Емир Кустурица
Када сам у хотелу „Интерконтинентал“, двијехиљадите године, Љубиши Ристићу указао на грешку његовог укључивања у политички живот Србије, посебно у пројекат ЈУЛ-а, он ми је одговорио: „Не разумеш ти то, Слобо и Мира су дивни, обични људи, нису они оно што многи о њима мисле“. Ристић такође није обичан човјек. Велики позоришни редитељ није ме тада разумио! Био је у праву у једној ствари! Нису ни Слободан Милошевић ни Мира Марковић оно што су људи о њима мислили да су! Најмање су били обични људи, колико год им је годио такав статус. У животу и на филму људи се боре да добију колико је могуће значајније улоге, мало ко жели улогу обичног статисте. Када добију важну улогу, ријетко када је врате. Најмање обичан, од свих које сам упознао, био је Слободан Милошевић. Квалификовано о томе пишем пошто ме је чак и рођена мајка због Слобе питала: „Чији си ти човјек, сине?“
Хипнотички је дјеловао језик Слободана Милошевића који, касније се испоставило, није имао атомску бомбу у џепу да би се супротставио читавом свијету. Али морамо признати – јесте се супротставио, што је било довољно да се мени свиди. Послије дугогодишњег одрастања уз Тита, који је умио да дуго говори и не каже ништа, али је урадио много, Слобо је говорио јасно и чисто, само што није урадио много, пошто му стање у свијету, за разлику од Тита, није ишло наруку. Много се промјенио свијет. Пропагандна машинерија Запада је успјела да убиједи већину становништва бивше Југославије да је управо он уништио Југославију. Било је тако без обзира на то што смо знали да је Џорџ Буш старији 1992. изјавио став Стејт департмента да ће САД успоставити дипломатске односе само са оним републикама које изађу из Југославије.
Дакле, шта год је Ристић хтио да изрази правдањем свог уласка у политику, задржавање статуса обичног човјека послије првог јавног наступа постаје неодрживо. Да није тако, како би обичан човјек на мјесту Слободана Милошевића издржао двадесет година на власти. Оно што је Љубиша можда хтио да каже, друга је истина. Немамо честе потврде да политичари, историјске личности, попут Слобе, могу искрено да воле своје жене. Своју дјецу пазе и желе да их обрадују. Јесте Милошевић по повратку из Дејтона махао „тимберленд“ ципелама откривајући бренд којим је хтио да обрадује сина Марка. Ту је Ристић био у праву. Слобо је чинио све то у намјери да изгледа као обичан купац! Није рачунао да се однос обичних људи према политичарима , од смрти Франсоа Митерана, формира на сличан начин као и према ципелама. Чак и када су „тимберлентке“ у питању. Ипак, највећа потврда необичности појаве Слободана Милошевића јесте његова историјска улога у политичкој трговини у којој су Срби у Босни и Херцеговини добили Републику Српску. Мало коме је било јасно, тада, да је у Дејтону Слободан Милошевић завршио први чин своје историјске мисије! Није то знао ни његов, тада љути политички противник – Милорад Додик. Да ли је у то вријеме политичком трговином Милошевић изгубио Крајину и негдје знао да ће га протокол моћних увући у рат на Косову, није познато потписику ових редова! Казаће нам историја. Колико грешака је било на његовом путу, мени је мање важно од истине да су продуценти трагедије, за коју је окривљен он, били исти они који су претходно направили револуцију у Румунији, касније развалили Ирак, уништили Либију, Украјину, рашчовечили Сирију…
Оно што наводи на фаталну грешку по савим необичну судбину Слободана Милошевића, јесте пристанак на губитак Крајине. Тиме је он изгубио живи зид који је могао неколико година касније да стане између њега и оних који су га ухапсили и одвели у Хаг. Тако би не само била избјегнута психодрама у којој је његова кћер витлала пиштољем чекајући Чедомира Јовановића, који доказује ону малу теорију о ципелама и политичарима, него и двориште испред његове куће у Толстојевој не би било празно. Нигдје није било нити једног од Срба који су га на Газиместану слушали као пророка. Срби знају да буду најбољи чувари границе Европе, а то је знала и Марија Терезија када их је поставила да је чувају од Турака! Данас не може да се не примјети како је рута којом је око 200.000 Срба из Крајине бјежало у Београд од Хрватске војске и чинило најдужу и највећу колону жртава етничког чишчења рата деведесетих – један од путева којима избјеглице из Турске надиру у Европу. Није тада, мислим, Милошевић и нико од нас могао ни сањати да ће једну замјенити друга колона, као што није знао да ће се непослушност Западу преломити преко његових леђа и да ће „тимберленд“ ципеле, колико год су солидно направљене, изаћи из моде. Његово хапшење је у свјетским размјерама означило крај сна о сувереној држави.
Историјске личности потврду своје улоге која престаје да буде обична доживе тек када уђу у трагичну фазу. Тако је од античке Грчке. Све до тријумфалног свједочења у Хагу, Слободан Милошевић је био условно историјска личност. Из Хага је, користећи свој језик и говорећи позитивне историјске истине, успио чак да преобрати неке од окорјелих противника у Београду, само што је за њега било најважније да задиви, поново очара, своју жену Мирјану. Сасвим необичан човјек.
Када сам у хотелу „Интерконтинентал“, двијехиљадите године, Љубиши Ристићу указао на грешку његовог укључивања у политички живот Србије, посебно у пројекат ЈУЛ-а, он ми је одговорио: „Не разумеш ти то, Слобо и Мира су дивни, обични људи, нису они оно што многи о њима мисле“. Ристић такође није обичан човјек. Велики позоришни редитељ није ме тада разумио! Био је у праву у једној ствари! Нису ни Слободан Милошевић ни Мира Марковић оно што су људи о њима мислили да су! Најмање су били обични људи, колико год им је годио такав статус. У животу и на филму људи се боре да добију колико је могуће значајније улоге, мало ко жели улогу обичног статисте. Када добију важну улогу, ријетко када је врате. Најмање обичан, од свих које сам упознао, био је Слободан Милошевић. Квалификовано о томе пишем пошто ме је чак и рођена мајка због Слобе питала: „Чији си ти човјек, сине?“
Хипнотички је дјеловао језик Слободана Милошевића који, касније се испоставило, није имао атомску бомбу у џепу да би се супротставио читавом свијету. Али морамо признати – јесте се супротставио, што је било довољно да се мени свиди. Послије дугогодишњег одрастања уз Тита, који је умио да дуго говори и не каже ништа, али је урадио много, Слобо је говорио јасно и чисто, само што није урадио много, пошто му стање у свијету, за разлику од Тита, није ишло наруку. Много се промјенио свијет. Пропагандна машинерија Запада је успјела да убиједи већину становништва бивше Југославије да је управо он уништио Југославију. Било је тако без обзира на то што смо знали да је Џорџ Буш старији 1992. изјавио став Стејт департмента да ће САД успоставити дипломатске односе само са оним републикама које изађу из Југославије.Дакле, шта год је Ристић хтио да изрази правдањем свог уласка у политику, задржавање статуса обичног човјека послије првог јавног наступа постаје неодрживо. Да није тако, како би обичан човјек на мјесту Слободана Милошевића издржао двадесет година на власти. Оно што је Љубиша можда хтио да каже, друга је истина. Немамо честе потврде да политичари, историјске личности, попут Слобе, могу искрено да воле своје жене. Своју дјецу пазе и желе да их обрадују. Јесте Милошевић по повратку из Дејтона махао „тимберленд“ ципелама откривајући бренд којим је хтио да обрадује сина Марка. Ту је Ристић био у праву. Слобо је чинио све то у намјери да изгледа као обичан купац! Није рачунао да се однос обичних људи према политичарима , од смрти Франсоа Митерана, формира на сличан начин као и према ципелама. Чак и када су „тимберлентке“ у питању. Ипак, највећа потврда необичности појаве Слободана Милошевића јесте његова историјска улога у политичкој трговини у којој су Срби у Босни и Херцеговини добили Републику Српску. Мало коме је било јасно, тада, да је у Дејтону Слободан Милошевић завршио први чин своје историјске мисије! Није то знао ни његов, тада љути политички противник – Милорад Додик. Да ли је у то вријеме политичком трговином Милошевић изгубио Крајину и негдје знао да ће га протокол моћних увући у рат на Косову, није познато потписику ових редова! Казаће нам историја. Колико грешака је било на његовом путу, мени је мање важно од истине да су продуценти трагедије, за коју је окривљен он, били исти они који су претходно направили револуцију у Румунији, касније развалили Ирак, уништили Либију, Украјину, рашчовечили Сирију…
Оно што наводи на фаталну грешку по савим необичну судбину Слободана Милошевића, јесте пристанак на губитак Крајине. Тиме је он изгубио живи зид који је могао неколико година касније да стане између њега и оних који су га ухапсили и одвели у Хаг. Тако би не само била избјегнута психодрама у којој је његова кћер витлала пиштољем чекајући Чедомира Јовановића, који доказује ону малу теорију о ципелама и политичарима, него и двориште испред његове куће у Толстојевој не би било празно. Нигдје није било нити једног од Срба који су га на Газиместану слушали као пророка. Срби знају да буду најбољи чувари границе Европе, а то је знала и Марија Терезија када их је поставила да је чувају од Турака! Данас не може да се не примјети како је рута којом је око 200.000 Срба из Крајине бјежало у Београд од Хрватске војске и чинило најдужу и највећу колону жртава етничког чишчења рата деведесетих – један од путева којима избјеглице из Турске надиру у Европу. Није тада, мислим, Милошевић и нико од нас могао ни сањати да ће једну замјенити друга колона, као што није знао да ће се непослушност Западу преломити преко његових леђа и да ће „тимберленд“ ципеле, колико год су солидно направљене, изаћи из моде. Његово хапшење је у свјетским размјерама означило крај сна о сувереној држави.
Историјске личности потврду своје улоге која престаје да буде обична доживе тек када уђу у трагичну фазу. Тако је од античке Грчке. Све до тријумфалног свједочења у Хагу, Слободан Милошевић је био условно историјска личност. Из Хага је, користећи свој језик и говорећи позитивне историјске истине, успио чак да преобрати неке од окорјелих противника у Београду, само што је за њега било најважније да задиви, поново очара, своју жену Мирјану. Сасвим необичан човјек.
Емир Кустурица
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου