«Η Σερβία διαδραματίζει καθοριστικό ρόλο στην ευρύτερη περιοχή των Βαλκανίων», γράφει το σερβικό δημοσίευμα
Ιανουάριος 30, 2017. 20:34
Ο Έλληνας πρωθυπουργός, Αλέξης Τσίπρας, έρχεται την Τρίτη σε μια διήμερη επίσκεψη στη Σερβία, γράφει η σερβική ‘politika’.
Αυτή είναι η πρώτη επίσκεψη Έλληνα πρωθυπουργού μετά από ένα κενό επτά ετών, αν και ο Τσίπρας ήταν στη Σερβία τον Δεκέμβριο του 2014, ως ηγέτης του ΣΥΡΙΖΑ.
Η Σερβία και η Ελλάδα συνήψαν διπλωματικές σχέσεις πριν από 137 χρόνια- το 1879-, ενώ η συμφωνία συμμαχίας υπεγράφη πριν από 150 χρόνια.
Η Ελλάδα είναι ένα από τα πολλά κράτη του ΝΑΤΟ και της ΕΕ που δεν έχουν αναγνωρίσει τη μονομερή ανακήρυξη της ανεξαρτησίας του Κοσσυφοπεδίου και Μετοχίων και απείχανκατά την ψηφοφορία για την εισδοχή του Κοσσυφοπεδίου στην UNESCO το 2015.
«Ανυπομονώ ιδιαίτερα να επισκεφθώ ξανά τη Σερβία, μια χώρα με την οποία συνδεόμαστε επί πολλές δεκαετίες με στενούς, ιστορικούς, πολιτικούς, πολιτιστικούς και πνευματικούς δεσμούς.
Η φιλία και η αλληλεγγύη μεταξύ του ελληνικού και του σερβικού λαού αντιπροσωπεύουν μια ιστορική σταθερά, αλλά αυτό δεν είναι αρκετό.
Είναι σημαντικό η συνεργασία μας να εκσυγχρονισθεί με την προσαρμογή στο παρόν, έτσι θα δώσει μια νέα δυναμική στο πλαίσιο των πολύπλοκων και συνεχώς μεταβαλλόμενων συνθηκών στα Βαλκάνια, στην Ευρώπη και στο διεθνές περιβάλλον», είπε πριν από την επικείμενη επίσκεψή του στη Σερβία, ο πρόεδρος της ελληνικής κυβέρνησης, Αλέξη Τσίπρας
Велики број тема био је на столу у дуго очекиваном разговору премијера Србије и Грчке.
Ципрас код Вучића (Фото: Синхуа)
Заједничка седница влада Србије и Грчке ће бити одржана на пролеће у Солуну, најавио је премијер Александар Вучић, додавши да је одређена нова "мапа пута" уз коју ће две земље још чвршће и снажније кренути у заједничку будућност. Грчки премијер Алексис Ципрас поручио је да Грчка подржава Србију на путу ка ЕУ и да његова земља неће променити став у вези са независношћу Косова.
Председник Владе Србије је рекао да је са Алексисом Ципрасом имао дуге и исцрпне разговоре.
"Пре свега смо нагласили огромно пријатељство које постоји између два народа и наше две земље, али се наши разговори нису заснивали на томе што чини нашу прошлост већ на ономе што треба да радимо у будућности", каже Вучић.
Премијер каже да је током данашњег састанка било речи о економској сарадњи, чвршћој сарадњи две државе, али и о регионалној сарадњи и регионалној стабилности.
"Економска размена две земље тренутно износи 380 милиона евра, што је недовољно, те је циљ да се она у наредним годинама повећа", каже премијер Вучић.
Додаје да је туризам веома важан и истиче да је Грчка прва дестинација за српске грађане, али и да је број грчких туриста значајно порастао у 2016. у односу на 2015. годину.
Премијер истиче и да је важно да Србија повећа извоз пољопривредно-прехрамбених производа у Грчку.
Говорећи о пројекту изградње пруге до луке Пиреј, Вучић је рекао да би са тим могло да се крене одмах и да је Србија почела да ради део пруге према Нишу.
"Наравно, то се не ради оном брзином којом бисмо хтели, али смо потпуно спремни за то, јер је ситуација у нашем буџету све боља. То је толико важан пројект за нас да бисмо одмах могли да кренемо", рекао је Вучић, додајући да ће за завршетак тог посла бити потребно више година.
Повезивање Београда и Солуна, додаје премијер, има посебан значај за Србе и Грке, наводећи да се очекује и унапређењу трговинске размене.
"Важно за обе земље је и да израдимо бољу железничку инфраструктуру и бољу пругу која би спајала Београд и Солун, и о томе смо стратешки разговарали. Данас је за теретни саобраћај од Будимпеште до Солуна преко Београда потребно 49 сати, а циљ је да се до 2020. године та деоница пређе за мање од 30 сати, а да путници од Београда до Солуна могу да стигну за шест сати, напомиње Вучић.
"Наше железнице би имале веће зараде, а поспешили бисмо и трговинску размену", истиче Вучић.
Каже да је велика корист за обе земље да се повезујемо.
"Тиме је Грчка ближа централној и западној Европи, а ми смо ближи Блиском Истоку и северној Африци. Повезивање Солуна и Београда је нешто што има посебан значај. То ће драматично унапредити нашу трговнски размену и довести до нових помака пре свега у нашој прерађивачкој индустрији", рекао је он.
Додаје да смо у релативно кратком року спремни да направимо добре резултате.
"Заједничка седница две владе на пролеће у Солуну"
Вучић каже да је било говора и о томе да сусрети буду чешћи.
"Договорили смо се да направимо заједничку седницу влада на пролеће у Солуну, а ми смо то назвали Високи савет, пре свега двојице премијера", каже Вучић.
Вучић је на заједничкој конференцији за новинаре са грчким премијером Алексисом Ципрасом рекао да ће на тој седници бити припремљене конкретне мере о заједничкој сарадњи, која ће бити у интересу грађана две земље.
Премијер каже и да је са грчким премијером разговарао о регионалној стабилности, те да је истакао да Србија подржава учешће Грчке у Берлинском процесу, наводећи да је Грчка једна од кључних земаља на Западном Балкану, али и у региону југоисточне Европе.
Наводи и да је са Ципрасом на реалистичан начин анализирао ситуацију на Западном Балкану, додајући да је захвалан тој земљи што није признала независност Косова и на снажној подршци коју даје Србији на њеном путу ка ЕУ.
"Захвални смо Грчкој када је о томе реч и надамо се да ће такав став Грчка имати и убудуће", нагласио је Вучић.
Премијер Србије напомиње да ће две земље наставити даљу сарадњу по питању мигрантске кризе.
Како је рекао, разговарали су и о односу према традиционалним пријатељима и Србије и Грчке и додао да је ту постигнут велики степен сагласности око сарадње и са Кином и са Руском Федерацијом и многим другим земљама.
"Потпуно сам уверен да ћемо успети и умети, и новим састанцима и новом мапом пута коју смо данас одредили, да наше две земље још чвршће и снажније крену у заједничку будућност" рекао је Вучић.
Ципрас: Не мењамо став о Косову, подршка Србији за ЕУ
Грчки премијер Алексис Ципрас захвалио је премијеру Вучићу на срдачном дочеку и гостопримству, али пре свега на конструктивним разговорима.
Председник Владе Грчке каже да су он и српски премијер закључили да будућност Балкана може бити изграђена само на основама међународног права, а не на неразумним радњама и непоштовању међународних уговора.
"Заједнички смо истакли да будућност Балкана може бити изграђена само на основама међународног права, обостраног поштовања, дијалога и сарадње, а не кршењем правила, не интервенцијама, не изазивањима и непоштовањем међународног права и неразумним радњама везаним за непоштовање међународних уговора", рекао је Ципрас на конфернцији за новинаре у Палати "Србија", додајући да на Балкану нема места за такве ствари и да то не помаже његовом европском путу.
У вези с тим, како је навео, Србија има кључну улогу за мир и стабилност, између осталог кроз континуитет тешког али неопходног дијалога са Приштином.
Мир и стабилност се у региону, према његовим речима, могу обезбедити само заједничким прихватљивим решењима за питање Косова.
"Имајте у виду да ће Грчка остати при свом ставу који је везан за поштовање међународних принципа у решавању тог питања", нагласио је Ципрас.
Такође је подвукао да је од стратешког значаја укључивање Србије у ЕУ, због чега, додао је, Грчка активно подржава пут Србије у ЕУ и зна да постоје велике тешкоће и жртва коју народ мора да претрпи како би остварили свој циљ.
Грчки премијер је позвао на јачање дијалога веза у решавању мигрантског питања.
"Треба да избегнемо појаве које смо видели прошле године. Прошле године су неке силе имале једностране радње и на сопствену руку покушавале да решавају то питање", рекао је Ципрас.
Премијеру Србије је захвалио на ставу наше земље према кипарском питању и поштовању међународног права.
Грчка је, како је објаснио, посвећена проналажењу праведног решења у интересу целог народа, како би војска напустила окупирану територију.
Ципрас је подсетио на то да су грчки и српски народ повезани значајним историјским, културним и духовним везама, које су засноване на обостраном поштовању и искреном пријатељству, али и солидарности у тешким тренуцима.
"Постоје заједничке духовне, црквене традиције, а посебно заједнички пут у тешким историјским тренуцима, када су се налазили на истој страни борећи се за идеале и вредности. Током Другог светског рата, нашли смо се на истој страни историје, а касније задржали блиске везе и сарадњу. Нико не може заборавити солидарност Грчке током НАТО бомбардовања, када је стала уз српски народ", навео је Ципрас.
"Србија и Грчка имају заједнички пут и циљеве"
Ципрас наглашава да Србија и Грчка имају и данас заједнички пут и циљеве, да покушавају да обезбеде мир и стабилност на трусном подручју Балкана.
Ове године, како је подсетио, бележимо 150 година од склапања дипломатских односа две земље, што је веома значајан повод за још дубље ојачавање односа.
"Треба и на дипломатском нивоу да искористимо наше могућности и капацитете", поручио је Ципрас.
Указао је на економску сарадњу, подсећајући на то да је Грчка трећи инвеститор у Србији, а да је врло значајна туристичка дестинација за српске туристе, те је договорено да се учине конкретни кораци како би даље унапредили сарадњу, како би она била стратешка.
"Договорили смо се да у наредном периоду успоставимо Врховни савет за сарадњу, који ће заседати наредног пролећа у Солуну", најавио је Ципрас, додајући да је то град који је повезивао два народа у прошлости, а треба да буде и кључна тачка за будућност.
Поменуо је значај побољшања железничких веза између Београда и Солуна, наводећи да је разматрана могућност зближавања две земље кроз савременију железничку мрежу.
Данашња посета Београду може дати подстрек за оживљавање историјских односа две земље, уверен је Ципрас, који је први грчки премијер који је после седам година посетио Србију.
"Сарадња за нас има стратешки значај и уверени смо да ће допринети развоју и миру намученог Балкана", поручио је грчки премијер.
Ципрас каже да би Србија могла да буде мост између источне и западне Европе, те да сарадња између две земље, када је реч о транспорту, може да буде важна за овај део региона.
Каже да није довољно само да се позивамо на историјске везе већ треба да се фокусирамо на конкретне кораке.
"Одлучили смо да наставимо са нашим значајним и великим идејама визионарског каракетара", рекао је Ципрас, додајући да ће седници Високог савета претходити конкретни кораци између министарстава, како би се реализовали инфраструктурни пројекти, не само када је у питању повезивање железницом већ и други пројекти који би могли да промене географију Балкана.
"Ми верујемо да географија Балкана треба да престане да се мења интервенцијама и нападима. Она може да се мења и у мирнодопским условима, кроз сарадњу, како би народи били спојени, а не раздвојени", рекао је Ципрас.
То, како каже, има везе са идејом повезивања Београда са Солуном речним путем.
"Говорим о могућностима које пружа река Морава, која би била спона. Потребно је да видимо како би ЕУ могла да финансира један такав пројекат, све то да ставимо на папир. Перспектива постоји", каже Ципрас.
Вучић и Ципрас: Стабилност региона најбитнија
Премијер Србије каже да је Србија спремна да помогне у решавању одређених питања уколико је неко позове, али да сигурно није од оних који би да решавају светска питања и туђе проблеме, посебно ако их нико не зове, док је његов грчки колега Алексис Ципрас поручио да је Србија кључна земља за стабилност у региону.
"Имали смо много политичара у Србији који су хтели да решавају светска питања и били много паметни" рекао је Вучић, одговарајући на питања у вези са "комшијским проблемима на Балкану" и спремности Србије да помогне у њиховом решавању. Додао је да бос,п, уколико би нас неко замолио да помогнемо, то и учинили.
Истиче да две земље имају добре односе и да желимо да их и даље развијамо, наводећи да је Србија премала земља да би на себе преузимала улогу некога ко решава светска питања.
Наводи да је Грчка добродошла у све разговоре о стабилности Балкана, истичући да је већа земља од нас и у том смислу значајнија, те да су нам пријатељи на чију помоћ увек можемо да рачунамо.
"А то да се ми гурамо негде да би неко глумио великог лидера који ће да решава не знам какве проблеме – мој посао је да се решавам проблеме дефицита, инфлације, да очувамо регионалну стабилност, повећавамо економски раст Србије", објашњава Вучић.
Нада се, каже, да ће то сви остали у региону да разумеју и сматра да су сви други у региону, због таквог става Србије, опуштени.
Премијер Србије је рекао да јесу разговарали и о светским темама, да је Ципрас много више у Бриселу од њега и да је доста тога и научио од грчког премијера, али и навео да нас те светске бриге, попут раста екстремне деснице, муче много мање.
На то питање се надовезао и Ципрас, који је истакао да је предуслов нечије помоћи и укључивања у решавање одређеног питања постојање сагласности страна које су у спору.
Подсетивши на то да је Грчка последњих година показала стрпљење вредно пажње, и то не само везано за суседе, Ципрас је приметио да сви треба да схвате да је инсистирање на непријатељским ставовима показивање националистичке тежње, која "нити је у складу са нашим ставовима нити са епохом у којом живимо".
СРБИЈА И ГРЧКА ПРАВЕ ВИСОКИ САВЕТ: Атина чрвста око Косова
Издвојено Србија Политика
Премијери Србије и Грчке договорили су оснивање високог савета, који ће заседати у Солуну овог пролећа и на коме ће две владе разговарати о јачању односа.
Ципрас (Фото: Јутјуб)
Грчки премијер Алексис Ципрас рекао је у Београду да два народа везују традиција, историја, култура и духовне везе и да ће Грчка бити стабилна у ставу око Косова.
"Будућност Балкана може бити изграђена само на темељима међународног права, а не интервенцијама, кршењем правила. На Балкану више нема места за такве ствари", рекао је.
Ципрас је на заједничкој конференцији за новинаре са српским колегом Александром Вучићем рекао да су двојица премијера водили конструктивне разговоре и истакли важност обостраног поштовања.
"Истакао сам да се мир и стабилност стварају заједнички прихватљивим решењем за све стране, Грчка ће остати стабилна у свом ставу који се везује за поштовање принципа у решавању овог питања", рекао је Ципрас.
Он је навео да ће званична Атина наставити да подржава Србију на европском путу, као и да ће инсистирати на унапређењу дипломатских односа две земље који ове године имају 150. годишњицу.
"Истакли смо стратешки значај укључивања Србије у Европску унију, Грчка активно и стабилно подржава ваш пут. Признајемо да постоје велике тешкоће и велика жртва коју српски народ мора да претрпи да би испунио тај циљ, а ми ћемо вам помоћи томе", рекао је Ципрас.
Грчки премијер је рекао да је постигнут договор о појачању дијалога о избегличкој кризи.
Премијер Вучић је рекао да су разговори били "дуги и озбиљни" и да је током њих наглашемо пријатељство српског и грчког народа.
"Наши разговори се нису заснивали на ономе што чини прошлост, већ на ономе што треба да радимо у будућности", рекао је Вучић.
Он је рекао да Србија подржава учешће Грчке у Берлинском процесу, као и да је захвална Атини на чињеници да није признала независност Косова.
"Разговарали смо о односима, као и о важности да се одржавају традиционално добре везе са Кином, Русијом и другим земљама", рекао је Вучић.
Двојица премијера су говорили и о економским везама.
Премијер Србије Александар Вучић рекао је да очекује да сутрашњи наставак дијалога Београда и Приштине у Бриселу протекне у „трезвеним разговорима“ и да ће сви разумети да је стабилизација Западног Балкана кључни предуслов за напредак.
Премијер Вучић је новинарима, након отварања Српско-грчког пословног форума у Београду, рекао да се нада да ће са другом страном бити могуће разговарати на начин који ће сачувати мир.
„Надам се да ћемо моћи да разговарамо трезвено, да разговарамо тако да сачувамо мир и надам се да ћемо сви добро разумети да је стабилизација Западног Балкана кључни предуслов за напредак наших економија и бољи животни стандард“, истакао је премијер.
Успех тог дијалога није само на Београду, рекао је Вучић и додао:
„Верујем да ћемо ми показати добру вољу, а надам се да ће то урадити и друга страна.“
У Бриселу ће сутра бити одржана друга рунда дијалога Београда и Приштине на највишем ниову.
Делегацију Београда предводе премијер Вучић и председник Србије Томислав Николић, а Приштину представљају косовски премијер и председник, Иса Мустафа и Хашим Тачи.
Στη Σερβία μεταβαίνει σήμερα, Τρίτη, ο πρωθυπουργός Αλέξης Τσίπρας όπου θα έχει σειρά επαφών με την πολιτειακή και πολιτική ηγεσία της χώρας στο πλαίσιο διήμερης επίσκεψης.
Τον Πρωθυπουργό θα συνοδεύουν ο υπουργός Εξωτερικών Νίκος Κοτζιάς και ο υφυπουργός Οικονομίας και Ανάπτυξης Στέργιος Πιτσιόρλας.
Το αναλυτικό πρόγραμμα της επίσκεψης έχει ως εξής:
Τρίτη, 31 Ιανουαρίου
•10:00-10:15 Επίσημη τελετή υποδοχής στο Μέγαρο της Σερβίας
•10:15-10:45 Κατ’ ιδίαν συνάντηση του Πρωθυπουργού με τον Πρωθυπουργό της Σερβίας, κ. Αλεξάνταρ Βούτσιτς
•10:45-11:45 Διευρυμένες συνομιλίες των κυβερνητικών αντιπροσωπειών Ελλάδας και Σερβίας
•11:45-12:15 Κοινές δηλώσεις των δύο Πρωθυπουργών
•12:15-13:00 Κατ’ ιδίαν συνάντηση του Πρωθυπουργού με τον Πρόεδρο της Δημοκρατίας της Σερβίας, κ. Τόμισλαβ Νίκολιτς
•13:00-14:00 Επίσημο γεύμα
•14:00-14:30 Κατ’ ιδίαν συνάντηση του Πρωθυπουργού και του Υπουργού Εξωτερικών με τον Αναπληρωτή Πρωθυπουργό και Υπουργό Εξωτερικών της Σερβίας, κ. Ίβιτσα Ντάτσιτς
•16:00-17:00 Χαιρετισμός του Πρωθυπουργού στην έναρξη των εργασιών του Επιχειρηματικού Φόρουμ Ελλάδας-Σερβίας.
Τετάρτη, 1 Φεβρουαρίου
•10:00-10:45 Συνάντηση με την Πρόεδρο της Σερβικής Εθνοσυνέλευσης, κα. Μάγια Γκόικοβιτς, στη Σερβική Εθνοσυνέλευση
•10:50-11:20 Συνάντηση με τον Πατριάρχη Σερβίας Ειρηναίο στο Πατριαρχικό Μέγαρο
•11:25-11:35 Κατάθεση στεφάνων από κοινού με τον Πρωθυπουργό της Σερβίας, κ. Αλεξάνταρ Βούτσιτς, στον αδριάντα του Ρήγα Φεραίου
•12:45 Αναχώρηση από τον Διεθνή Αερολιμένα Βελιγραδίου «Νίκολα Τέσλα» προς Αθήνα.
Η Alpha Bank Α.Ε. ανακοίνωσε σήμερα ότι ήλθε σε συμφωνία με τον σερβικό όμιλο εταιρειών MK Group για την πώληση του συνόλου των μετοχών (100%) που κατέχει στο μετοχικό κεφάλαιο της Alpha Bank Srbija A.D.
Η συναλλαγή αναμένεται να έχει θετική επίπτωση στους κεφαλαιακούς δείκτες και στη ρευστότητα της Τραπέζης, ενώ συμβάλλει στην επίτευξη των στόχων του Σχεδίου Αναδιαρθρώσεώς της, σημειώνει η τράπεζα σε σχετική ανακοίνωση.
Σημειώνεται ότι η ολοκλήρωση της συναλλαγής τελεί υπό την αίρεση λήψεως των σχετικών εποπτικών εγκρίσεων
На 16 декември 1991 г. за Балканите и региона се отвори Кутията на Пандора. На тази дата 12-те от тогавашната Европейска икономическа общност (ЕИО) признаха разпадането на единна Югославия и де факто и де юре създаване на много и малки нестабилни държавици на мястото на някогашната силна Югославия.
Историята скоро доказа, че решението на ръководителите на ЕИО доведе до разпалването на стари национализми и възникването на нови, отваряйки същевременно апетита на извънбалкански фактори, които се опитаха да използват новите дадености и да нахлуят по различни начини в региона. Ставаше въпрос за едно драматично развитие, подклаждано, от една страна, от ислямската закономерност, и от друга страна, от невидимата ръка на големите планетарни сили. Не е случайно, че това решение бе последвано след няколко дни от официалното разпадане на Съветския съюз и месеци след това – от избухването на войната във вече бивша Югославия.
Така неща и ситуации, които само няколко години преди това изглеждаха като научна фантастика, изведнъж се превърнаха в кошмарна действителност.
И така, и в този случай се доказа основната поука от историческата закономерност:
фантазията за пореден път надмина реалността
С течение на времето положението започна да се изяснява, добивайки плът и кръв. Навсякъде, на най-различни места на планетата, започнаха да изникват национализми, локални междуособици, религиозни предразсъдъци и сепаратистки движения. С тези вярвания и страхове за катастрофа с планетарен характер, за особена трета световна война, бе заменена досегашната нежелана перспектива за ядрена гибел вследствие на силен сблъсък на двете свръхсили.
Всичко вече изглеждаше толкова прозаично, толкова сухо, че водеше до депресивната концепция за един нов тип есхатология.
Беше ясно, че установената с хода на времето действителност носи белезите на организиран план за прокарване на геостратегически (и не само) цели. Разбира се, в началото имаше само подозрение за съществуване на завършена амбициозна програма с широк времеви хоризонт. За нормалния разум изглеждаше доста трудно разбираем фактът, че става въпрос за завършен и компактен план, който е теоретично и практически разработен в лабораториите на разузнавателни служби от планетарно ниво. Но както винаги се случва в историческата събитийност, времето носеше верния отговор: надеждни източници от задкулисието придадоха на плана цялостен структурен характер, както и име.
Става въпрос за план „Домино”, който се изчерпваше изключително с разбиването на Югославия. Доминото започна от югославския север с посока на юг и както винаги в подобни случаи на геополитическо раздробяване, имаше свой епицентър, който разбира се, пострада най-много.
Началото на плана „Домино” бе „нежното отцепване” на Словения от останалата Югославия още в юни 1991 г., а краят му – обявяването на независимостта на Косово през февруари 2008 г.
В този период влизат кървавата война в Босна и Херцеговина от 1992 до 1995 г., драматичните събития в Косово в периода 1998-1999 г., които имаха за резултат безмилостното бомбардиране на Сърбия от НАТО, както и сблъсъците в БЮРМ между славянския и албанския елемент през 2001 г.
Някогашната силна югославска държава бе разделена на седем държави, всичките малки и пренебрежими – Сърбия (епицентър на плана „Домино” и следователно негова жертва), Хърватия, Словения, Черна Гора, Босна и Херцеговина, Бивша югославска република Македония (БЮРМ). След независимостта на Косово като следствие и от събитията в БЮРМ, човек би очаквал – според плана „Домино”, че така оформилата се ситуация ще върви към намаляване на напрежението и преминаване на региона в състояние на нормалност, или както някои го наричат евроатлантическа интеграция. Този начин на размишление не отчита редица параметри, като основен сред тях е мястото на бившето югославско пространство в геополитическата среда на Евразия.
Ако човек погледне реалното измерение на някогашното югославско държавно формирование в този смисъл, със сигурност ще осъзнае, че създадената с разпада на Югославия нестабилност е само преддверие, или другояче казано, първата фаза на разгръщането на един друг план за бъдеща реорганизация на района на Балканите и Централна Азия. И че със сигурност има много по-широки измерения като политическо значение и географски мащаб.
Имайки предвид плана за разбиване на бивша Югославия, можем да наречем тази реорганизация план „Домино-2”.
Дълбоките причини за войната в Ирак
Свалянето на режима на шаха на Иран през 1979 г. бе начало на разтърсващи събития в района на Централна Азия. Още на следващата година ислямската република на аятолах Хомейни вече проявяваше враждебност към проамериканския (тогава) Ирак на Саддам Хюсейн, което се изрази в една кървава война, продължила общо осем години (1980-1988). Това бе геополитически сблъсък от друг вид, тъй като от една страна, бе извън климата на “студената война” по онова време, а от друга страна, извън обичайните дотогава сблъсъци с етнически или идеологически характер.
За пръв път в съвременната действителност, в една продължителна война, се сблъскваха две ценностни системи, две коренно противоположни концепции: теократичният ислям на Иран срещу светския и прозападен (макар и по подражание) Ирак. Завършекът на тази война в края на 80-те години на 20 в. не излъчи ясен победител. Нещо, което правилно бе отчетено като предвестник на задаващата се криза, както и на възраждане на противопоставянето, основание за което се явяваха иракската война и унижението на СССР в Афганистан. И двете по същество ускориха хода на събитията и създадоха, от една страна, геополитически и други процеси, които предизвикаха дългосрочна нестабилност. В северната част на Централна Азия (т.е. Русия) се установи хаос, за чието овладяване бе нужно цяло десетилетие и идването на власт на политик като Владимир Путин, за да започне отново процес на организация и структуриране на региона. Постсъветският период имаше драматични последствия за народите от някогашния СССР, за жизненото равнище, за нормалния живот в цялото някогашно пространство, което бе под влиянието на Москва.
В Централна Азия възникна едно особено двуполюсно държавно формирование с много разлики и прилики помежду си: теократичният Иран и талибанският Афганистан. Като силен играч в района се очерта Саддамовият Ирак, една нова сила, която бързо запълни оформената геополитическа празнина.
Ирак през 90-те години бе центърът на събитията в Централна Азия точно по същия начин, по който по на запад, в центъра на промените на Балканите, бе Сърбия.
Избухването на спящия вулкан
В периода 1990-1991 г. се промени и позицията на САЩ (единствената планетарна свръхсила) както към Ирак, така и към талибаните в Афганистан, които от средата на 90-те години бяха пълновластни господари в страната. Дотогава позицията на САЩ в двойния сблъсък в Централна Азия през 90-те години налагаше обща линия на противоречие (от една страна, подкрепа на комунистите в Афганистан, а от друга, на Саддам срещу ислямистите на Хомейни). Последва обаче пълно американско противопоставяне и враждебност както към режима на Саддам, така и към ислямския фактор в района.
Предвид възхода на Ирак и разцвета на ислямския дух в същия период на промяна на политиката на САЩ, вулканът не закъсня да избухне.
Тук в никакъв случай не трябва да се пренебрегва съществуването на още една конфликтна реалност в същия район и през същия период, която е налице и през 21-ви век. Става дума за противопоставянето на две страни – притежателки на ядрено оръжие – Пакистан и Индия, които по повод спора за господство над Кашмир са в състояние на постоянна враждебност.
В края на 80-те и началото на 90-те години районът на Централна Азия попадна в нови състояния на нестабилност. Нахлуването на Ирак в Кувейт през лятото на 1990 г. с опита на Саддам за демонстрация на сила доведе до невиждана активизация на почти цялата световна общност. Като че ли предстоеше да се случи нещо изключително, като че ли Ирак бе обладател на някаква странна сила, на някакво свръхоръжие, както се мълвеше тогава, което излизаше наяве по повод войната в Персийския залив. Американци, руснаци, европейци, евреи и т.н. обединиха за първи път в съвременната история усилията си, за да осуетят плановете на Саддам. В крайна сметка редът бе възстановен през пролетта на 1991 г. след първата война в Залива. В нейните анали бе записана възможността Саддам да бъде всесилен само вътре в страната. Очакваното от мнозина сваляне на режима през 1991 г. закъсня с цели дванайсет години: наложи се през 2003 г. да избухне втората война в Персийския залив, за да бъде свален най-после Саддам Хюсейн. Екзекутирането му чрез обесване в края на 2006 г. сложи окончателен край на усилията на един независим фактор в евразийкото пространство, опитващ се да регулира в някаква степен събитията в геополитическото сърце на планетата.
Това бе краят на още един контрапункт на Запада и на Америка. След свалянето и вероятното отравяне на Милошевич, и двамата останаха жива легенда за милиони противници на неолибералния нов световен ред…
Към независим Кюрдистан „made in USA”
Като световна сила, е логично САЩ да имат интереси почти във всяко кътче на планетата. Тези интереси се концентрират в географски пространства, които имат специална геостратегическа и геоикономическа тежест. Такова пространство е районът на Южна и Централна Евразия, едно междинно пространство на планетата, включващо Югоизточна Европа, Близкия изток, Централна Азия, територии от руската държава и Северна Африка.
От геополитическа гледна точка, разбира се, става въпрос за регион, който може да окачествим като възлов в географски и в исторически план. Това е центърът на човешката цивилизация от началото на човечеството, и както отбелязва геополитическият анализатор на ЦРУ и Пентагона Збигнев Бжежински – „който контролира Евразия, контролира света”.
Компетентните служби за сигурност и информация на САЩ разглеждат това пространство като клин между Запада и Изтока, което не принадлежи изцяло нито към единия, нито към другия свят. Този клин представлява един напълно отделен геополитически и културен потенциал и това става ясно в примера с Гърция, чието развитие възприема елементи и от Запада, и от Изтока още от дълбока древност. Това в действителност представлява божията благословия, доколкото сила, която контролира тази територия, би могла буквално да произвежда история, да играе също и роля на историческа закономерност! С две думи, би могла според волята си да оказва влияние върху хода на историческите събития, да създава бъдещето, оплождайки със Словото си днешния ден. Това е и дълбоката причина за американските стремежи за господство в конкретния район на планетата, в географските дължини и ширини между Адриатическо море и Китайската стена.
Разбира се, епицентърът на този район от географска гледна точка е Егейско море и бреговете му от двете страни, т.е., мястото, което хората от тайните служби сполучливо наричат „врящ казан”. С тази фраза се има предвид, от една страна, географската действителност на това пространство (която не е друго освен компактната подводна вулканична маса на Егейско море) с непрекъснатите земни трусове и катастрофи, и от друга, символичното му политическо значение като родител на важни космо-исторически събития. Последното може да бъде видяно от самата история, започвайки още от Троянската война през персийското нахлуване и варварските нашествия на монголи и турци…
Следвайки горната логика, по-лесно може да бъде разбрано американското желание да „затегнат в тесен обръч” това пространство и от запад, и от изток, черз създаването на подходящи (т.е. проамерикански) държавни или конфедеративни структури. Става дума, разбира се, за
Програмата „Източен фар”
отнасяща се до създаването на удобна проамериканска конфигурация чрез множество разцепени държавни сили – и след това – обединяването им в по-големи конфедеративни форми.
Основателно тази роля би могла да изиграе една Егейска конфедерация (с основни компоненти Гърция и Турция). В другия край може да бъде създадена друга конфедерация, структурирана около Иран и Афганистан, която би могла да има ролята на източния притискащ фактор.
На запад това разцепване вече е видно… Що се отнася до изток – нахлуването на САЩ в Ирак и след практическото му окупиране създаде и там необходимите условия за подобно развитие. Остава въпросът кои точно ще бъдат новите държави и от кои съществуващи държави ще произлязат елементите на източния и западния фактор?
В този смисъл централно място в изследването ни трябва да заеме редът на верижните реакции: как, откъде и накъде ще се развиват новите световни събития?
Нахлуването в Ирак и последвалата окупация по същество са първопричина за създаването на нови държави в региона на Централна Азия. В рамките на Ирак, и по-конкретно в западните му провинции, намиращи се в съседство с Турция, живее едно значително по численост кюрдско малцинство. Иракските кюрди, преживели редица трудности по времето на режима на Саддам Хюсейн, бе логично да се стремят към някакъв вид автономност или дори към амбициозната цел да създадат независима държава на територията на дезинтегрирания Ирак. Това държавничество би било равносилно на истински взрив от верижни събития в региона, тъй като кюрдско население живее и в съседни на Ирак страни, а с най-голямо числено присъствие – в източните територии на Турция.
Вярно е, разбира се, че подновяването на кюрдския въпрос в Турция с военни средства през 1984 г. от ПКК на Абдулах Йоджелан (Апо), превърна въпроса в международен, въпреки острите обвинения на Турция за терористична и отцепническа дейност. Кюрдският въпрос продължи да се развива по този начин цели 15 години, пречейки на нормалното развитие на Турция през този период, заради огромните разходи във връзка със ситуацията в източната част на страната.
Факт е, че кюрдските въстаници поддържаха през 80-те и 90-те години положение, явяващо се като най-големия „главобол” за властта в Анкара. Кюрдският проблем бе толкова значим за развитието на събитията в региона, че Гърция (през онзи период противник на Турция по този пункт) не се поколеба да подкрепи официално борбата на Кюрдската работническа партия. Но залавянето на Йоджалан през февруари 1999 г. „разби” в полза на Анкара както гръцко-кюрдския съюз, така и постоянния ход на кюрдското въстание в планините на Анадола.
Без естествения си лидер, ПКК на практика загуби сила и бързо бе заменена от нови структури, без старото свързващо звено на единното ръководство обаче. Поведението на самия Апо по време на процеса с предложенията му към турските власти за сътрудничество и лоялност (с паралелни обвинения към Гърция!) буквално вцепени борците на кюрдското въстание, чиято дейност веднага загуби сила и трябваше да минат години, за да я подновят отново по динамичен и убедителен начин, за да си осигурят позитивна перспектива.
За късмет на кюрдите обаче, лансирането на кюрдските национални позиции през този период обслужваше във висша степен американската външна политика. И това се случи точно по време на залеза на кюрдската борба, някъде в началото на 2000 г., когато Вашингтон побърза да се възползва от новите току-що възникнали условия…
Възможността наистина бе уникална за САЩ: подкрепа за кюрдите в трудни за тях години (следователно и привличане на доверието им) и паралелно с това откъсване на кюрдския въпрос от марксистката основа на тяхната борба. По всичко личи, че тази двойна цел бе постигната, тъй като съвсем скоро някога антиамерикански настроените кюрди започнаха да бъдат подкрепяни политически от САЩ и от компетентните им институции, а идеологическите основи на ПКК се трансформираха от крайно леви в „по-гъвкави” позиции.
Така, създавайки една независима проамериканска държава Кюрдистан в региона, с територии от Ирак и от Турция, САЩ могат да пристъпят към постепенно създаване на един „втори Израел” в същото географско пространство. И тази държава да представлява огромна американска база в границите на Централна Азия и Близкия изток.
Държавните структури на новата държава, както и цялата организация на социалните и икономическите й компоненти, ще носят ясно изразен американски „печат”, за да бъде сигурно установяването й като най-важна съюзническа сила на Вашингтон в този толкова невралгичен район на планетата.
Остава да видим какви ще са последствията от създаването на нов независим Кюрдистан. По-конкретно: как и защо създаването на кюрдската държава ще задвижи невидимите скорости на промяната на границите на Балканите.
Балкански събития с епицентър България
Сигурно е, че създаването на една проамериканска кюрдска държава в пределите на Ирак и Турция ще предизвика серия от верижни събития.
Докато Ирак се счита за изключително обезсилен, за да се осмели да претендира за компенсации за земите, които ще загуби, същото не важи за Турция.
Анкара, която вече е разработила всички варианти на решения след създаването на независим Кюрдистан, счита за наложителна замяната на нейните изгубени източни територии с разширяването й на запад! Разбира се, първата цел остава разпростирането й в региона на Егейско море в ущърб на Гърция, нещо, което не би пропуснала при сегашната си държавна структура и последователност. Условията обаче днес и през следващите няколко години не благоприятстват разширяването на турските граници в Егейско море.
Преди да се потвърди прогнозата, че ще се разпадне на три равни парчета, Турция ще се разширява непрекъснато. Ще нарастват както военната, така и икономическата й сила, а също и ролята й на международната сцена.
С две думи, ще представлява „балон”, който точно на върха на своето разширяване ще „се спука” съвсем внезапно… Дотогава обаче историческата каузалност налага разширяване на границите й на запад в ущърб основно на Гърция в Егея и Тракия.
Следователно, ще трябва първо да се спрем на това развитие, и то на началния му стадий, т.е., на това, което ще произлезе веднага след отцепването на турски земи в полза на бъдещата кюрдска държава. Но поради географски и геоикономически причини разширяването на Турция на запад няма да започне с отцепването на земи от гръцката държава, така че турската политика на разширяване по принуда ще се насочи в други посоки, където има дори необходимата среда.
Трябва да се отбележи, че Гърция засега „се спасява” от турското разширяване в Егея и Западна Тракия по две основни причини. Първо, заради наличието на петролни залежи в Егейско море, поради което през следващите 10-15 години може би е особено опасна промяната на границите в конкретния регион. При такова усложнение пряко се намесват външни политически и икономически фактори, които превръщат играта в много „груба”.
Втората причина е свързана с Тракия и липсата там липсва на оформено политически и социално осъзнато турско малцинство, което да може да стане автономен център на следващите (позитивни за Турция) събития. Ако към това се прибави и относително слабата динамика на мюсюлманите в гръцка Тракия, става лесно да се разбере, че за да се създаде истински малцинствен въпрос, ще трябва да минат още доста години.
Къде тогава ще се разпростре турската „геополитическа енергия”
с разширяване границите на Турция, в замяна и като следствие от създаването на независима кюрдска държава?
Тъй като гръцките територии се отхвърлят като пространство за разпростиране на тази енергия по практически причини, на запад остава само една държава: България, която отговаря на всички условия за турската инвазия.
България като страна на запад от Турция, при това с обща граница с нея, е първата спирка на предстоящия турски устрем на запад. Освен че разполага с всички онези качествени и количествени характеристики за такова нещо, България трябва да бъде разглеждана не като периферия на Югоизточна Европа, а като геополитически център на Балканите (вж. анализа „Българска геополитика”, с автори Исаяс Констандинидис и Вероника Василева, сп. „Междинен регион”, бр. 34, 2004-2005).
Действително, българската държава като геостратегическа единица и като географска цялост притежава всички онези предпоставки, за да може да се определи като действителния геополитически център на региона. Следователно политиката на големите страни в региона неизбежно има за отправна точка територията на България, независимо дали става дума за военни цели или за временни конюнктурни въпроси. В България мюсюлманското малцинство е с тенденция да достигне 20 % от цялото население на страната. Тази тенденция, която се предвижда да нараства през следващите години, се усилва от два фактора, стабилни след 1990 г., взаимно свързани и представляващи основополагащ камък на събитията в региона поради ужасно ниската раждаемост на българското християнско население (спрямо възпроизводството на турци, цигани и помаци). Тази раждаемост непрекъснато се свива в числено изражение, което междувпрочем се забелязва и в Гърция, и в Сърбия.
Освен това обратната емиграция на българското население – в смисъл, че България вместо да бъде страна приемник на имигранти (каквато е например Гърция), след 1990 г. се превърна в страна, прогонваща човешкия си потенциал! По този начин населението на от приблизително 9 милиона в началото на 1980 (т.е. почти равностойно с Гърция) спадна под 8 милиона, от които общият процент на мюсюлманския елемент почти се е удвоил.
Днес България се характеризира от два основни социални и геоикономически феномена: от една страна, от свръхобем и концентрация на населението в един голям град (виж Атина през 50-те и 60-те години на 20 в.) и от друга страна, от асиметричното развитие на отделните общини и диференцирането на една провинция в източните й части. Става дума за численото нарастване на София (индустрия, строителство, технологии) в ущърб, разбира се, на останалата българска територия, както и за постепенното откъсване на района на Източна Румелия (или Северна Тракия) с административен център Кърджали, който се развива неравностойно изпреварващо, и подобно на София до 2000 г. напомня българската столица от 80-те години.
Развитието на София на всички нива е впечатляващо, като например урбанизацията и автомобилният трафик, както и процентът на застрояване, регистриращ впечатляващ ръст през последните години. Прости сметки сочат, че населението на София вече се е повишило на 3 милиона (неофициално) от 1,2 милиона в началото на 90-те години! И това, в една страна, в която се наблюдава значимо числено намаляване на населението… Разбира се, всичко това се случва в условията на различията между центъра и периферията, което естествено създава едно чувствително отношение в инфраструктурата и тя кара страната да се задъхва под тежестта на безработицата и обезкръвяването на човешкия потенциал.
Един друг фактор, също толкова значим за геополитическата наука, е
човешкото измерение на въпроса
–създаването на два напълно различаващи се помежду си психологически тип хора: единият, от столицата, с елитарното поведение и справяне с нещата, а другият от „изостаналата” и естествено, западаща провинция, с всички комплекси, които произтичат от това.
От друга страна, впечатляващият подем на инфраструктурата на някога пренебрегваната Източна Румелия, където основно живее турско-мюсюлманско малцинство, не може да не смущава един анализатор, още повече когато това става предизвикателно и в ущърб на останалата част на страната. Вероятно са показателни думите на един познавач на ситуацията, според когото цялата картина е толкова „гротескна”, че прави всекиго подозрителен: свръхразвитието на района, където живее турското малцинство, се дължи точно на предстоящите промени на това място, поради предстоящите събития, насочени към присъединяване на Югоизточна България към друга геополитическа или държавна единица!
Катализиращите последствия в района
Откъсването на Източна Румелия от България в полза на Турция ще има със сигурност катализиращи последствия в района.
Американски „компетентни кръгове” вече описват по следния начин „Домино 2”, което представлява една възможна утрешна реалност, като вълна от предстоящи събития в района:
– Източна Румелия – от България към Турция
– Западна Тракия (някои говорят и за острови от Егейско море) – от Гърция към Турция
(Всичко това като компенсации за загубите на източните територии на Турция в полза на независим Кюрдистан)
– част от източната половина на БЮРМ – на България
– западната част на БЮРМ и Косово – на Албания
– Северен Епир – на Гърция
Дали страните от региона са подготвени за един такъв възможен сценарий? Дали са готови политическите им ръководства – и още повече народите им, тези, които в крайна сметка понасят всичко?!
Източник: POGLED.INFO.BG
«ΜΕΤΑ ΑΠΟ 7 ΧΡΟΝΙΑ ΚΡΙΣΗΣ ΕΠΙΤΕΛΟΥΣ Η ΧΩΡΑ ΒΡΙΣΚΕΤΑΙ ΣΕ ΤΡΟΧΙΑ ΑΝΑΠΤΥΞΗΣ.ΟΙ ΕΞΑΓΩΓΕΣ ΜΑΣ ΑΥΞΗΘΗΚΑΝ ΤΟΣΟ ΣΕ ΠΟΣΟΤΗΤΑ ΟΣΟ ΚΑΙ ΣΕ ΠΟΙΟΤΗΤΑ,ΑΛΛΑ ΚΑΙ ΣΕ ΑΡΙΘΜΟ ΕΙΔΩΝ.ΔΙΑΠΙΣΤΩΣΑ ΜΑΛΙΣΤΑ ΟΤΙ ΕΞΑΓΟΥΜΕ ΚΑΙ ΦΙΛΑΘΛΟΥΣ ΠΟΥ ΔΑΠΑΝΟΥΝ ΧΡΟΝΟ ΚΑΙ ΧΡΗΜΑ ΓΙΑ ΕΝΑ ΤΑΞΙΔΙ ΣΤΟ ΕΞΩΤΕΡΙΚΟ, ΑΠΛΑ ΚΑΙ ΜΟΝΟ ΓΙΑ ΝΑ ΒΡΙΣΟΥΝ ΟΜΟΕΘΝΕΙΣ ΤΟΥΣ ΚΑΙ ΑΥΤΟ ΓΙΑ ΜΟΛΙΣ ΣΑΡΑΝΤΑ ΛΕΠΤΑ ΤΗΣ ΖΩΗΣ ΤΟΥΣ.ΣΥΓΧΑΡΗΤΗΡΙΑ ΛΟΙΠΟΝ ΣΕ ΑΥΤΟΥΣ ΠΟΥ ΠΑΡΑΓΟΥΝ ΚΑΙ ΕΞΑΓΟΥΝ ΤΕΤΟΙΑ ΠΡΟΙΟΝΤΑ ΟΠΩΣ ΚΑΙ ΣΤΟΥΣ ΣΥΝΑΔΕΛΦΟΥΣ ΣΑΣ ΠΟΥ ΚΑΝΟΥΝ ΠΩΣ ΔΕΝ ΚΑΤΑΛΑΒΑΙΝΟΥΝ.
ΘΑ ΠΡΟΤΕΙΝΑ ΔΕ ΑΥΤΟ ΤΟ ΕΙΔΟΣ ΝΑ ΤΟ ΟΝΟΜΑΣΟΥΝ…ΣΕΡΒΟΤΣΟΛΙΑ…ΚΑΙ ΠΟΙΟΣ ΞΕΡΕΙ ΑΥΡΙΟ ΚΑΙ ΤΟΥΡΚΟΤΣΟΛΙΑ….ΚΑΙ…ΚΑΙ…ΝΤΡΟΠΗ ΤΟΥΣ…ΦΑΙΝΕΤΑΙ ΟΤΙ ΣΑΝ ΚΟΙΝΩΝΙΑ ΔΕΝ ΠΙΑΣΑΜΕ ΑΚΟΜΑ ΠΑΤΟ.
ΕΝΑΣ ΑΗΔΙΑΣΜΕΝΟΣ ΕΛΛΗΝΑΣ».
ΥΓ 1. ΣΕ ΠΑΡΑΚΜΑΖΟΥΣΕΣ ΚΟΙΝΩΝΙΕΣ, 2 ΠΡΑΓΜΑΤΑ ΑΝΘΟΥΝ : Ο ΧΟΥΛΙΓΚΑΝΙΣΜΟΣ ΚΑΙ Ο ΤΖΟΓΟΣ
ΥΓ2. ΑΝ ΑΥΡΙΟ ΧΡΕΙΑΣΤΕΙ ΝΑ ΠΟΛΕΜΗΣΟΥΜΕ ΟΡΘΟΔΟΞΟΙ ΕΝΑΝΤΙΩΝ ΒΑΡΒΑΡΩΝ , ΘΑ ΧΩΡΙΣΤΟΥΜΕ ΜΕ ΒΑΣΗ ΤΑ ΟΠΑΔΙΚΑ ΜΑΣ ΕΠΕΙΔΗ ΚΑΠΟΙΟΙ ΧΑΠΑΚΩΜΕΝΟΙ ΕΞΑΓΟΥΝ ΤΟΝ ΟΠΑΔΙΣΜΟ & ΤΗ ΒΙΑ?
ΥΓ 3. ΔΕΝ ΤΗΝ ΕΧΟΥΝ ΚΑΤΑΛΑΒΕΙ ΚΑΠΟΙΟΙ ΤΗΝ ΕΝΝΟΙΑ ΣΕΡΒΟΣ ΑΔΕΡΦΟΣ
Пет особа је погинуло, док је седморо рањено у борбама на територији самопроглашене Доњецке Народне Републике за протекла 24 часа, оштећено је око 20 кућа, изјавио је новинарима заменик команданта оперативне команде ДНР Едуард Басурин.
„Током гранатирања украјинске војске за 24 часа су погинула два цивила, а три рањена“, изјавио је он.
Према Басуриновим речима, за време ракетирања артиљерије украјинских снага оштећено је 18 стамбених објеката у подручју Макејевке, Доњецка и Зајцева. И школа у Макејевци је била мета напада, додао је Басурин.
„Губици војске ДНР у последња 24 часа су тројица мртвих и четворица рањених војника“, изјавио је представник Министарства одбране ДНР.
Украјинске власти су у априлу 2014. године покренуле војну операцију против ЛНР и ДНР које су прогласиле независност након државног преврата у Украјини у фебруару исте године. Према последњим подацима УН, у сукобима је страдало 10.000 људи.
Τον επ' αόριστον αποκλεισμό του τελωνείου των Ευζώνων στα σύνορα της Ελλάδας με την ΠΓΔΜ αποφάσισαν αγρότες και κτηνοτρόφοι της Κεντρικής Μακεδονίας, που βρίσκονται στον κόμβο της Ειδομένης.
Οι αγρότες από τις 16.30 και έχουν παρατάξει τα τρακτέρ τους στο οδόστρωμα και σε κάθε παρακαμπτήριο στην περιοχή.
Σκληρή μάχη με τις φλόγες δίνουν οι άνδρες της Πυροσβεστικής για να ελέγξουν τη φωτιά που ξέσπασε στην Ιερά Μονή Βαρνάκοβας στη Ναύπακτο το μεσημέρι της Κυριακή.
Όπως φαίνεται και από τις φωτογραφίες που δημοσιεύει το npress, ο κεντρικός βυζαντινός ναός φαίνεται να έχει γλιτώσει από τις φλόγες, όμως η καταστροφή στο ιστορικό μοναστήρι είναι μεγάλη.
Τα κελιά των μοναχών έχουν καταστραφεί, όπως και το αρχείο της Μονής, ωστόσο μετά από μεγάλη προσπάθεια των πυροσβεστών σώθηκε η ιερή εικόνα της Παναγίας και τα ιερά λείψανα.
Σύμφωνα με πληροφορίες η φωτιά ξεκίνησε μάλλον από ξυλόσομπες που βρίσκονταν μέσα στα κελιά των μοναχών.
Την ώρα που η χώρα βουλιάζει στην απόλυτο οικονομικό και κοινωνικό βούρκο, στον ΣΥΡΙΖΑ ασχολούνται με τις σχέσεις μεταξύ των ομοφυλοφίλων και επιχειρούν να εισάγουν ειδική ενημέρωση στα σχολεία - Τραγελαφικές καταστάσεις που προκαλούν την οργή της ελληνικής κοινωνίας - Μετά το σύμφωνο συμβίωσης διαλύουν κάθε ίχνος κανονικότητας, επιχειρώντας να χειραγωγήσουν το σεξουαλικό προσανατολισμό της ελληνικής νεολαίας μέσω παρωχημένης προπαγάνδας.
Το υπουργείο Παιδείας εισάγει στα σχολεία την ενημέρωση για θέματα που αφορούν σε γκέι και έμφυλες καταστάσεις, στο πλαίσιο ειδικά αφιερωμένης «θεματικής εβδομάδας».
Με βάση εγκύκλιο που απέστειλε σε όλα τα γυμνάσια το υπουργείο Παιδείας, ορίζεται ότι οι μαθητές θα πρέπει να εξοικειώνονται, μέσω της παιδαγωγικής διαδικασίας σε μια σειρά από θέματα της προσωπικής και κοινωνικής ζωής.
ΣΥΡΙΖΑ και ΑΝ.ΕΛ. είναι υποχρεωμένοι να απαντήσουν στον ελληνικό λαό και στους γονείς, βάσει ποίων στοιχείων και επιχειρημάτων επιχειρείται να παρουσιαστεί η ομοφυλοφιλία ως γονική κανονικότητα ΠΟΥ ΤΗΝ ΠΑΤΕ ΤΗ ΔΟΥΛΕΙΑ ΡΕ ΚΑΘΑΡΜΑΤΑ? ΤΙ ΣΑΣ ΕΧΟΥΝ ΔΙΑΤΑΞΕΙ ΝΑ ΚΑΝΕΤΕ ?
Белорусија ће Србији поклонити ракетне системе противваздухопловне одбране (ПВО) типа „бук“ и авионе „миг 29“, с тим што ће Србија платити њихов ремонт и модернизацију, рекао је за „Политику“ министар одбране Зоран Ђорђевић по повратку из Минска.
Зоран Ђорђевић наглашава да је до тог, за Србију веома важног аранжмана дошло захваљујући договору премијера Александра Вучића и председника Белорусије Александра Лукашенка, током посете делегације Владе Србије Минску.
Реч је о два дивизиона система „„бук“ и осам „“мигова 29″, који би требало да Србији буду испоручени током наредне године. Тиме ће, уз руску донацију „“мигова 29″ по сличном принципу, домаћи систем ПВО, чија су окосница управо ракетни системи и ловачка авијација, бити значајно унапређен и модернизован.
„Белорусија, још од совјетских времена, има изузетно развијену оптоелектронику и електронику. Не само да су сачувели те технолигије већ их и даље развијају. Њихови камиони и грађевинске машине би могли бити занимљиви за Војску Србије. Могућа је сарадња са ФАП-ом“, рекао је Ђорђевић.
Министар каже и да постоји велики простор за сарадњу када су у питању ремонти и модернизације разних система наоружања руског порекла.
Фото: Sputnik/ Sergey Pivovarov
„Са друге стране, они су заинтересовани за ракетна горива и још неке производе наше наменске индустрије. Такође, показана је иницијатива за оснивање заједничких српско-белоруских фирми из области одбрамбене индустрије, ради заједничког наступа на трећим тржиштима, и то оним престижним, као што су Русија и државе ЕУ“, објашњава Ђорђевић.
Он истиче да ће детаљи војне сарадње Србије и Белорусије бити договарани од маја, за када је предвиђено оснивање заједничког тела за сарадњу у области одбране. Таква тела већ постоје, када је у питању сарадња са другим државама.
Управо због тога, министар одбране у овом тренутку није могао да се изјасни колико би Србију коштали ремонт и моденизација „„букова“ и „“мигова 29″.
„Са Белорусијом ћемо разговарати и о набавци чувених система С-300. Реч је о верзијама С-300 В и С-300 ПГ, којима они располажу. Они јесу и биће тема наших разговора, али, да ли ће бити у наоружању у ВС, зависи од даљих детаљних анализа и договора“, додао је Ђорђевић.
Када је реч о руској донацији војне технике, Ђорђевић очекује да ће шест „мигова 29“ ускоро бити на аеродрому у Батајници.
„Сви уговори су потписани, очекујем да ће авиони у Ваздухопловном ремонтном заводу ‘Мома Станојловић’ бити у марту, најкасније у априлу,“ проценио је министар.
„Руски експерти ће код нас обавити њихов ремонт и модернизацију, уз подршку наших стручњака“, додао је министар.
Када је реч о испоруци тенкова и извиђачких оклопних возила, они ће бити испоручени када руска страна одлучи.
„Та донација је неспорна. За разлику од авиона, неће бити потребан ремонт и модернизација тих средстава“, наглашава Ђорђевић.
Φωτό από σχετικό δημοσίευμα του Sputnik- υπογραφές της συνεργασίας μεταξύ Σερβίας και Λευκορωσίας
Ιανουάριος 28, 2017. 08:41
Η επίσκεψη της αντιπροσωπείας της σερβικής κυβέρνησης, υπό τον πρωθυπουργό Αλεξαντάρ Βούτσιτς, στη Λευκορωσία, είχε θετικά αποτελέσματα σε πολλούς τομείς μεταξύ των δύο χωρών.
Σύμφωνα με δημοσίευμα του Sputnik το οποίο επικαλείται το βουλγαρικό ‘Fokus’ η Σερβίααποδέχθηκε να παραλάβει οκτώ μαχητικά αεροσκάφη τύπου Mig-29 και δύο αντιπυραυλικά συστήματα «Buk», ως ‘δώρο’ προς το σερβικό κράτος από τη Λευκορωσία.
Ο Σέρβος υπουργός Άμυνας, Ζόραν Τζόρτζεβιτς δήλωσε ότι οι προμήθειες παρέχονται δωρεάν, υπό την προϋπόθεση ότι η Σερβία θα καλύπτει το κόστος των επισκευών και τον εκσυγχρονισμό τους. Η παράδοση αναμένεται να ολοκληρωθεί το 2018.
«Προτιθέμεθα να διαπραγματευθούμε την αγορά του περίφημου (αντιπυραυλικού συστήματος) C-300 με τη Λευκορωσία», πρόσθεσε ο Τζόρτζεβιτς.
