravno, političkih stranaka i pokreta.
Vođeni „nevidljivom rukom“ pojedinci „pod kontrolom“ su i duboko inkorporirani u najvažnije državne institucije sa jasno dobijenim zadacima (često i nesvesni toga) demontaže i devastiranja istih bacajući anatemu na ceo narod čineći ga odgovornim za burne istorijske tokove. Nezaobilazni “ korisni idioti“ u javnom diskursu su posebna subkategorija koja zbog ličnog komforzmizma i samopromocije „verbalno onaniše“ i aktivno učestvuje u „ispiranju mozga“ rušeći sve moralne norme bez ikakvih skrupula prelazeći granicu dobrog ukusa.
Ako dalje uđemo u srž metodologije rada stranih obaveštajnih službi, kao što sam već navodio u prethodnom tekstu, ponoviću da dolazimo do zaključka da ne postoji spontanost, slučajnost ili samostalnost u značajnijem javnom delovanju (eventualno u samom početku kod kočopernih pojedinaca) jer se svaki „ustanak“ javne misli i dela ili „seče u korenu“ kroz pretnje, ucene i kompromitaciju ili „stavlja pod kontrolu“ nepristojnim ponudama i nagradama. A tu dolazi psihologija na delu i jačina ili slabost karaktera ličnosti pod opservacijom.
Na svetskoj političkoj pozornici smo svedoci da su mnogi svetski lideri bili ličnosti sa fizičkim i mentalnim smetnjama koje su uspešno ili manje uspešno dugo skrivane od očiju javnosti. Političari su skloni da budu veoma tajnoviti u vezi sa mentalnim oboljenjem, jer smatraju da im to smeta u karijeri i da im predstavlja remetilački faktor u daljem napredovanju ili ostanku na vlasti. U poslednjih sto godina samo su dva šefa vlade formalno proglašena ludim. Francuski predsednik Pol Dešanel je 1920. godine podneo ostavku zbog frontotemporalne demencije i 1952. godine jordanski kralj Talal otišao je sa vlasti zbog šizofrenije.
Dejvid Oven u svojoj knjizi „Bolesni na vlasti“ daje nam podatak da su u periodu od 1906. do 2008. godine sedmorica predsednika bili mentalno oboleli dok su bili na položaju: Teodor Ruzvelt (bipolarni poremećaj), Taft (poremećaj sna u vezi sa problemima sa disanjem), Vilson (teški depresivni poremećaj), Kulidž (teški depresivni poremećaj), Huver (teški depresivni poremećaj), Džonson (bipolarni poremećaj) i Nikson (zloupotreba alkohola).
Mnogi diktatori i despoti su se samo krili iza svoje ideologije i psihopatološkog karaktera. Smatra se da su kao takvi bili lak plen za obaveštajnu agenturu i da su odgovarali opisu idealnog političara po ukusu tajne službe kojeg treba postaviti na čelo države radi kontrole državnog aparata. Znalo se da nisu bili kompetentni za obavljanje državničke funkcije i da su često umesto njih najvažnije poslove i odluke donosili njihovi najbliži saradnici iz senke. Moralni slom i devijantno seksualno ponašanje su uvek bili idealan plen za nadsistem kao sredstvo za ucenu i korupciju. Najeklatantniji primer kroz istoriju je način vođenja nacističke države od strane Hitlera, gde se uočava uticaj zloupotrebe psihoaktivnih supstanci, seksualne perverzije i dubokog odnosa inferiornosti.
Navešću i primer bivšeg američkog predsednika Kenedija i njegovu sklonost ka ženama i psihoaktivnim supstancama. Iz dokumenata i svedočenja se vidi da koristio kokain, eksperimentisao sa marihuanom i LSD-om. Iz knjige Roberta Daleka dobija se podatak da je zbog bolova u leđima koristio opijatne analgetike, zatim neregularne injekcije amfetamina i steroida koju je primao zbog Edisonove bolesti što ga je dovodilo do izuzetne iscrpljenosti, malaksalosti, kao i razdražljivosti i čestih promena raspoloženja, što je naravno dovodilo do njegove umanjene sposobnosti u obavljanju funkcije predsednika. Njegove brojne seksualne afere, ali posebno pikanterije sa dve žene, Merlin Monro i Džudit Kembel, ženom ozloglašenog mafijaša Sema Đankane, se čak nisu mogle ni prikriti od očiju javnosti. Seksualna afera predsednika Bila Klintona u ovalnom kabinetu sa Monikom Levinski po tvrdnjama mnogih stručnjaka bila je u direktnom uzročno-posledičnom odnosu sa bombardovanjem SR Jugoslavije 1999. godine. Jer kako se tvrdi, a po nalogu „spin doktora“, to je bio jedini način da se ekstremno skrene pažnja i popravi imidž narušene pozicije predsednika Klintona.
U našoj političkoj areni i dalje nemamo validne podatke i dokumente o mentalnom statusu naših političara. Ono što možemo zaključiti na osnovu svedočenja saradnika našeg čuvenog psihijatra Veselina Savića i priča i legendi sa kanabea njegove ordinacije je da se isti proces odvijao u SFRJ pod direktnim uplivom UDBE (SDB) i stranih obaveštajnih službi. Kroz delovanje tri srpska psihijatra – dr Veselina Savića, dr Jovana Raškovića i dr Radovana Karadžića, pokušaću da objasnim ulogu psihijatrije u menjanju i kreiranju društvenih tokova, kao i njihovu usku vezanost za obaveštajne strukture Zapada.
U knjizi Edvarda Rudeka i Patrika Monroa „Teorija srpske zavere“ dobijaju se fascinantni podaci o liku i delu srpskog psihijatra Veselina Savića i njegovom uticaju na politički život u Srbiji tog vremena. Na osnovu dokumenata u koje su imali uvid, autori knjige su zaključili da je dr Savić u jednom periodu radio za Sovjete, a kasnije i za Sovjete i za Amerikance. Postoji podatak i da je dosta sarađivao sa Tavistok institutom u Londonu. Tri puta je preživeo kliničku smrt, ponašao se u najmanju ruku ekstravagantno, bavio se i hipnozom i mistikom, uvek je nosio pištolj sa sobom. Monro i Rudek tvrde da je dr Savić preneo Tesline spise u Beograd, ali da ih je, posle njegove smrti, CIA nasilno otela i vratila natrag. Po nekim svedočenjima, u njegovom salonu se prvi put čulo za nepoznatog bankara Slobodana Miloševića koga je dr Savić najverovatnije upoznao u Americi. Podeljena su mišljenja da li je dr Savić ubedio Amerikance da je Milošević „taj koji će promeniti tok istorije“ ili su Amerikanci zatražili od njega da uradi psihološki profil Miloševića (što je mnogo verovatnija verzija događaja). Veselin Savić piše o Miloševiću:
Prof dr Veselin Savić
„Slobodan Milošević je vrlo zanimljiva osoba sa jakim egom i jakom aurom. Njegov karakter mešavina je sasvim antinomičnih osobina koje na prvi pogled mogu izgledati konfuzno, ali su zapravo idealne za razbijanje komunizma. Jake socijalne i komunističke ideje pomešane su sa arhetipskim nacionalnim osećanjima, stoga je moje mišljenje da ovaj čovek više nego iko drugi iz partije može izvesti promenu nad narodom čije je mentalno stanje isto tako rovito i u suprotnostima. Potencijalni problemi se tiču njegove supruge za koju je infantilno vezan. Problem samoubistava u njegovoj porodici bi mogao postati prednost – jer je to neka vrsta kompleksa i rešenosti da nikada ne okonča na taj način…“Dr Savić je kasnije tvrdio da je pogrešio u proceni (ili su možda Amerikanci pogrešili?) i do svoje smrti je bio jedan od najvatrenijih Miloševićevih protivnika. U jednom od svedočenja navodi se da je dr Savić na pitanje jednog bivšeg šefa srpske bezbednosti da predloži koji bi to bili budući lideri opozicije u Srbiji koje bi kontrolisala Služba bio:
„Pa ne znam baš ? A što ne bi bili ovi moji pacijenti ? Bilo bi baš zanimljivo !“- malo u šali, malo u zbilji je odgovorio psihijatar, a na našu veliku žalost, neko ga je izgleda i poslušao, bar za neke od njih…
Dalji uticaj psihijatara na politički pravac srpskog nacionalnog korpusa ogleda se i kroz delovanje dr Jovana Raškovića (inače prijatelja dr Savića) i dr Radovana Karadžića. Na dr Raškovića, koji očigledno nije imao liderskih ambicija zbog čega je ubrzo bio i uklonjen, smatra se da je delom uticaj izvršio i dr Savić, dok za stranu obaveštajnu agenturu i kontakt sa njima nema pravih potvrda. Međutim postoji dokumentacija o merama Službe državne bezbednosti koje su sprovođene nad njim zbog njegovih kontakata sa „inostranim faktorom“ što se može objasniti kao vid pritiska na njega zbog udaljavanja od nacionalističke politike ili zaista postojanjem kontakata sa agenturnom mrežom. Uvreženo mišljenje je da je dr Rašković bio uvučen u „dizanje naroda“ u Kninskoj krajini i ne znajući da je bio deo veće igre, ali sa druge strane ne treba ni zanemariti njegovu vezu sa Veselinom Savićem i indirektno američkom obaveštajnom agenturom, posredno ili neposredno, svesno ili nesvesno, što će neko buduće vreme pokazati.
O delovanju dr Radovana Karadžića, kroz svedočanstva najbližih saradnika, uočavaju se njegovi kontakti sa američkom agenturom i postojanje tajnog dokumenta potpisanog sa Ričardom Holbrukom o njegovom neizručivanju Sudu za ratne zločine u Hagu. Postoji mišljenje da je sukob i udaljavanje između njega i generala Mladića upravo i bio taj njegov zaokret prouzrokovan tim kontaktom za koji se saznalo u bezbedonosnim strukturama Vojske Republike Srpske, kao i neke njegove potonje odluke koje su bile dijametralno drugačije od prethodnih stavova i dogovora sa vojnim vrhom. Naravno, i cela misterija o alter egu, dr Dabiću, koji se krije po Beogradu i javno pojavljuje kao iscelitelj kojeg niko ne prepoznaje, kao i kasnije spinovanje javnosti o tom liku i delu, ne predstavlja ništa drugo nego obaveštajnu igru čija je kulminacija spektakularna akcija hapšenja i kasnije izručenja Sudu za ratne zločine u Hagu. I naravno da je svima jasno da je nemoguće da ceo sistem mreže jataka i skrivanja nije bio kontrolisan od neke bezbedonosne frakcije ili sistema . A da li je simbolički iscelio srpski narod ili nije, i da li su njegovi kontakti sa stranom obaveštajnom agenturom bitno uticali na odluke koje je donosio, ostavljam slobodnom sudu svakom od nas. Tu se postavlja i pitanje implementiranja bivše predsednice Republike Srpske Biljane Plavšić na to mesto, i njeno u najmanje ruku, „sumnjivo“ ponašanje za vreme i posle obavljanja te funkcije kroz čije delovanje se uočava „nevidljiva ruka“ američke obaveštajne službe.
Sa ove vremenske distance, a opet kroz svedočenja glavnih junaka tih događaja, zanimljiv fenomen je i saradnja političkog i bezbedonosno obaveštajnog srpskog i hrvatskog establišmenta. U vihoru krvavog građanskog rata predstavljajući se medijski kao zakleti neprijatelji busajući se u grudi patriotske i sa jedne i druge strane, u senci igre pletu mrežu prevara i neraskadivih prijateljstava koju igraju balkanski lucidno, a sve zarad enormnog sticanja materijalnih bogatstava i kroz uticaj „faktora spolja“ koji sa odobravanjem navodi ka rasparčavanju i lakšoj kontroli plena.
Jer da bi shvatili šta nam se dešava danas i da bi shvatili uticaj strane agenture, moramo malo zavrteti točak istorije unazad i razjasniti događaje iz prošlosti na pravi način i dobiti odgovore ne sledeća pitanja:
Koja je bila uloga supertajne grupe na čelu sa Gojkom Šuškom, bivšim ministrom odbrane Republike Hrvatske, u kreiranju budućeg političkog pluralizma na našim prostorima i kako to da za taj dokument iz 1972. godine tek sada dobijamo informaciju kroz svedočenje bivšeg pukovnika JNA ? Ko su bili članovi te grupe i pod čijom je kontrolom bila? Koja je veza između te grupe i pojedinih nacionalista i vođa srpske opozicije devedesetih? Ko je (po imenu i prezimenu) i zbog kojih interesa implementirao dvojac Drašković-Šešelj ? Da li su frakcije te grupe aktivne i danas na našim prostorima? Ko je zaista bio Danijel Stilen (rijaliti zvezda- kapetan Dragan) i ko je organizovao njegov dolazak i „pranje“ biografije, kao i njegov medijski „rambo imidž“ ? Šta je bila njegova uloga u petooktobarskom puču u Srbiji i preko kojih agenturnih veza je usklađeno njegovo delovanje ? Da li je Hrvoje Šarinić, bivši predsednik Vlade Republike Hrvatske i šef kabineta predsednika Republike Hrvatske Franje Tuđmana, bio „čovek za vezu“ između vrha srpske i hrvatske države? Da li i danas postoje „ljudi za vezu“ između srpskog i hrvatskog državnog vrha? Po kojoj matrici su stvoreni ,čiji su projekat i pod čijim su uticajem srpski i hrvatski tajkuni ? Koja to „nevidljiva ruka“ spinuje medijski prostor na ovim prostorima ?
Mislite o tome…
Nastaviće se….
(dr Vladimir Stojković / Srbin.info)
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου