Pravoslavlje i Islam

Ислам признаје Исуса Христа као пророка али зашто хришћани не признају Мухамеда за Божијег посланика. Зашто хришћани не сматрају Мухамеда за пророка.
Зашто хришћани не сматрају Мухамеда за пророка? То питање, које узнемирава многе муслимане, најчешће се поставља хришћанима, и то неретко у оваквом облику: „Ево ми, муслимани, поштујемо Исуса Христа као пророка, а ви не признајете Мухамеда за пророка! Зашто таква неправда?“.
Али, много важније од признања послаништва је признање саме природе. А ту ствари стоје управо обрнуто: ми, хришћани, признајемо Мухамеда за човека, као и муслимани, а муслимани Исуса Христа за Бога не признају, као што Га признајемо ми. Стога, ако ми признајемо њиховог човека – за човека, а они не признају нашег Бога – за Бога, коме више приличи да указује на неправду?
Не ограничавајући се на ову напомену, даћемо подробан и исцрпан одговор на питање: зашто хришћанин не може сматрати Мухамеда за истинитог пророка Божијег.
Као прво, хришћани не сматрају Мухамеда за пророка зато што је у Божанственом домостроју спасења таква фигура – каква је, сагласна исламу, Мухамед – сувишна.
Погледајте: Господ је са Авраамом склопио завет с обећањем, кроз Исака саздао народ посвећен Њему, обновио и раширио тај завет кроз Мојсија, па онда непрекидно слао мале пророке, све до Јована Крститеља, кога је послао као Претечу (то јест онога који припрема пут) пред Христом. На крају јавио се Христос и рекао, да су сви Пророци и Закон прорицали до Јована (Мт. 11,13) и да после Крститеља, пророка-законодаваца више неће бити.
Нови Завет је савршени завршетак и испуњење Божанствене историје, онако како је она изложена у Откровењу.
Свемогући Господ је пожелео да се јави у телу и са људима поживи (Вар. 3,38). Он је слао пророке да припреме човечанство за Његов долазак. И када је човечанство било спремно, када се могао појавити на свету човек такве чистоте као Дјева Марија, тада се Бог јавио у телу (1Тим. 3,16) и савршио Њиме замишљено дело спасења људи, установивши посредством Светих Тајни принципијелно другачије односе између човека и Бога, при којима се сваком отвара могућност личносног сједињења са Свевишњим. Ничега новог, савршенијег, не може бити, јер не може бити ничега савршенијег од Бога.
Каква је онда потреба за новим пророцима? Време пророка је прошло. Пророци су били неопходни човечанству онда када се оно налазило на почетку свог пута ка Богу, онако како је васпитач неопходан малолетном детету. Но ако се појави неко ко би поставио себе за васпитача одраслом четрдесетогодишњаку и почео опет да га повија у пелене, храни из кашичице, а за непослушност шаље у ћошак, то ће изазвати, благо речено, недоумицу, зар не?
Зрелом човеку васпитач не треба. Исто тако и човечанству, које је добило могућност личног, непосредног општења и живота са Богом и у Богу. Онај ко проглашава себе за објављивача Божије воље, показује се као очигледно неуместан, сувишан. Управо зато у Новом Завету се не помињу будући нови пророци, који би били послани од Бога са особитом мисијом, али зато постоје упозорења о томе да ће изићи многи лажни пророци и превариће многе (Мт. 24,11). И још је Сам Господ упозоравао да су многи од оних што називају себе пророцима, уствари овакви: Лаж пророкују ти пророци у моје име, нисам их послао, нити сам им заповедио, нити сам им говорио; лажне утваре и гатање и ништавило и превару срца свог они вам пророкују (Јер. 14,14).
Као друго, хришћани не признају Мухамеда за пророка зато што он учи управо супротно Христу.

Навешћемо неколико примера.
Христос је рекао: Сваки који отпушта жену своју и узима другу, прељубу чини; и сваки који се жени распуштеницом, прељубу чини (Лк. 16,18); и ако жена одвојивши се од мужа својега пође за другога, чини прељубу (Мк. 10,12).
Куран са друге стране учи овоме: Ако разведени муж и жена зажеле поново да се једно с другим саставе у браку, жена се мора прво удати за другог мушкарца (!), затим се развести са њим и тек после тога вратити се претходном: „А ако је опет пусти, онда му се не може вратити што се неће за другог мужа удати. Па ако је овај пусти, онда њима двома није грех да се једно другом врате“ (Куран 2: 230).
У Новом Завету стоје речи: Ниједан кад је кушан да не говори: Бог ме куша; јер Бог је непријемчив за кушање злом, и Он не искушава никога, него свакога искушава сопствена жеља, која га мами и вара. (Јак. 1,13-14); Курану као од лица Божијег говори се: Ми ћемо вас доводити у искушење час једним, час на један, час на други начин:страхом, глађу, губитком имовине, живота, летине. (2: 150,155).
Нови Завет: Не чините освету за себе, љубљени, него подајте мјесто гњеву (Божијем), јер је написано: Моја је освета ја ћу вратити, говори Господ (Рим. 12,19).
Куран: „О верници!Прописује вам се одмазда за убијене“ (2:178).
Примера је могуће наводити још много, но ограничићемо се само на ове.
Ова очигледна противуречност је још један јак разлог неповерења хришћана према пророчкој мисији Мухамеда. Бог не може противречити себи и давати директно супротстављене заповести, отуда Нови Завет и Куран – то су откровења из разних извора, а тај ко је донео Куран, он није пророк оног Бога Који је даровао хришћанима Еванђеље.
Као треће, тврдећи да је пророк, Мухамед није навео никакве објективне доказе своје изабраности на то дело.
Као што је говорио мулиманима светитељ Григорије Палама, „и код вас и код нас је обичај, утврђен дугим временом и законом: без сведочанстава ништа не примати и не сматрати за истинито. А сведочанства могу бити двојака: она потичу или од самих дела и појава или од људи, достојних поверења. Тако, Мојсеј је казнио Египат знамењима и чудесима, жезлом је море раздвојио и опет спојио, по његовој вољи хљеб је са падао са неба (види: Изл. 16,4). Да ли треба још нешто говорити, пошто и ви сматрате Мојсеја достојним вере?
Њега је и Бог признао као Свог верног слугу (види: Број. 12,4), али не као Сина и не као Логоса. Затим по Божанственој заповести он је изишао на гору и умро, и присајединио се онима који су били пре њега (види: Пон.Зак. 32.49,50). У односу на Христа који је савршио многа велика и небивала дела имамо сведочанство самог Мојсеја и других пророка. Од почетка века Њега јединог признају, чак и ви, за Логоса Божијег; Он један једини од почетка века рођен је од Дјеве; једини Он од почетка века узнет је на небо и остао тамо бесмртан; једини ће Он од почетка века, како се надамо, поново сићи отуда, да би судио живима и мртвима (види: 2 Тим. 4,1; 1 Пет. 4,5), који ће васкрснути.
Говорим вам о Њему оно што и ви, муслимани, признајете. Ево зашто ми верујемо у Христа и верујемо Његовом Еванђељу. Што се тиче Мухамеда, ми о њему не налазимо ни сведочанства пророка, ни ичега необичног и достојног сећања у његовим делима, што би било способно да изазове веру у њега. Зато ми не верујемо у њега и не верујемо његовој књизи“.

Дакле, сасвим је разумљива примедба: да би примили било шта за истину, потребно је имати за то јаке разлоге. Јер и сами муслимани уопште не признају за пророке све оне који себе тако називају. Например, у XИX веку на територији Пакистана појавио се човек, који је прогласио себе за новог Алаховог пророка, који је призван да васпостави откривење, замућено савременим исламом. Он је нашао себи присталице, но огромна већина муслимана није признала његову претензију да је пророк, већ ахмадијце сматрају јеретицима. А сасвим недавно нека жена у Азербејџану објавила је себе за пророчицу, али муслимани не журе да је признају. Вероватно зато што не виде довољно доказа за то.
Управо тако ни хришћани не виде таквих доказа у односу на Мухамеда. Наравно, Мухамед је покушавао да их достави. Али докази треба да одговарају нивоу претензија. Претпоставимо да иступи неки човек и свима објави: „Слушајте, људи! Ви сте од сада дужни да ми се потчињавате као свом вођи, осим тога – ја сам вам пример у свему, зато што сам ја директни посланик Божији!“ Природно, јавља се питање: а зашто бисмо ми требали да те за таквог сматрамо? А као одговор: „Па ево ја имам баш добре стихове. Таквих нико не може написати!“ Признајте искрено: зар ћете, саслушавши такву аргументацију, сматрати да је она довољна?
А ево и јединственог „доказа“, који је навео Мухамед, – његов сопствени Куран: „А ако сумњате у оно што објављујемо робу Своме, начините ви једну суру сличну објављеним њему, а позовите и божанства ваша, осим Алаха, ако истину говорите. Па ако не учините, а нећете учинити, онда се чувајте ватре за невернике припремљене, чије ће гориво бити људи и камење.“! (2:21-22). На другом месту Мухамед тражи да се за то начини не једна већ десет сура (11:16).
Није ни чудо што је арапски мислилац Ар-Раванди (умро 906. г.) узвикивао: „Како је могуће доказивати истинитост пророчке мисије Мухамеда на основу његовог сопственог Курана? Ако би Еуклид стао тврдити, да људи никада не могу саздати ништа слично његовој книзи, зар би на основу тога било доказано да је он пророк?“[1].
Ево како муслиманска аргументација изгледа са стране: Мухамед се сматра пророком зато што је добио „свештено писмо“ – Куран, а Куран се сматра свештеним писмом зато што га је тако назвао „пророк“ Мухамед. То је типична логичка грешка: доказ не може бити оно што само треба да буде доказано.
Вратимо се нашем примеру: да ли ћете поверовати човеку који претендује на звање вође и пророка само на основу његових стихова? Чак ако он покаже заиста веома добре стихове?[2] Не бих баш рекао. Стихови – то је, наравно, нешто добро, али они могу потврђивати само претензије на звање песника. А кад се говори о достојанству пророка, тада су потребни озбиљнији докази и притом из сасвим друге области.
Да би схватили какви се докази могу сматрати довољнима, присетимо се најпре шта је то пророчанство.
Пророчанство – то је особити дар од Бога. Пророк објављује будућност. И то је доказ његове истините везе са Богом. Као што знамо, време је – принадлежност нашег створеног света. Сви ми постојимо у времену, примајући садашњост, прошлост и будућност. Оно што ће се заиста десити – нама је неизвесно. То тачно зна само Онај, Ко се налази ван времена и Који јасно види и нашу прошлост и садашњост и будућност. А изван времена и простора налази се само Онај, Ко је створио време и простор – Бог. И онима који се налазе у непосредном општењу са Њим, то јест пророцима, Он из Свог Божеског знања открива оно што ће бити.
Управо зато се у Библији даје јасан критеријум како разликовати лажног пророка од истинитога: И рече… Господ: … пророк који би се усудио говорити шта у моје име што му ја не заповедим да говори, или који би говорио у име других богова, такав пророк да се погуби. Ако ли кажеш у срцу свом: „Како ћемо познати реч које није Господ рекао?“ Шта би пророк рекао у име Господње, па се не збуде и не наврши се, то је реч које није рекао Господ; него је из охолости рекао онај пророк, не бој га се. (Пон.Зак. 18,20-22). Пророк који прориче мир, кад се збуде реч тог пророка, онда се познаје тај пророк да га је заиста послао Господ. (Јер. 28,9).
Сваки од читатеља може изрећи формално „пророштво“. Например, он може рећи: сутра ћу написати писмо, и стварно, следећег дана он га и напише. Али, ми прекрасно знамо да то нема никакве везе са стварним пророштвом. Јер, реалне будућности он не зна и сутра се лако може десити тако нешто да нам уопште не буде до писања.
Управо тако дејствују лажни пророци и гатари, исто као и ђаво који кроз њих предсказује: они о нечему прогнозирају – то је план наших претпостављених деловања. Али ни ђаво не зна будућност; он се, као створење, налази „унутар“ времена. Управо зато су и ђаволска предсказања, као и људске прогнозе, увек дата у краткорочној перспективи. И то је разумљиво. Лако је рећи: сутра ћу написати писмо – и написати. А планирати кроз годину дана написати писмо и испунити то – е то је већ сложније: вероватност испуњења чак и сопственог плана је много мања. А рећи: кроз тридесет година ћу написати писмо? Испунити то, још је сложеније. Хоћемо ли ми уопште и живи бити тада?! А рећи: кроз сто година мој потомак написаће такво-и-такво писмо? Но, ту ће већ свако одмахнути руком…
А ево у Библији постоје конкретна пророштва, која су се детаљно обистинила неколико столећа након што су била изречена и записана. Њихова поузданост је несумњива: рукописи са тим предсказањима датирају на много векова пре него што су се она испунила. Ево примера. Једном је нека жена приступила Христу са алавастровим сасудом и излила миро на Његову главу. И кад су апостоли узнегодовали због штетовања тако драгоценог мира, зачули су: Заиста вам кажем: Гдје се год успроповиједа ово јеванђеље по свему свијету, казаће се за спомен њен и ово што она учини. (Мт. 26,13). Те речи се налазе у манускрипту п64, који датира из другом веку по Рођењу Христовом, када је хришћанство било гоњено, а хришћани су били невелика по бројности група.
Како говорити о проповеди по свему свијету, када по свим људским мерилима није било никакве гаранције ни за то да ће се и Писмо уопште сачувати. Присетимо се да је касније, на почетку четвртог века, император Диоклецијан донео указ да се по свој Римској империји отимају и уништавају хришћанске књиге, намеревајући да оконча хришћанство: „Да погине име хришћанско“ – тако је било написано у његовом указу. А ипак, сви смо сведоци да су се речи Господа Исуса Христа тачно испуниле, са свим детаљима, и притом много столећа касније. Библија је сада најраспрострањенија књига на свету, њу читају на свих шест континената, преведена је на 2426 језика, издата је у укупном тиражу око 6 милијарди примерака, и по свему свијету је позната историја о жени са алавастровим сасудом. То је конкретни пример тачног пророчанства, које није накнадно записано, већ постоји у рукописима древнијим него његово испуњење, и у то тачно испуњење се свако може сам уверити.
Још један пример. Пророк Исаијя предсказује: И Вавилон, украс царствима и дика слави халдејској, биће као Содом и Гомор кад их Бог затре. Неће се у њему живети нити ће се ко населити од колена до колена… (Ис. 13,19-22).
Такође и пророк Јеремија саопштава откривење о Вавилону: И неће узети од тебе камена за угао ни камена за темељ, јер ћеш бити пустош вечна, говори Господ. (Јер. 51,26).
Када је изговарано ово пророчанство у осмом веку пре Христа, ове речи су се чиниле невероватним: тада је Вавилон постојао већ хиљаду и по година и цветао је.
Али у 6. веку пре Рођења Христова град је освојила и делимично разрушила армија персијского цара Кира. У ћетвртом веку до Рођења Христова Вавилоном је завладао Александар Македонски, који је био решио да обнови насеље које је пропадало, да васпостави главни пагански храм и Вавилон учини престоницом свог царства. Ипак, ускоро после те одлуке велики војсковођа се разболео и умро – пре него што су чак и рушевине биле рашчишћене.
Најстарији списак књига пророка Исаије – Qиса датира из другог века пре Христа, а најстарији папирус са текстом књиге пророка Јеримије – из трећег века пре Христа. У то време Вавилон је још био насељен. А већ у првом веку након Рођења Христова потпуно се испуњава пророчанство: када је 116. године пролазио туда, император Трајан затекао је „само хумке и легенде о њима“.
Алекандар Македонски није био једини владар који је покушавао да оспори пророчанство. Крајем осамдесетих година двадесетог века лидер Ирака Садам Хусеин наредио је да се припреми пројекат обнове Вавилона. Он је хтео да ту подигне град са гостионицама и местима за забаву и претвори га у најкрупнији туристички центар Блиског Истока. Први радови су почели 1991. године… и те године су и окончани. Због операције „Пустињска олуја „. И тако – ми видимо буквално испуњење речи Божије током хиљада година, у том смислу и у наше време.
У Библији је не мало других исто тако јасних примера истинитости пророчанстава.