Из годишњих извештаја јасно се види да око 70 одсто прихода банкари „уберу” од интереса, а остало од провизија и услуга
Када су, почетком прошле деценије, стране банке почеле да долазе, као оправдање за тадашње високе камате понуђено је објашњење да су Срби, као клијенти, непознати. Једноставније речено, нисмо имали кредитну историју, а банка није сигурна да ли ћемо бити савесни дужници, па се од таквог ризика бранила високом ценом позајмице. Када стекнете кредитну историју камате ће, објашњено нам је, ићи доле.
Марија Р. се врло добро сећа оваквих изговора и да није реч о њеном џепу, били би још смешни.
– Сада отплаћујем трећи готовински кредит и, гле чуда, по знатно вишој камати. Први „лаки кеш” индексиран у еврима 2004. године уговорила сам с каматом од 11 одсто, а текући отплаћујем по 16,5 одсто. Значи цена позајмице повећана је за седам, осам година за 50 одсто. Где је нестала та моја кредитна историја, а била сам уредан дужник што се види и по томе што ми је банка одобрила и трећи зајам – пита ова корисница банкарских производа.
Њену кредитну историју „појео” је, чини се, кредитни ризик земље. Јер управо овом чињеницом стручњаци објашњавају високу цену новца у нашем случају.
А одговор на питање зашто су камате код нас високе добија се и кад се суштински погледа истини у очи – од чега банке живе. Претраживањем годишњих извештаја о пословању, долази се до једноставне и добро познате истине: банке живе од камата на зајмове. Око 70 одсто њихових прихода „уберу” од народски речено интереса, а остатак од накнада и провизија.
---------------------------------------------
Цео текст прочитајте у штампаном издању од 17.јула. Ако сте заинтересовани да се претплатите на електронско издање целе „Политике“ кликните ОВДЕ.
објављено: 17.07.2012
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου