+

Путовања

Како стићи у Хиландар

Одлазак у српски манастир на Светој Гори је жеља многих који поштују ову светињу, али и оних који су само радознали

Манастир Хиландар се налази на Светој Гори, монашкој држави, у Грчкој, тако да су потребна два документа да би се до ове српске светиње стигло. Наравно, регуларан пасош за улазак у земље Европске уније, али и посебно одобрење да би се ушло на територију Свете Горе, државе православних монаха.
Може се путовати и туристички, из радозналости, жеље да се види нешто необично, као што се путује у било које историјски значајно место. Туристички путници не спадају, онда, у оне који би требало да се духовно припреме за пут у светилиште српског православља. О тим духовним подвизима, који ће узвисити путника, да би достојно примио „светлост вере”, овде нећемо раширити причу. Држаћемо се практичних упутстава и искустава.
Прво, неколико основних података о манастиру, за оне који су заборавили. Хиландар се налази на трећем прсту Халкидикија (Касандра је први, Ситонија други и затим Атос). На крају трећег, гледајући према истоку, полуострва диже се „рог” планине Атос. Трозуби врх је на висини од 2033 метра и на њему се налази капела, која се голим оком не види, као што много тога овде не види на први поглед, кажу.
Монашка држава је формално основана 963. године, њен главни град је Кареја. У оквиру државе је 20 православних манастира са око 2 000 калуђера, 12 скитова – мањих монашких заједница, и мноштво испосница. У скитовима и капелама живи 290 монаха, ако је веровати подацима у оптицају.
Хиландар је удаљен 2,5 километра од мора. Личи на средњевековно утврђење, Зидови достижу висину и до 30 метара, дугачки су 140. Овакви бедеми су били потребни као заштита од гусара.
Манастир су подигли отац и син, Стефан и Растко, у монаштву Симеон и Сава 1198. године. Потоњи владари су га дограђивали и даривали. Манастир је ризница српске културе. Музеј, средиште вере.
Први контакт потенцијалног госта са манастиром је путем факса. У факс-поруци се напишу основни подаци, а затим уследи узвратни позив са Свете Горе. Позив је кратак. Почиње давањем благослова за намеру да се манастир посети. Монашки глас даје упутства о доласку, пре свега о добијању атоске визе, односно одобрења. У нашем случају одредиште је Уранополис, мало лучко место на западној страни Трећег прста. У тамошњој полицијској станици добија се „папир” којим се улази на бродић. Потребан је пасош. Сваког дана из Уранополиса полази брод за Дафни, главну луку Свете Горе. По реду вожње у 10 часова.

Многи бродићи полазе из Уранополиса. Неки личе на гусарске бродове, имају и једра, али се покрећу моторно. То су туристички бродови за разгледање. Они не смеју да се приближе обали Атоса на ближе од 500 метара. Тура траје око два сата. Бродићи стижу до краја Трећег прста, где се окрећу и враћају у Уранополис. Двогледима се „приближавају” манастири који се налазе на обали мора, мада се и голим оком виде јасне контуре здања.
Хиландарски пристан, на овој страни полуострва, зове се Јовањица. Пловидба траје 45 минута. На знак бродског звона треба се спремити за брз излазак. Брод продужава и ко не сиђе на време кренуо је у потпуну неизвесност. Отићи ће до неког другог манастира, и незнано како ће земљаним путевима стићи до Хиландара, који ју брдима. Света Гора је планинска земља, врлетна. Монаси су гостољубиви. Помоћи ће намернику.
Може се стићи до Хиландара и копном, пешке, или из луке са западне стране полуострва, Јерисоса. Правац ће одредити монах задужен за госте. Без позива се у Хиландар не иде. Без позива из манастира и позива у себи. Они који су били кажу да је овај двоглас потребан да би се Хиландар доживео дубински. А ми ћемо писати како смо доживели Хиландар када се оданде вратимо.