Dva glavna lidera kosovskih Albanaca imaju mnogo toga zajedničkog — ratnu prošlost, mržnju prema Srbiji, koalicije koje su imali, i samo jednu stvar koja ih sada razdvaja: borbu za vlast.
Oslobađanje i povratak Ramuša Haradinaja, lidera Alijanse za budućnost Kosova teže je, čini mi se, palo Hašimu Tačiju nego nama Srbima. Haradinaj je postao nacionalni heroja današnjeg Kosova. „Mučenik“ režima Srbije, personifikacija još jedne pobede Albanca nad Srbijom i Srbima. Nema šta, sa takvim oreolom postaje više nego nezgodan politički protivnik za Tačija koji kani da raspisuje vanredne parlamentarne izbore na Kosovu.
Čak i da ih ne raspiše, čekaju ga redovni lokalni izbori, gde će neminovno ukrstiti snage sa Haradinajem, iza koga je stala cela opozicija. I nacija.
Dok je Haradinaj slavio svoju „ponovnu pobedu nad Srbijom“ a prištinsko nebo vrcalo od vatrometa u njegovu čast, Tačija nije bilo nigde. A kleo se, dok je Ramuš u Francuskoj čekao odluku suda, da će „zaustaviti pregovore sa Beogradom“ ako Haradinaja odmah ne puste na slobodu. Krivio je Hašim opet pokojnog Slobodana Miloševića za „teror nad Albancima“, Haradinajevo ime izgovarao sa dubokim, kako je govorio, poštovanjem…
Doduše, ovako nešto je i očekivano. Ako opozicija na Kosovu ostane pri svome da Haradinaj bude zajednički kandidat opozicije na izborima, Tačiju će biti veoma teško da politički profitira. Činjenica je, on u rukama više nema ništa sa čim bi pred narod. Ni viznu liberalizaciju, ni sporazum o demarkaciji granice sa Crnom Gorom…
S druge strane, već pomalo zaboravljeni Haradinaj nikada nije bio snažniji, a s obzirom i da ima i debeo politički razlog da se osveti Tačiju, teško da će se, kako priželjkuju neki kosovski analitičari, dve strane ujediniti.
Borba za moć, liderstvo između dvojice ispisnika, počela je još dok su bili u uniformama OVK. Tači je tada bio vispreniji, pa je znao i gde da cilja — pravo u zagrljaj Medlin Olbrajt, tada veoma moćne žene na političkoj sceni. Upravo po njenom savetu, Tači je 2000. godine, posle serije svađa sa Haradinajem, nekoliko meseci proveo u Nemačkoj, iz opreza.
No, kada su se strasti malo smirile, Tači i Haradinaj pokušali su da naprave koaliciju 2004. godine, kada je Ramuš uz podršku Hašima izabran za premijera, ali je na toj funkciji proveo samo sto dana jer je morao iznenada (priča se da je tome kumovala Olbrajtova jer je videla da će njen štićenik politički nestati ako Haradinaj opstane) da se suoči sa suđenjem za ratne zločine u Haškom tribunalu, gde je nekoliko godina kasnije oslobođen svih optužbi.
Oslobađanje i povratak Ramuša Haradinaja, lidera Alijanse za budućnost Kosova teže je, čini mi se, palo Hašimu Tačiju nego nama Srbima. Haradinaj je postao nacionalni heroja današnjeg Kosova. „Mučenik“ režima Srbije, personifikacija još jedne pobede Albanca nad Srbijom i Srbima. Nema šta, sa takvim oreolom postaje više nego nezgodan politički protivnik za Tačija koji kani da raspisuje vanredne parlamentarne izbore na Kosovu.
Čak i da ih ne raspiše, čekaju ga redovni lokalni izbori, gde će neminovno ukrstiti snage sa Haradinajem, iza koga je stala cela opozicija. I nacija.
Dok je Haradinaj slavio svoju „ponovnu pobedu nad Srbijom“ a prištinsko nebo vrcalo od vatrometa u njegovu čast, Tačija nije bilo nigde. A kleo se, dok je Ramuš u Francuskoj čekao odluku suda, da će „zaustaviti pregovore sa Beogradom“ ako Haradinaja odmah ne puste na slobodu. Krivio je Hašim opet pokojnog Slobodana Miloševića za „teror nad Albancima“, Haradinajevo ime izgovarao sa dubokim, kako je govorio, poštovanjem…
Doduše, ovako nešto je i očekivano. Ako opozicija na Kosovu ostane pri svome da Haradinaj bude zajednički kandidat opozicije na izborima, Tačiju će biti veoma teško da politički profitira. Činjenica je, on u rukama više nema ništa sa čim bi pred narod. Ni viznu liberalizaciju, ni sporazum o demarkaciji granice sa Crnom Gorom…
S druge strane, već pomalo zaboravljeni Haradinaj nikada nije bio snažniji, a s obzirom i da ima i debeo politički razlog da se osveti Tačiju, teško da će se, kako priželjkuju neki kosovski analitičari, dve strane ujediniti.
Borba za moć, liderstvo između dvojice ispisnika, počela je još dok su bili u uniformama OVK. Tači je tada bio vispreniji, pa je znao i gde da cilja — pravo u zagrljaj Medlin Olbrajt, tada veoma moćne žene na političkoj sceni. Upravo po njenom savetu, Tači je 2000. godine, posle serije svađa sa Haradinajem, nekoliko meseci proveo u Nemačkoj, iz opreza.
No, kada su se strasti malo smirile, Tači i Haradinaj pokušali su da naprave koaliciju 2004. godine, kada je Ramuš uz podršku Hašima izabran za premijera, ali je na toj funkciji proveo samo sto dana jer je morao iznenada (priča se da je tome kumovala Olbrajtova jer je videla da će njen štićenik politički nestati ako Haradinaj opstane) da se suoči sa suđenjem za ratne zločine u Haškom tribunalu, gde je nekoliko godina kasnije oslobođen svih optužbi.
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου