Све више житеља, домаћинстава и предузећа у златиборском селу чувеном по пршути и јагњетини
Сад Ужичани долазе на посао у Мачкат (Фото С. Јовичић)
Мачкат под Златибором – У брдима нашим све празнија и старија су села, чак и у туристичком златиборском крају, показао је најновији попис становника. На овом подручју још једино село Мачкат подно Златибора бележи и пораст становника и броја домаћинстава, али је оно само светла тачка у општој забрињавајућој слици.
По попису из 1991. године најбројније овдашње село Крива Река, чувено по вредним сточарима, имало је 1.226 становника, на следећем 2002. године 1.135, а на овогодишњем 1.049. У живописној Јабланици испод Торника пре две деценије било је 1.187, па 924 и сада 707 житеља, а број домаћинстава је од 321 пао на 270. Доброселица крај Борове Главе за 20 година је од 541 становника пала на 368, Трипкова са 493 на 302, Рожанство са 532 на 382. Некад развијени Љубиш, који је 1991. године имао 869 глава у 273 куће, данас има 513 становника у 209 домова.
Мачкат је, међутим, друга прича. По попису из 1991. године бројао је 698 житеља у 161 домаћинству. Повећао се, 11 година касније, на 806 у 223 куће, да би најновији попис показао нови напредак, па је сада овде 892 становника у 262 домаћинства. Свуда се зна да је ово село, смештено на средокраћи пута између Ужица и Златибора, чувено по вредним домаћинима, најбољој пршути (ту је и „Пршутијада”) и печеној јагњетини, али и други имају своје вредности и особености, па опет губе становништво. У чему је то Мачкат посебан, питамо једног од најпознатијих Мачкаћана, старог угоститеља Обрада Шопаловића:
– Није на то лако тачно одговорити без неког обимнијег сагледавања, с тим што мислим да близина граду и магистрали јесте важна, али не и пресудна, јер су и неки други близу, па опет нестају. Сматрам да је предузимљивост људи у Мачкату први разлог. Овде се не чека да нам неко други покрене живот, посао, домаћинство, већ сами то чинимо. Одвајкада знало се да је Мачкат једно од сиромашнијих села што се тиче земље, пашњака, ораница, којих нити има довољно ни квалитетних. Тој оскудици Мачкаћани се нису препуштали, већ узимали земљу у закуп по Кривој Реци и другим околним селима. Стално су се борили и сналазили, а та упорност као да се преноси генима, ево је и код нових генерација. У новије време овде је развијена приватна иницијатива, асфалтни пут и аутобуски превоз од Ужица је овде пре стигао него у Чајетину, школа мачкатска има добре кадрове – набраја за „Политику” Шопаловић.
Таквих веома посећених кафана, попут Шопаловићеве, је неколико у невеликом Мачкату. Ту је и мноштво мањих и већих произвођача пршуте, сланине, кобасице, међу којима је највећи, фирма „Златиборац”, освојила домаће и изашла на инострана тржишта. Али село није само пршута и угоститељство – у последњој деценији истиче се и по другим видовима све развијеније приватне иницијативе.
– Отворено је овде више производних фирми различитих делатности: од металских, штампарских и трговинских до оних што производе намештај, челичне конструкције, столарију. Приличан број радника оне запошљавају, људи из Ужица и околине долазе у њих да раде, па је готово двоструко већи број запослених у селу него што има становника.
По попису из 1991. године најбројније овдашње село Крива Река, чувено по вредним сточарима, имало је 1.226 становника, на следећем 2002. године 1.135, а на овогодишњем 1.049. У живописној Јабланици испод Торника пре две деценије било је 1.187, па 924 и сада 707 житеља, а број домаћинстава је од 321 пао на 270. Доброселица крај Борове Главе за 20 година је од 541 становника пала на 368, Трипкова са 493 на 302, Рожанство са 532 на 382. Некад развијени Љубиш, који је 1991. године имао 869 глава у 273 куће, данас има 513 становника у 209 домова.
Мачкат је, међутим, друга прича. По попису из 1991. године бројао је 698 житеља у 161 домаћинству. Повећао се, 11 година касније, на 806 у 223 куће, да би најновији попис показао нови напредак, па је сада овде 892 становника у 262 домаћинства. Свуда се зна да је ово село, смештено на средокраћи пута између Ужица и Златибора, чувено по вредним домаћинима, најбољој пршути (ту је и „Пршутијада”) и печеној јагњетини, али и други имају своје вредности и особености, па опет губе становништво. У чему је то Мачкат посебан, питамо једног од најпознатијих Мачкаћана, старог угоститеља Обрада Шопаловића:
– Није на то лако тачно одговорити без неког обимнијег сагледавања, с тим што мислим да близина граду и магистрали јесте важна, али не и пресудна, јер су и неки други близу, па опет нестају. Сматрам да је предузимљивост људи у Мачкату први разлог. Овде се не чека да нам неко други покрене живот, посао, домаћинство, већ сами то чинимо. Одвајкада знало се да је Мачкат једно од сиромашнијих села што се тиче земље, пашњака, ораница, којих нити има довољно ни квалитетних. Тој оскудици Мачкаћани се нису препуштали, већ узимали земљу у закуп по Кривој Реци и другим околним селима. Стално су се борили и сналазили, а та упорност као да се преноси генима, ево је и код нових генерација. У новије време овде је развијена приватна иницијатива, асфалтни пут и аутобуски превоз од Ужица је овде пре стигао него у Чајетину, школа мачкатска има добре кадрове – набраја за „Политику” Шопаловић.
Таквих веома посећених кафана, попут Шопаловићеве, је неколико у невеликом Мачкату. Ту је и мноштво мањих и већих произвођача пршуте, сланине, кобасице, међу којима је највећи, фирма „Златиборац”, освојила домаће и изашла на инострана тржишта. Али село није само пршута и угоститељство – у последњој деценији истиче се и по другим видовима све развијеније приватне иницијативе.
– Отворено је овде више производних фирми различитих делатности: од металских, штампарских и трговинских до оних што производе намештај, челичне конструкције, столарију. Приличан број радника оне запошљавају, људи из Ужица и околине долазе у њих да раде, па је готово двоструко већи број запослених у селу него што има становника.
објављено: 01.12.2011.
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου