Причу о чика Ђорђу Михајловићу, чувару Српског војничког гробља у Солуну, ових дана пренела је и америчка агенција АП. – Ако одлазите на Зејтинлик, не заборавите домаћу ракију
Чика Ђорђе Михајловић у разговору са нашом новинарком (лево) (Фото: из личне архиве)
Зејтинлик – Чика Ђорђе воли да каже како не прође дан а да Србин овде не дође.Јер су на Зејтинлику, месту на којем се у отоманским временима продавао зејтин (уље), а потом била смештена ратна болница, вечни мир нашле кости 7.565 српских ратника палих на Солунском фронту. Овде су као у борбеном поретку, онако како су се борили и падали, уз Србе сахрањени иФранцузи, Италијани, Британци и Руси.
Главни улаз је препознатљив по великој дводелној капији изнад које је од кованог гвожђа израђен ћирилични натпис „Српско војничко гробље”, кроз коју се виде врхови чемпреса донетих са Хиландара. Чим зашкрипе прве кораци, Ђорђе Михајловић (86) прекида посао, било да плеви траву између гробова, долива уље у кандила или брише прашину са фотографија и икона донетих из отаџбине.
Иако се званично брине само о српском делу гробља, није необично да поразговара и са руским посетиоцима, да дочека сваку страну делегацију. Јер нико од њега не зна боље причу о сваком камену и крсту који се налази на ових око 10 хиљада квадратних метара.
Иако нисмо били сигурни да ћемо га препознати после сусрета од пре 10 година, његов хитар корак и војничка униформа не могу а да се не препознају. И као да није остарио ни дана. Кажемо да смо из Србије, али не и да смо новинари, јер то и није битно на овом светом месту.
– Одакле сте? – пита једну од нас и одмахује главом када чује одговор „из Београда”.
– Не, не, одакле ти је деда, како је презиме? – наставља.
Чика Ђорђе зна име сваког официра, каплара и добровољца који је сахрањен на Зејтинлику. Када чује презиме, одмах крене да декламује назив родног села погинулог и где му се налази плоча или крст. Нема породице из Србије која није дала неку жртву, каже… На неким гробовима има свежег цвећа, негде гори свећа, негде је остављена јабука…
Сав материјал за гробље, до последњег камена, стигао из Србије: цемент из Беочина, камен из мајдана код Џепа, гранит из Љига, само су чемпреси донети са Свете Горе.
Испред Маузолеја са капелом, који заузима централно место и испод којег је укопана крипта са 5.580 посмртних остатака, дочекује нас супруга чика Ђорђа, иначе Гркиња. Старина нас нуди домаћом ракијом и цигаретама, она бројаницама и иконама. Прича нам да је и његов отац оженио Гркињу, да ће овај посао да ради до смрти и да му је највећа жал што нема мушког наследника.
Са леве стране од централног улаза, сазидана је и скромна кућа за чувара гробља. Први је био његов деда Сава, којег је наследио син Ђуро, а чика Ђорђе је овај посао преузео после смрти оца 1960. године.
Ових дана, причу о чувару српског гробља пренео је и АП, подсећајући да је Србија, која је учествовала у Првом светском рату од самог почетка, имала армију око 350.000 војника, од којих је око 130.000 погинуло.
Он носи старе униформе у част војника и пуши цигарете „дрина” које су биле популарне међу војницима у рововима, пренела је америчка агенција. Пошто нема сина наследника, обучава шегрта кога му је доделио Београд. Оно што АП није пренео, јесте прича о настанку Зејтинлика, где је српска војка, одмах по доласку у Солун, стационирала ратну болницу, поред које су сахрањивани преминули рањеници. Међу првима, на Митровдан, 8. новембра 1917. године, на Зејтинлику је сахрањен песник „Плаве гробнице” Милутин Бојић, који је преминуо у Војној болници у Солуну од последица запаљења плућа.
Деда Ђорђа Михајловића Саво Михајловић био је добровољац из Грбља, који је добио задатак да са групом сабораца прикупи посмртне остатке јунака сахрањиваних од 1916. до 1918. године иза борбених линија. Јер, погинули ратници сељаци обично су сахрањивани у позадини фронта, без сандука, са дрвеним крстачама у заглављу на којима је урезивано име, презиме, чин и јединица. С великом посвећеношћу, љубављу и поштовањем према својим друговима, Савин тим је успео да идентификује и на Зејтинлик пренесе јунаке из битака на Горничеву, Кајмакчалану, Црној реци, Соколу, Добром пољу, Ветернику, Козјаку... Само мали број солунаца нису успели да идентификују.
Као и његов деда и отац, чика Ђорђе намерава ту да ради док не умре, а онда ће и он бити сахрањен на Зејтинлику. Да ли ће Србија икада моћи да им се одужи на прави начин?
Главни улаз је препознатљив по великој дводелној капији изнад које је од кованог гвожђа израђен ћирилични натпис „Српско војничко гробље”, кроз коју се виде врхови чемпреса донетих са Хиландара. Чим зашкрипе прве кораци, Ђорђе Михајловић (86) прекида посао, било да плеви траву између гробова, долива уље у кандила или брише прашину са фотографија и икона донетих из отаџбине.
Иако се званично брине само о српском делу гробља, није необично да поразговара и са руским посетиоцима, да дочека сваку страну делегацију. Јер нико од њега не зна боље причу о сваком камену и крсту који се налази на ових око 10 хиљада квадратних метара.
Иако нисмо били сигурни да ћемо га препознати после сусрета од пре 10 година, његов хитар корак и војничка униформа не могу а да се не препознају. И као да није остарио ни дана. Кажемо да смо из Србије, али не и да смо новинари, јер то и није битно на овом светом месту.
– Одакле сте? – пита једну од нас и одмахује главом када чује одговор „из Београда”.
– Не, не, одакле ти је деда, како је презиме? – наставља.
Чика Ђорђе зна име сваког официра, каплара и добровољца који је сахрањен на Зејтинлику. Када чује презиме, одмах крене да декламује назив родног села погинулог и где му се налази плоча или крст. Нема породице из Србије која није дала неку жртву, каже… На неким гробовима има свежег цвећа, негде гори свећа, негде је остављена јабука…
Сав материјал за гробље, до последњег камена, стигао из Србије: цемент из Беочина, камен из мајдана код Џепа, гранит из Љига, само су чемпреси донети са Свете Горе.
Испред Маузолеја са капелом, који заузима централно место и испод којег је укопана крипта са 5.580 посмртних остатака, дочекује нас супруга чика Ђорђа, иначе Гркиња. Старина нас нуди домаћом ракијом и цигаретама, она бројаницама и иконама. Прича нам да је и његов отац оженио Гркињу, да ће овај посао да ради до смрти и да му је највећа жал што нема мушког наследника.
Са леве стране од централног улаза, сазидана је и скромна кућа за чувара гробља. Први је био његов деда Сава, којег је наследио син Ђуро, а чика Ђорђе је овај посао преузео после смрти оца 1960. године.
Ових дана, причу о чувару српског гробља пренео је и АП, подсећајући да је Србија, која је учествовала у Првом светском рату од самог почетка, имала армију око 350.000 војника, од којих је око 130.000 погинуло.
Он носи старе униформе у част војника и пуши цигарете „дрина” које су биле популарне међу војницима у рововима, пренела је америчка агенција. Пошто нема сина наследника, обучава шегрта кога му је доделио Београд. Оно што АП није пренео, јесте прича о настанку Зејтинлика, где је српска војка, одмах по доласку у Солун, стационирала ратну болницу, поред које су сахрањивани преминули рањеници. Међу првима, на Митровдан, 8. новембра 1917. године, на Зејтинлику је сахрањен песник „Плаве гробнице” Милутин Бојић, који је преминуо у Војној болници у Солуну од последица запаљења плућа.
Деда Ђорђа Михајловића Саво Михајловић био је добровољац из Грбља, који је добио задатак да са групом сабораца прикупи посмртне остатке јунака сахрањиваних од 1916. до 1918. године иза борбених линија. Јер, погинули ратници сељаци обично су сахрањивани у позадини фронта, без сандука, са дрвеним крстачама у заглављу на којима је урезивано име, презиме, чин и јединица. С великом посвећеношћу, љубављу и поштовањем према својим друговима, Савин тим је успео да идентификује и на Зејтинлик пренесе јунаке из битака на Горничеву, Кајмакчалану, Црној реци, Соколу, Добром пољу, Ветернику, Козјаку... Само мали број солунаца нису успели да идентификују.
Као и његов деда и отац, чика Ђорђе намерава ту да ради док не умре, а онда ће и он бити сахрањен на Зејтинлику. Да ли ће Србија икада моћи да им се одужи на прави начин?
објављено: 13.11.2014.
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου