Као што је свака приватна библиотека аутобиографска, тако и књиге које носимо на одмор много говоре о лику читаоца
Аутор: Марија Алексићпонедељак, 15.08.2016. у 10:04
Георге Ликурићи
Бечићи
– Иако читање претходи писању, читалац је дуго био у сенци писца.
Новија културолошка истраживања враћају читање и читаоца у средиште
пажње. У неким научним књигама читање задобија димензије креативног и
конструктивног чина, па се читалац сматра скоро равноправним чиниоцем
књижевног процеса.
Иво Андрић, који је много држао до читања, још је средином прошлог века говорио да је читалац нека врста преводиоца; тек уз посредовање читаоца текст се разуме и конституише као дело. Читалаца има разних, вели Андрић, а многи су – својим искуствима, знањем, укусом – богатији и од писца. Наш нобеловац признаје да је, повремено, уз помоћ читалаца дошао до правих изненађења и неочекиваних открића.
Пошто је лето отворило нове просторе слободног времена, у који тип читања спада дружење с књигом на плажи, у бањи, на планини? Да ли се на основу књига које носимо на летовање може закључити каквом типу људи припадамо? Колико спољашње околности утичу на типологију читања на одмору? Ако књига коју држимо у рукама мора – како је писао Кафка – да буде „секира за смрзнуто море у нама”, може ли се говорити о креативној читалачкој надоградњи на темељу необавезног читања под сунцобраном на морској обали?
Део одговора на ова питања дало нам је мало истраживање обављено у првој и другој недељи августа на Будванској ривијери, тачније, међу гостима хотела „Тара” и „Сплендид” у Бечићима. Оба хотела су на обали мора и имају по две плаже: једну крај сопственог базена, другу педесетак метара даље, морску. Први хотел је средње категорије, други луксузан, један од најотменијих на Црногорском приморју. Оба купалишта су интерног карактера, дакле, резервисана за хотелске госте. Опремљена су лежаљкама и сунцобранима који се не наплаћују посебно. У првом хотелу има око пет стотина гостију, у другом стотину више. Структура гостију је слична, осим социјалне; једну трећину чине гости из Србије, другу трећину Руси, а остало су странци из Италије, Енглеске, Пољске, Чешке, Словачке, Словеније... Судећи по регистарским таблицама, има доста и наших сународника из дијаспоре.
У првом хотелу цене су умереније, у другом су услуге папрено скупе. Ниједан од ова два хотела нема библиотеку нити књижару. „Сплендид”, иначе, има неколико продавница луксузне робе под својим кровом, али ту књига нема. Додуше, унутар хотела постоји продавница штампе, у чију смо структуру завирили: четири петине чине таблоиди и такозвани женски листови.
Од озбиљних новина, у „Сплендид” стижу три „Политике” и два примерка листа „Данас”. Не продају се увек. Преко пута хотела „Тара” је маркет који држи и штампу; лети стиже пет примерака „Политике”, „Данас” не долази. Књиге се не продају, осим оних које уз поједине београдске или црногорске новине стижу бесплатно, као прилог. Запазили смо да многи купци новина и не преузимају свој примерак књиге.
На плажи, поред базена и на оној морској, приметили смо само неколико људи с књигом. Тачније: у два пажљива осматрања, на плажи хотела „Тара” запазили смо књиге у рукама десетак гостију. Пописали смо и наслове: једна Рускиња чита, на свом језику, неку књигу писца Акуњина. Два дечака који се споразумевају на словеначком читају стрипове. Један њихов вршњак са Чукарице чита нешто о Харију Потеру. Постарија Енглескиња листа Фицџералдовог „Великог Гетсбија”. Једна Италијанка чита роман либанско-америчког писца Рабиха Аламедина „Жена без које се може”, неки Чех нешто од Кундере, чини нам се, на чешком, а једна млађа Пољакиња листа на електронском читачу нечије стихове, ко зна на ком језику. А можда су у питању и СМС поруке.
Од књига српских аутора, на „Тариној” плажи срели смо две у рукама купача: један Београђанин чита награђивани љубавни роман Милисава Савића „La sans pareille”, а једна госпођа из Лесковца, с оловком у руци, књигу Миливоја Павловића „Венац од трња за Данила Киша”.
На плажи хотела „Сплендид”, где се стално мувају неки младићи с фотоапаратима, вребајући да усликају какву естрадну радницу којој је баш тог трена спала бретела с рамена, не очекујемо, наравно, купаче који држе у рукама књиге Хајдегера или Ђуре Шушњића. Ипак, срели смо једну девојку из Србије која носи са собом, вероватно и отвара, „Најлепше песме Пере Зупца”. Једна професорка понела је „Колубарску трилогију” Радована Белог Марковића, а њена пријатељица „Музеј невиности” Орхана Памука и „Крв драгог камена” Божидара Шујице. Један петнаестогодишњак из Ужица занесено чита књигу „Хајдук у Београду” Градимира Стојковића. Две Италијанке такође имају по књигу поред лежаљке; нисмо могли да разазнамо наслове. И то је све што се могло видети голим оком.
Дух оних који пишу књиге није могао, на плус 35 у хладу, масовније покренути дух оних који би читали.
Репортерском оку није промакло да гости хотела „Сплендид” могу тражити да им се храна, пиће или сладолед донесу и на плажу, тик уз море. Вредни конобари у шортсевима су увек на услузи. Једном бизнисмену из Београда управо су донели порцију морских плодова и мало скорупа са Жабљака у посебној чинији.
Питали смо конобара да ли се може, на исти начин, поручити и књига. Одговорио је кô из топа: „Овдје се може поручити и од тице млијеко. Али, књигу још нико није тражио, и не знам одакле бисмо му је донијели...”
Иво Андрић, који је много држао до читања, још је средином прошлог века говорио да је читалац нека врста преводиоца; тек уз посредовање читаоца текст се разуме и конституише као дело. Читалаца има разних, вели Андрић, а многи су – својим искуствима, знањем, укусом – богатији и од писца. Наш нобеловац признаје да је, повремено, уз помоћ читалаца дошао до правих изненађења и неочекиваних открића.
Пошто је лето отворило нове просторе слободног времена, у који тип читања спада дружење с књигом на плажи, у бањи, на планини? Да ли се на основу књига које носимо на летовање може закључити каквом типу људи припадамо? Колико спољашње околности утичу на типологију читања на одмору? Ако књига коју држимо у рукама мора – како је писао Кафка – да буде „секира за смрзнуто море у нама”, може ли се говорити о креативној читалачкој надоградњи на темељу необавезног читања под сунцобраном на морској обали?
Део одговора на ова питања дало нам је мало истраживање обављено у првој и другој недељи августа на Будванској ривијери, тачније, међу гостима хотела „Тара” и „Сплендид” у Бечићима. Оба хотела су на обали мора и имају по две плаже: једну крај сопственог базена, другу педесетак метара даље, морску. Први хотел је средње категорије, други луксузан, један од најотменијих на Црногорском приморју. Оба купалишта су интерног карактера, дакле, резервисана за хотелске госте. Опремљена су лежаљкама и сунцобранима који се не наплаћују посебно. У првом хотелу има око пет стотина гостију, у другом стотину више. Структура гостију је слична, осим социјалне; једну трећину чине гости из Србије, другу трећину Руси, а остало су странци из Италије, Енглеске, Пољске, Чешке, Словачке, Словеније... Судећи по регистарским таблицама, има доста и наших сународника из дијаспоре.
У првом хотелу цене су умереније, у другом су услуге папрено скупе. Ниједан од ова два хотела нема библиотеку нити књижару. „Сплендид”, иначе, има неколико продавница луксузне робе под својим кровом, али ту књига нема. Додуше, унутар хотела постоји продавница штампе, у чију смо структуру завирили: четири петине чине таблоиди и такозвани женски листови.
Од озбиљних новина, у „Сплендид” стижу три „Политике” и два примерка листа „Данас”. Не продају се увек. Преко пута хотела „Тара” је маркет који држи и штампу; лети стиже пет примерака „Политике”, „Данас” не долази. Књиге се не продају, осим оних које уз поједине београдске или црногорске новине стижу бесплатно, као прилог. Запазили смо да многи купци новина и не преузимају свој примерак књиге.
На плажи, поред базена и на оној морској, приметили смо само неколико људи с књигом. Тачније: у два пажљива осматрања, на плажи хотела „Тара” запазили смо књиге у рукама десетак гостију. Пописали смо и наслове: једна Рускиња чита, на свом језику, неку књигу писца Акуњина. Два дечака који се споразумевају на словеначком читају стрипове. Један њихов вршњак са Чукарице чита нешто о Харију Потеру. Постарија Енглескиња листа Фицџералдовог „Великог Гетсбија”. Једна Италијанка чита роман либанско-америчког писца Рабиха Аламедина „Жена без које се може”, неки Чех нешто од Кундере, чини нам се, на чешком, а једна млађа Пољакиња листа на електронском читачу нечије стихове, ко зна на ком језику. А можда су у питању и СМС поруке.
Од књига српских аутора, на „Тариној” плажи срели смо две у рукама купача: један Београђанин чита награђивани љубавни роман Милисава Савића „La sans pareille”, а једна госпођа из Лесковца, с оловком у руци, књигу Миливоја Павловића „Венац од трња за Данила Киша”.
На плажи хотела „Сплендид”, где се стално мувају неки младићи с фотоапаратима, вребајући да усликају какву естрадну радницу којој је баш тог трена спала бретела с рамена, не очекујемо, наравно, купаче који држе у рукама књиге Хајдегера или Ђуре Шушњића. Ипак, срели смо једну девојку из Србије која носи са собом, вероватно и отвара, „Најлепше песме Пере Зупца”. Једна професорка понела је „Колубарску трилогију” Радована Белог Марковића, а њена пријатељица „Музеј невиности” Орхана Памука и „Крв драгог камена” Божидара Шујице. Један петнаестогодишњак из Ужица занесено чита књигу „Хајдук у Београду” Градимира Стојковића. Две Италијанке такође имају по књигу поред лежаљке; нисмо могли да разазнамо наслове. И то је све што се могло видети голим оком.
Дух оних који пишу књиге није могао, на плус 35 у хладу, масовније покренути дух оних који би читали.
Репортерском оку није промакло да гости хотела „Сплендид” могу тражити да им се храна, пиће или сладолед донесу и на плажу, тик уз море. Вредни конобари у шортсевима су увек на услузи. Једном бизнисмену из Београда управо су донели порцију морских плодова и мало скорупа са Жабљака у посебној чинији.
Питали смо конобара да ли се може, на исти начин, поручити и књига. Одговорио је кô из топа: „Овдје се може поручити и од тице млијеко. Али, књигу још нико није тражио, и не знам одакле бисмо му је донијели...”
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου