Ponovo se, po već viđenom modelu, generiše kriza na Balkanu, u južnoslovenskim zemljama. To je u osnovi veštačka nametnuta kriza bez vidljivog razloga i sa političkim ciljevima koji nemaju nikakve veze sa stvarnim životom ljudi u južnoslovenskim zemljama. Balkan je jednostavno i dalje dežurni prostor destabilizacije i instrument zapadnih centara moći i interesnih grupa. Šta su onda stvarni razlozi ponovnog generisanja krize i zašto baš u ovo vreme?
Zloupotreba Balkana i unesrećivanje južnoslovenskih zemalja, kao i mnogo puta do sada, dolazi sa Zapada, ali ovaj put se ne bi moglo reći da je reč o nekom jasnom političkom projektu zapadnih vlada. Pre svega, reč je o interesnim grupama okupljenim oko obaveštajnih službi i centrima moći koji su i stvoreni kroz dosadašnje krize u bivšoj Jugoslaviji i koji se u novim međunarodnim okolnostima jednostavno bore za opstanak. U tom svetlu vidljiva su dva osnovna razloga za novo generisanje krize. Jedan je pokušaj političke elite Evropske unije da novom krizom na Balkanu odloži sopstvene probleme. Drugi je u savezu dela evropske i poražene elite u Americi, koje veruju da bi generisanjem za njih manje bolne krize mogli uvući administraciju predsednika Donalda Trampa u svoju igru i nametnuti svoja dosadašnja pravila.
ZLA ULOGA EU
U tom savezu elita nosilac generisanja krize je Evropska unija. U EU je od samog početka evropske integracije stvoreno uverenje da su krize veoma dobre i korisne i da one ustvari ne samo da održavaju integraciju nego joj daju i novu energiju. I sam osnivač evropske integracije Žan Mone priznao je da je integracija stvorena na krizama i da će je krize održavati. Evropska integracija, sada oličena u EU, će u martu obeležiti 60 godina postojanja, ali za taj rođendan nema baš mnogo čime da se pohvali. EU je u takozvanoj egzistencijalnoj krizi i prognoze njene budućnosti nisu ohrabrujuće. I, po starom Moneovom modelu, u pomoć se doziva kriza.
Ali kriza u samoj EU je već toliko ozbiljna, pa bi bilo dobro, prema proceni Brisela, prikriti je nekom drugom krizom. Balkan je, nažalost, postao dežurni izvor kriza koje mnogo ne koštaju, ali su zgodan izgovor da „nešto mora biti učinjeno“ i da je EU kao integracija neophodna jer ona čuva mir i stabilnost. To je već u južnoslovenskim zemljama toliko puta viđeno, ali se ne odustaje od tog modela. EU birokratija nema novih ideja. Drugim rečima, EU prvo preko svojih dežurnih balkanskih klijenata i podizvođača radova – bosanskih muslimana, Albanaca i vlasti u Crnoj Gori – generiše krizu, veštački je nametne, a onda se pojavljuje kao spasilac i nameće rešenja. Veruje se da tako može sebi da produži život.
Izborom Donalda Trampa za američkog predsednika nije poražen samo deo dosadašnja američke elite nego i elita EU, koja ja na istoj ideološkoj podlozi kao poraženi u Americi, što je dodatno ojačalo njihov savez. Poraženi se sada zajednički bore protiv pobednika i žele da zadrže svoje pozicije, a veruje se da je najefikasniji način generisanje krize na koju bi nova američka administracija bila primorana da reaguje. A Balkan je očigledno najpogodniji poligon kriza.
I jedni i drugi se ustvari bore protiv Trampa. Poraženi Amerikanci za svoj opstanak kroz koji bi oni bez izbora politički porazili novog američkog predsednika a elita EU se bori da zadrži svoju važnost i Ameriku u Evropi. Jer aktuelna evropska elita svoj status duguje vezama sa Amerikom, a ne svom stvarnom položaju u evropskim zemljama. U novim uslovima Vašington je nagovestio da gubi interesovanje za Evropu, čime i EU elita gubi tle pod nogama. U tom svetlu bi trebalo gledati i na ulogu NATO u generisanju krize, ma koliko njegovo angažovanje izgledalo besmisleno. NATO zvaničnici se uključuju i u čisto političke procese u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Makedniji. I NATO koristi krizu kako bi nova američka administracija bila primorana da promeni nagovešteni labaviji odnos prema tom savezu.
ŠTO PRE OTVORITI TRAMPOVA VRATA
U ovom trenutku je, ipak, neizvesno kako će se projekat krize razvijati. U Francuskoj, Holandiji, Nemačkoj i verovatno Italiji ove godine će biti parlamentarni izbori, istraživanja javnog mnjenja nisu ohrabrujuća za vladajuću elitu, a nova kriza očekuje i Grčku, kojoj ovoga puta preti realna opasnost od izbacivanja iz evro-sistema. S druge strane, EU eliti još nije jasno konačno političko opredeljenje administracije predsednika Trampa. Kompletiranje Trampove administracije još traje, ide sporije nego što je to uobičajeno. Zato se „savezu transatlatskih elita“ žuri i zato su pritisci na južnoslovenske zemlje intenzivirani.
U medijskim pritiscima će biti širen strah od novog rata na Balkanu. Ali malo je verotano da bi moglo doći do ratnih sukoba, mada nikad se ne zna. Dovoljno je jedno ubistvo da se vatra zapali. Sprečavanje rata, ma koliko on bio malo verovatan, će biti jedan od ključnih instrumenata pritisaka i uslovljavanja autora generisanja krize.
Dalji razvoj projekta krize je izuzetno važan za Srbiju i srpski narod, jer će oni biti glavna meta. Mit o Srbima kao remetilačkom faktoru i zlim momcima, stvoren tokom raspada Jugoslavije, na Zapadu još uvek traje i medijski ga je najlakše koristiti. Deo tog mita je i predstava o Srbima kao „malim Rusima“, a generisanje krize na Balkanu se koristi i za održavanje neprijateljske politike prema Rusiji. Kako je to nagovestio već rečeni Gardijan, i Rusija se pojavljuje kao problem na Balkanu.
Šta uraditi? Srbija bi što pre trebalo da pronađe načina da uspostavi kontakt sa vrhom nove američke administracije i kroz te kontakte objasni suštinu, svoju poziciju i stvarnu pozadinu. Jer ne bi trebalo smetnuti sa uma da, što se Zapada tiče, konačnu reč daje Bela kuća, a ne Brisel. Nastojanja da se preko EU nešto uradi su samo gubljenje vremena.
(Standard.rs / Siniša Ljepojević
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου