Србија већ одавно не субвенционише извоз хране на иностраном тржишту, па ни у Русији
ЕУ не само да не дозвољава Србији да субвенционише извоз хране у Русију, већ ни да повећа испоруке и да наша храна замени ону из Европе на руским трпезама – кристално је јасно из текста европског упозорења предатог нашим властима крајем прошле седмице. У „ед-мемоару” Влада Србије се јасно „позива” да се уздржи од коришћења било каквих мера које би подржале нове трговинске везе, попут извозних субвенција, кредита и гаранција или битног повећања српског извоза у Русију тако што би тај извоз заменио производе ЕУ „који су незаконито забрањени у Русији”.
Након што је „ед-мемоар” стигао у Србију узалудним се чине новинарска домишљатост и наслови у новинама и телевизијски прилози о томе да ће српска печеница моћи на руској трпези да замени шпанску шунку.
Чиме је то Србија испровоцирала да јој са европске адресе стигне поменуто упозорења? Данима пред стизање „ед-мемоара” у нашој јавности се распредало о томе како треба да искористимо шансу која се пред нама отвара. Пре тачно две седмице Жељко Сертић, тадашњи председник Привредне коморе Србије, а будући министар привреде, изјавио је да је изазов повећати извоз у Русију, а читаве прошле седмице у Привредној комори одржавали су се састанци с произвођачима различите хране како би и они били упознати с процедурама за извоз и поштовањем руских стандарда.
Додатно и министарка пoљoприврeдe Снeжaнa Бoгoсaвљeвић-Бoшкoвић сaстaла сe у чeтвртaк 21. августа 2014. у Министарству пољопривреде Руске Федерације у Moскви са ресорним министром Никoлajем Фjoдoрoвим, када је договорено да се убрзају процедуре за добијање дозвола за извоз у земље чланице Царинског Савеза, као и да у току следеће (ове) недеље млекаре из Србије, које су поднеле захтев за извоз, добију дозволе. Дан после тога стигло је упозорење.
Као што је познато премијер је одвратио да ће се Србија понашати у складу са препоруком ЕУ и да неће давати никакве додатне субвенције за извоз на руско тржиште, али да неће ни спречавати такву продају.
Иначе, Србија уопште не субвенционише извоз хране ни према једној земљи у свету, па ни према Русији. До сада у јавности није било речи о томе да ће наша евентуална шанса да Руси, уместо шпанске шунке, једу српску печеницу помоћи субвенцијама, односно парама из буџета како се то ради у случају тих подстицаја. Са становишта повелике рупе у нашој државној каси, када се најављују смањења и плата и пензија и осталих државних давања, тако нешто је готово незамисливо. Чак и да се определимо да помогнемо наш извоз у Русију морали бисмо код неког у иностранству да позајмимо паре за тако нешто.
Није било речи ни о томе да би извозне фирме могле да добију кредите за извоз хране у Русију преко, на пример Фонда за развој, нити да би држава могла да гарантује за те кредите код пословних банака. Таква пракса подстицања извоза код нас је давно напуштена. Нико код нас није понудио руским инвеститорима да купују или праве фабрике хране нити да подижу вишегодишње засаде воћа, уз то под повлашћеним условима.
У нашој јавности и раније се говорило о томе како да искористимо споразум који са Русијом имамо о слободној трговини, међутим чињеница је да га нисмо искористили, иако је званично потписан још августа 2000. Извоз у ту земљу још не достиже ни 200 милиона долара, а требало нам је читавих десет година да са њима утаначимо фитосанитарне услове извоза.
У атмосфери дешавања око европског упозорења највише се говорило о субвенцијама за извоз од којих је Србија одустала још у прошлој деценији што под притиском Светске трговинске организације што због чланства у ЦЕФТА. Обе трговинске организације снажно се супротстављају таквом виду помоћи с образложењем да се дискриминишу земље које немају пара да дају такву помоћ.
Србија се, иначе, у својој политици према аграру углавном угледала на Европу. Када је претеча ЕУ – Европска економска заједница давала субвенције за производњу по врсти производа и за извоз и ми смо то чинили. Када су они напустили такву политику и ми смо то следили па тако произвођачима дајемо познатих сто евра по хектару и субвенције за гориво, ђубриво, као и за млеко, стоку.
У време социјализма, када је држава давала позамашне субвенције за извоз, такви су били и извозни резултати. Овде је већ постала легенда да смо некада извозили у САД шунку у лименци, као и друге месне конзервисане производе. Међутим, мало је познато да су добри извозни резултати постизани зато што је та шунка субвенционисана са чак 60 одсто вредности, а да је просек извозних субвенција за ту групу производа био 30 одсто вредности извоза. Такође је легендарна и прича о извозу младе јунетине у Италију и Грчку, познатог „беби бифа” у количини од чак 20.000 тона. Последњих година извеземо у просеку хиљаду тона тог меса. Разлог, више нема подстицаја за продају на страном тржишту, али, нажалост, ни стоке и меса.
Након што је „ед-мемоар” стигао у Србију узалудним се чине новинарска домишљатост и наслови у новинама и телевизијски прилози о томе да ће српска печеница моћи на руској трпези да замени шпанску шунку.
Чиме је то Србија испровоцирала да јој са европске адресе стигне поменуто упозорења? Данима пред стизање „ед-мемоара” у нашој јавности се распредало о томе како треба да искористимо шансу која се пред нама отвара. Пре тачно две седмице Жељко Сертић, тадашњи председник Привредне коморе Србије, а будући министар привреде, изјавио је да је изазов повећати извоз у Русију, а читаве прошле седмице у Привредној комори одржавали су се састанци с произвођачима различите хране како би и они били упознати с процедурама за извоз и поштовањем руских стандарда.
Додатно и министарка пoљoприврeдe Снeжaнa Бoгoсaвљeвић-Бoшкoвић сaстaла сe у чeтвртaк 21. августа 2014. у Министарству пољопривреде Руске Федерације у Moскви са ресорним министром Никoлajем Фjoдoрoвим, када је договорено да се убрзају процедуре за добијање дозвола за извоз у земље чланице Царинског Савеза, као и да у току следеће (ове) недеље млекаре из Србије, које су поднеле захтев за извоз, добију дозволе. Дан после тога стигло је упозорење.
Као што је познато премијер је одвратио да ће се Србија понашати у складу са препоруком ЕУ и да неће давати никакве додатне субвенције за извоз на руско тржиште, али да неће ни спречавати такву продају.
Иначе, Србија уопште не субвенционише извоз хране ни према једној земљи у свету, па ни према Русији. До сада у јавности није било речи о томе да ће наша евентуална шанса да Руси, уместо шпанске шунке, једу српску печеницу помоћи субвенцијама, односно парама из буџета како се то ради у случају тих подстицаја. Са становишта повелике рупе у нашој државној каси, када се најављују смањења и плата и пензија и осталих државних давања, тако нешто је готово незамисливо. Чак и да се определимо да помогнемо наш извоз у Русију морали бисмо код неког у иностранству да позајмимо паре за тако нешто.
Није било речи ни о томе да би извозне фирме могле да добију кредите за извоз хране у Русију преко, на пример Фонда за развој, нити да би држава могла да гарантује за те кредите код пословних банака. Таква пракса подстицања извоза код нас је давно напуштена. Нико код нас није понудио руским инвеститорима да купују или праве фабрике хране нити да подижу вишегодишње засаде воћа, уз то под повлашћеним условима.
У нашој јавности и раније се говорило о томе како да искористимо споразум који са Русијом имамо о слободној трговини, међутим чињеница је да га нисмо искористили, иако је званично потписан још августа 2000. Извоз у ту земљу још не достиже ни 200 милиона долара, а требало нам је читавих десет година да са њима утаначимо фитосанитарне услове извоза.
У атмосфери дешавања око европског упозорења највише се говорило о субвенцијама за извоз од којих је Србија одустала још у прошлој деценији што под притиском Светске трговинске организације што због чланства у ЦЕФТА. Обе трговинске организације снажно се супротстављају таквом виду помоћи с образложењем да се дискриминишу земље које немају пара да дају такву помоћ.
Србија се, иначе, у својој политици према аграру углавном угледала на Европу. Када је претеча ЕУ – Европска економска заједница давала субвенције за производњу по врсти производа и за извоз и ми смо то чинили. Када су они напустили такву политику и ми смо то следили па тако произвођачима дајемо познатих сто евра по хектару и субвенције за гориво, ђубриво, као и за млеко, стоку.
У време социјализма, када је држава давала позамашне субвенције за извоз, такви су били и извозни резултати. Овде је већ постала легенда да смо некада извозили у САД шунку у лименци, као и друге месне конзервисане производе. Међутим, мало је познато да су добри извозни резултати постизани зато што је та шунка субвенционисана са чак 60 одсто вредности, а да је просек извозних субвенција за ту групу производа био 30 одсто вредности извоза. Такође је легендарна и прича о извозу младе јунетине у Италију и Грчку, познатог „беби бифа” у количини од чак 20.000 тона. Последњих година извеземо у просеку хиљаду тона тог меса. Разлог, више нема подстицаја за продају на страном тржишту, али, нажалост, ни стоке и меса.
објављено: 26.08.2014
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου