И када дугују неколико хиљада евра за становање, воду,
грејање… поједини суграђани спремни су да се одрекну месечних обавеза према
држави зарад неговања лажног животног стандарда
Месецима житељка Карабурме није плаћала рачуне за струју. Дуг је порастао на
3.500 евра и радници „Електродистрибуције Београд” скинули су јој бројило. Из
истих разлога остала је без телефонске линије, а ускоро би јој и судски
извршитељи могли покуцати на врата јер ни порез на имовину не измирује. Решење
види у продаји стана, а новац ће осим за куповину мањег искористити да врати дуг
држави – укупно око 7.000 евра.
Њен пример није усамљен, и не чуди ако се зна да је просечна зарада у мају била нижа за око 7.000 динара од просечне потрошачке корпе истог месеца. Може ли то да буде оправдање када, уместо да намирују месечне издатке за комуналије, поједини грађани од сачуваног новца купују све оно што иначе не би могли себи да приуште. И када дугују неколико хиљада евра за струју, спремнији су да се одрекну месечних обавеза према држави зарад неговања лажног животног стандарда. У торбама им звоне два мобилна телефона чији су месечни рачуни најмање хиљаду динара, одбијају да плате месечну карту за јавни превоз...
Али зато, најредовније су платише фиксне, мобилне и кабловске мреже јер та предузећа не праштају грешке у корацима својих корисника – најкасније за два месеца искључују их потпуно из система.
По том истом моделу, каже Александар Стевановић, економски саветник у Центру за слободно тржиште, могла би да послују и остала комунална предузећа, али је у пракси то сасвим другачије.
– Када неплатиши, рецимо, искључе струју, он се поново самоиницијативно прикључи на мрежу. То му омогућава држава због одсуства оштрије казнене политике, па несавесни потрошач зна да неће сносити никакве санкције. У свету такво понашање нико не толерише, јер онај ко не плати дуг држави, добија најпре позив на суд, а ако ни тада нема помака, одмах му се заплењује имовина. На тај начин друштво се бори против оних који не желе одмах да се дозову памети – објашњава Стевановић.
Проблем је такође што су грађани данас рационално понашање поистоветили са неплаћањем рачуна, док комуналним предузећима „не гори под ногама”, јер добијају градске или државне субвенције колики год губитак да имају.
– Да би сачували социјални мир довољан им је само политички миг, али је проблем што се на тај начин чува мир оних који нису социјална категорија, а по правилу су највећи дужници – каже Стевановић.
Пад животног стандарда свакако је утицао на нагомилавање дугова потрошача. Они трпе психолошке притиске судских извршитеља, чак су и судови доносили одлуке у корист јавних предузећа без обзира на то што, рецимо, неко предузеће није баждарило водомер 25 година – тврди Горан Паповић, из Националне организације потрошача Србије (НОПС).
– Кад бисмо само имали национални програм заштите потрошача, што је законска обавеза, тачно би се знало ко је заиста монополиста у Србији и да ли важи закон понуде и потражње или право јачег.
Овако нисмо право потрошачко друштво, па зато негујемо лажни сјај и гламур, подижемо кредите кад су славе, венчања или рођендани, кредитно се све више задужујемо, узимамо аутомобиле на лизинг док су плацеви крцати одузетим возилима... Заправо не желимо рационално да трошимо, што је најбитнија ставка – објашњава Паповић.
Део одговорности за такву ситуацију сноси и држава, додаје он, која грађанима непрестано улива лажну наду да ће бити боље.
– Држава би морала да дефинише категорију угроженог потрошача и да тачно зна колико јој у години кошта сваки грађанин, односно колико може да поједе меса, рибе, воћа, поврћа, млечних производа... – набраја Паповић.
Основних намирница најпре се одричу пензионери који су, како су потврдили у свим градским комуналним предузећима, најредовније платише. Свеједно да ли је разлог томе што су њихови месечни издаци за рачуне најмањи или су се савесности научили проводећи већи део живота у уређеном систему у којем су и џепови били дубљи.
Психолог Зоран Мустеровић сматра да их мали кућни буџети приморавају да направе приоритете.
– Пензионери су приморани да живе у оквиру могућности. Млађи ће пре платити рачун за мобилни телефон било да им је то потреба или зависност, а још нису стекли навике да испуњавају све обавезе, односно плаћају рачуне – наглашава Мустеровић.
Он истиче да је неплаћање рачуна за комуналије омогућено тиме што казне, то јест искључења, ретко уследе.
– Не мислим да је неизмиривање обавеза вид грађанске непослушности. Да јесте то би било добро, јер је то облик зрелости друштва, прихватљив начин да грађани остваре циљеве у свом интересу, а не по мери државе – прецизира Мустеровић.
-----------------------------------------------------------
• „Електродистрибуција Београд”
750.000 корисника (привреда и домаћинства)
17 милијарди дуг
50 одсто потрошача редовно измирује обавезе
75.000 корисника дугује 90 одсто укупних потраживања
• „Београдски водовод и канализација”
1.500.000 корисника
96 одсто наплата услуга
846 милиона динара дуг привреде
123 милиона динара дугују домаћинства
• „Телеком Србија”
5.500.000 корисника мобилне телефоније
3.000.000 корисника фиксне телефоније
95 одсто месечна наплативост рачуна
250 предлога за измиривање телефонских рачуна прошлог месеца предато приватним извршитељима
• „Београдске електране”
300.000 домаћинстава
4.300.000 квадрата пословног простора
6,8 милијарди динара дуг грађана
2,5 милијарди динара дугује привреда и буџетске установе
• Порез на имовину
608.534 грађанина обвезника
7.158 предузећа
4,45 милијарди динара дугују грађани
4,03 милијарде се потражује од привреде
Њен пример није усамљен, и не чуди ако се зна да је просечна зарада у мају била нижа за око 7.000 динара од просечне потрошачке корпе истог месеца. Може ли то да буде оправдање када, уместо да намирују месечне издатке за комуналије, поједини грађани од сачуваног новца купују све оно што иначе не би могли себи да приуште. И када дугују неколико хиљада евра за струју, спремнији су да се одрекну месечних обавеза према држави зарад неговања лажног животног стандарда. У торбама им звоне два мобилна телефона чији су месечни рачуни најмање хиљаду динара, одбијају да плате месечну карту за јавни превоз...
Али зато, најредовније су платише фиксне, мобилне и кабловске мреже јер та предузећа не праштају грешке у корацима својих корисника – најкасније за два месеца искључују их потпуно из система.
По том истом моделу, каже Александар Стевановић, економски саветник у Центру за слободно тржиште, могла би да послују и остала комунална предузећа, али је у пракси то сасвим другачије.
– Када неплатиши, рецимо, искључе струју, он се поново самоиницијативно прикључи на мрежу. То му омогућава држава због одсуства оштрије казнене политике, па несавесни потрошач зна да неће сносити никакве санкције. У свету такво понашање нико не толерише, јер онај ко не плати дуг држави, добија најпре позив на суд, а ако ни тада нема помака, одмах му се заплењује имовина. На тај начин друштво се бори против оних који не желе одмах да се дозову памети – објашњава Стевановић.
Проблем је такође што су грађани данас рационално понашање поистоветили са неплаћањем рачуна, док комуналним предузећима „не гори под ногама”, јер добијају градске или државне субвенције колики год губитак да имају.
– Да би сачували социјални мир довољан им је само политички миг, али је проблем што се на тај начин чува мир оних који нису социјална категорија, а по правилу су највећи дужници – каже Стевановић.
Пад животног стандарда свакако је утицао на нагомилавање дугова потрошача. Они трпе психолошке притиске судских извршитеља, чак су и судови доносили одлуке у корист јавних предузећа без обзира на то што, рецимо, неко предузеће није баждарило водомер 25 година – тврди Горан Паповић, из Националне организације потрошача Србије (НОПС).
– Кад бисмо само имали национални програм заштите потрошача, што је законска обавеза, тачно би се знало ко је заиста монополиста у Србији и да ли важи закон понуде и потражње или право јачег.
Овако нисмо право потрошачко друштво, па зато негујемо лажни сјај и гламур, подижемо кредите кад су славе, венчања или рођендани, кредитно се све више задужујемо, узимамо аутомобиле на лизинг док су плацеви крцати одузетим возилима... Заправо не желимо рационално да трошимо, што је најбитнија ставка – објашњава Паповић.
Део одговорности за такву ситуацију сноси и држава, додаје он, која грађанима непрестано улива лажну наду да ће бити боље.
– Држава би морала да дефинише категорију угроженог потрошача и да тачно зна колико јој у години кошта сваки грађанин, односно колико може да поједе меса, рибе, воћа, поврћа, млечних производа... – набраја Паповић.
Основних намирница најпре се одричу пензионери који су, како су потврдили у свим градским комуналним предузећима, најредовније платише. Свеједно да ли је разлог томе што су њихови месечни издаци за рачуне најмањи или су се савесности научили проводећи већи део живота у уређеном систему у којем су и џепови били дубљи.
Психолог Зоран Мустеровић сматра да их мали кућни буџети приморавају да направе приоритете.
– Пензионери су приморани да живе у оквиру могућности. Млађи ће пре платити рачун за мобилни телефон било да им је то потреба или зависност, а још нису стекли навике да испуњавају све обавезе, односно плаћају рачуне – наглашава Мустеровић.
Он истиче да је неплаћање рачуна за комуналије омогућено тиме што казне, то јест искључења, ретко уследе.
– Не мислим да је неизмиривање обавеза вид грађанске непослушности. Да јесте то би било добро, јер је то облик зрелости друштва, прихватљив начин да грађани остваре циљеве у свом интересу, а не по мери државе – прецизира Мустеровић.
-----------------------------------------------------------
• „Електродистрибуција Београд”
750.000 корисника (привреда и домаћинства)
17 милијарди дуг
50 одсто потрошача редовно измирује обавезе
75.000 корисника дугује 90 одсто укупних потраживања
• „Београдски водовод и канализација”
1.500.000 корисника
96 одсто наплата услуга
846 милиона динара дуг привреде
123 милиона динара дугују домаћинства
• „Телеком Србија”
5.500.000 корисника мобилне телефоније
3.000.000 корисника фиксне телефоније
95 одсто месечна наплативост рачуна
250 предлога за измиривање телефонских рачуна прошлог месеца предато приватним извршитељима
• „Београдске електране”
300.000 домаћинстава
4.300.000 квадрата пословног простора
6,8 милијарди динара дуг грађана
2,5 милијарди динара дугује привреда и буџетске установе
• Порез на имовину
608.534 грађанина обвезника
7.158 предузећа
4,45 милијарди динара дугују грађани
4,03 милијарде се потражује од привреде
објављено: 29.07.2012
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου