Drugi grad Grčke i administrativni centar dva severna regiona – Solun (Thessaloniki) – pruža drugačiji osećaj od Atine – više je balkansko-evropski i moderan, manje je srednje-evropski i seoskog tipa. Nalazi se na vrhu istoimenog zaliva, u obliku konjske potkovice.
Solun je danas jedan od nezaobilaznih gradova turista iz Srbije
Upoznajte Solun danas
Moderan izgled grad duguje najviše katastrofalnom požaru 1917. godine, koji je sravnio većinu starih gipsanih kuća duz lavirinta Otomanskih staza, uključujući i celu jevrejsku četvrt sa njene 32 sinagoge, ostavljajući 70.000 – skoro polovinu populacije, bez krova nad glavom. Grad je obnovljen u narednih osam godina po planu koji je pripremljen pod nadzorom francuskog arhitekte i arheologa Ernesta Hebrarda, sa dugačkim centralnim avenijama, paralelnim sa morskom obalom, kao i gusto zbijenim poprečnim ulicama, sa drvećem koje štiti od sunca. Hebrardova zabrana izgradnje visešpratnica bila je zanemarena u toku dve dekade, ali Solun je i dalje življi, mada možda manje interesantan grad od Atine. On ima širu etničku mešavinu i veće bogatstvo, stimulisano njegovim glavnim univerzitetom, medjunarodnim trgovačkim sajmom i poznatom avangardnom muzikom i zabavnom scenom. Hrana je uglavnom odlična: postoji nekoliko vrlo sofisticiranih restorana, ali i raznovrsna tradicionalna ponuda uzerija i, bez sumnje, taverni pod turskim uticajem. Imućnost grada je ovaploćena elegancijom lokalnih krojača, ali nedavni porast prosperiteta, zahvaljujuci stabilnoj ekonomiji i delimično EU subvencijama, rezultirao je novom klasom „japija“, kao kontrasta podklasi, koja živi u straćarama blizu pristaništa: pontijski Grci (sa Crnog Mora) uzaludno prodaju robu ispod standarda na gradskim ulicama, dok nezaposleni Albanci i izbeglice iz istocne Evrope kojekako oskudno životare živeci od prodaje švercovanih cigareta ili od čišćenja šoferšajbni automobila.
Bela kula, omiljeno sastajalište mladih
Solun kroz vreme
Atinjani su uvek uživali u omalovažavanju svog grada rivala, nazivajuci ga „Bugarskom“, naročito na fudbalskim utakmicama, ali možda bi bilo tačnije nazvati ga „Anadolijom“, jer je Solun izbeglička metropola, a njihovo prisustvo je najočiglednije u nadmoći turskih prezimena (na primer Dereli, Mumci i Aslanoglu) i začinjenoj anadolijskoj hrani, koja se ne može naći nigde više u Grčkoj. Pre 1923. godine populacija je varirala kao i bilo gde na Balkanu, sa grčkim pravoslavnim hrišćanima u izrazitoj manjini. Osim turskih muslimana, koji su grad zvali „Selanik“, od svog dolaska 1430. godine, generacija pre osvajanja Konstantinopolja, tu su bili Sloveni, koji su ga znali kao „Solun“, Albanci, Jermeni i, posle iberskih proterivanja na kraju 15. veka, najveća evropska jevrejska zajednica tog doba: 80.000 ili skoro polovina stanovništva, za koje je „Salonik“ ili „Salonicco“ bio vrsta „Majke Izraela“, sve do prvih talasa emigracije u Palestinu, zapadnu Evropu i USA, posle Prvog Svetskog rata. Brojke su opadale na manje od 60.000, na početku Drugog Svetskog rata, kada su sve, osim najmanjih frakcija bile deportovane iz Platia Eleftherias u koncentracione logore i trenutno pobijene gasom, u jednom od najgorih dogadjaja koji su se ikad desili na Balkanu. Ogromna jevrejska groblja istočno od centra grada, medju najvećim na svetu, oskrnavljena su 1942. godine. Da stvari budu jos gore, ta oblast je kasnije pokrivena prosirenim zemljištem za novi univerzitet i trgovački sajam 1948. godine. Ipak, na kraju, uloga jevrejske zajednice u stvaranju grada dobila je bar nekakvo priznanje u obliku novog muzeja, inaugurisanog 2001. godine, i memorijalnog centra žrtvama deportacija 1943. godine.
Antički Solun
Obrisi starog Soluna danas se mogu videti u ogradjenoj zidom četvrti Kastra, poznatijom pod nazivom Ano Polis, na padini brda iza moderne mreže ulica. Postoje otomanske zgrade, koje su nekim čudom preživele požar 1917. godine. Isto važi za grčke art deco skupine, koje datiraju iz doba vrhunca slave grada. Mnoge gradske crkve konstituišu skup pravoslavne arhitekture tokom godina. Manji broj islamskih spomenika (svi iz 15. veka) svedoči o statusu Soluna kao glavnog otomanskog balkanskog grada, kada je Atina još bila zaostala. Za većinu posetilaca, ipak, prizor koji se izdvaja je odličan Arheološki muzej, cak iako je osiromašen posle prenošenja većine eksponata vezanih za Filipa II nazad u Verinu.
Smestaj u Solunu
Od Uskrsa do avgusta, relativno je lako naći razumnu cenu hotelskih soba, čak iako nisu uvek smeštene na atraktivnoj lokaciji. Medjutim, naći ćete i relativno skup smeštaj – oko 10% skuplje nego u Atini ili na Peloponezu za isti smeštaj. Tokom Medjunarodnog Trgovackog Sajma u septembru i jesenje festivalske sezone u oktobru i novembru, hotelima je dozvoljeno da dodaju 20% na postojeću cenu smeštaja. Od septembra do Uskrsa te cene važe u svakom slučaju, pošto je ovo vise poslovno nego turistički orijentisan grad. Najviše skromnih do modernih hotela nalazi se u okolini jugo-zapadnog kraja Egnacije, mada je dobar deo nizih zdanja zagušen uličnom bukom. Drugi su koncentrisani u okolini tiše oblasti Syngrou i prijatnije oblasti izmedju trgova Eleftherias i Aristotelous. Najmodernija gradska oblast noćnog života je Ladhadhika, blizu luke. Nekad je to bilo iscrpljeno, pusto mesto, ali od ranih devedesetih cena mu je znatno porasla. Pešačke ulice Katouni, Eyiptou i Morihovou i one u okolini ispunjene su zbunjujućom mešavinom kafića, tehno-„baraki“ bez prozora (zajedno sa izbacivačima i sponzorima sa naočarima za sunce), brojnim uzerijama i čak i sa nekoliko taverni. Većina lokala ima visoke cene, pa je njihovo izdvajanje donekle besmisleno: samo prošetajte pored i izaberite mesto prema gužvi i jačini buke. Tu je i Leoforos Nikis, šetaliste kraj obale mora, dok puno pomodnih barova na skveru suprotno od Belog Tornja vredi proveriti. Tokom toplijih meseci, akcija se prebacuje do raznih lokala duz obalskog puta ka Kalamariju, i do pešačke zone Dhimitriou Gounari.
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου