+

Naša tema: Bolje biti bogat nego oporezovan

U Srbiji je jeftino biti bogat

Autor: Ruža Ćirković

Beograd - Kad god je kriza traži se krivac, a kad je ekonomska kriza, ko može biti kriv nego onaj ko je bogat. Ovako na tako modernu svetsku žvaku o oporezivanju bogataša, rezonuje bivši direktor Poreske uprave Srbije Vladimir Ilić, funkcioner Ujedinjenih regiona Srbije. Na pitanje mogu li demonstranti na njujorškom Volstritu srušiti američkog predsednika Baraka Obamu, Ilić gotovo zatečen pitanjem kaže: „Ne mogu. Nisu ga oni ni izabrali... Dobro, formalno jesu, ali znamo da nisu“. Da se u istoriji nađe i poneka revolucija, nismo spominjali.

Ne udubljujući se u pitanje znaju li Volstrit demonstranti da jesu, a u stvari nisu oni izabrali američkog predsednika, profesor Danijel Cvjetićanin se praktično naslanja na opasku Ilića svojim objašnjenjem zašto najbogatiji Amerikanci, i pored javnih najava Baraka Obame, neće biti pozvani na kasu za pomoć američkom budžetu: „Prvo zato što nekoliko korporacija drži ceo američki politički establišment. Prema nekima sedam, prema nekima osam, 12 do najviše 30 ljudi“. Kao što su demonstranti sa Volstrita birali Baraka Obamu, ali ga oni nisu i izabrali, tako se i Danijel Cvetićanin i Miodrag Zec slažu, a u suštini se sasvim uočljivo u mišljenjima i razlikuju. Dr Zec takođe smatra da političke elite širom sveta izbegavaju da oporezuju svoje ekonomske elite „zato što je i politika biznis, koliko kapitala uloziš u kampanju toliki je procenat glasova“. Zašto političari imaju toliki respekt prema malom broju bogatih, a nikakav prema milionima prosečnih ili siromašnih koji su za njih izlazili na birališta, Zec objašnjava manipulacijom političkim proizvodom bez garancije: „Politika je biznis koji proizvodi politički proizvod čija deklaracija se često ne poštuje. Piše da ne goji, a ono goji, piše da ne boli, a ono boli. Prosto nema kontrole političkog proizvoda u smislu da kad oni kažu uradićemo to i to, da budu sankcionisani što to nisu i uradili. Tako da političari u kampanji kažu smanjićemo poreze ili oporezovaćemo bogate, pa to ne urade. Kako potrošač često nije zaštićen u ekonomskom sistemu, tako ni glasač nije zaštićen u političkom sistemu. To je postao globalni proces manipulacije običnim ljudima i potrošačima kako političke, tako i ove druge proizvodnje“.
A tek pitanje da li bi oni problemi sa početka teksta bili rešeni ukoliko bi bogati u svetu i Srbiji bili temeljnije oporezovani deli Danasove sagovornike. Inače uvek više nego direktni profesor Cvjetićanin se poziva na Miltona Fridmana: „Pročitajte kod Miltona Fridmana zašto ih ne oporezuju. I zašto je to protiv interesa siromašnih da bogati budu oštro oporezovani. Sve lepo piše zašto. A protiv je jer ako država od bogatih uzme više, a ona gluplje upotrebljava ta sredstva nego što bi ih oni upotrebili na pravljenje fondacija i ulaganje u radna mesta. Ja sad govorim Fridmanov argument“. A na pitanje, koji je njegov Cvjetićaninov stav o tome da li je Fridman bio u pravu ili ipak nije: „Moje mišljenje je izbalansirano. Ali u Srbiji , mislim, da treba pustiti bogate malo i da se razmahnu jer se država pokazala da vodi privredu u katastrofu“.
Bivši direktor Poreske uprave Srbije Vladimir Ilić insistira da se da u ovom tekstu da zasluženi prostor sledećem njegovom zaključku: U Srbiji je jevtino biti bogat. U zemljama OECD-a kaže on prosečno se od poreza na dohodak, dobit i imovinu ubere 53 odsto poreza, kod nas samo 22 odsto; u OECD-u se od poreza na potrošnju ubere 41 odsto ukupnog poreza, kod nas 75 odsto. „A isti porez na veknu plaća i siromah i bogataš, što nije pravedno“, kaže on i dodaje da ovako postavljenim sistemom oporezivanja „ekonomski bitno utičemo na tražnju, preko poreza generišemo inflaciju“. Identičnog mišljenja je i dr Miodrag Zec.“ Srbija ima poreski sistem koji je različit čak i od sistema bogatih zemalja. U tom sistemu su najviše oporezovani najsiromašniji“. Zec i Ilić imaju u vidu isto rešenje problema: „Da se svi prihodi jedne osobe skupe na jedno mesto i oporezuju progresivno“.
Oporezivanje bogataša u svetu je globalnom temom konačno učinio američki milijarder Voren Bafet kad je objavio da je poreski sistem tako nakaradan da je on prošle godine na svoje ogromne prihode platio porez 17,4 odsto, a zaposleni u upravi njegove kompanije na slove službeničke prihode porez od 33 do 41 odsto. U Srbiji bi stvar, kad bi se razgrnula, bila još zanimljivija. Iste te godine plaćen je ukupni porez na prihod od 3 420 381 099 dinara ili oko 34 miliona evra. Porez na prihod je platilo 22 161 građanin plus 551 koje je poreskoj kasi privela Poreska uprava. To znači da su oni platili prosečni porez od 150 000 dinara. sa deset najbogatijih je još zanimljiviji slučaj. oni su svi zajedno prijavili prihod od 904 098 151 dinar. Dobro ste pročitali, deset najbogatijih u Srbiji ostvarili su prihod manji od milijarde. Na taj „mali“ prihod plaća se i odgovarajuće mali porez: na iznos do šestostruke godišnje prosečne zarade 10 odsto, a na iznos preko šestostruke godišnje prosečne zarade 15 odsto. Na naše zaprepašćenje u Poreskoj upravi Srbije imaju objašnjenje: bogati su svoje firme, pa time i prihode izmestili u poreske rajeve van domašaja poreznika. Dr Zec ima još jedno objašnjenje, ali je poreznicima teško da ga potvrde: „ Ovde čitav niz bogatih ljudi privatnu imovinu vodi kao poslovnu imovinu i plaća je iz troškova. Veliki broj bogatih ljudi veliki de lične imovine i ličnih troškova vodi kao poslovne rashode“.
Da su odnosi između države i njenih bogatih građana gotovo perverzni, potvrđuje jedan istorijski primer iz Nemačke neposredno posle II svetskog rata: „Štediše su razvlašćene... njihova imovina je svedena na 6,5 procenata... Vlasnici nekretnina, sredstava za proizvodnju, koji su temeljnije podmazivali Hitlerovu ratnu mašinu nego male štediše, nisu time obuhvaćene... Monetarna reforma je išla na ruku preduzetnicima, biznismenima i dužnicima, ali ne i onima koji žive od plata. Poreski zakoni koji su za monetarnom reformom sledili još s pojačali taj efekat“.