(Илустрација – Геоинжењеринг)
Немачка је данас земља са најмоћнијом индустријом, и најмодернијом инфраструктуром. Да буде супер сила број један, Немачку највише спутава евро, који она не може да контролише, осим ако се не ослободи стега ЕУ. Какав ефекат ће на економију Немачке имати поплаве?Према процени економиста до сада је Немачка претрпела штету од наjмање 12 милијарди евра. Само осигуравајуће компаније ће морати да исплате око три милијарде евра. Влада је активирала фонд за помоћ угроженима, а он се наводно неће пунити порезима. Чиме онда? Кредитима из приватних банака? Колика ће још бити штета, докле ће трајати поплаве, тешко је за сада рећи. Али, неко ће ипак зарадити. То су банкари и компаније које ће санирати инфраструктурну штету. Да ли су последње поплаве у Средњој Европи можда зато и намерно изазване? Може ли се уопште направити поплава таквих размера и још контролисати? Да ли је овде у питању био геоинжењеринг?
Шта је геоинжењеринг?
Иако ће многи рећи да је то још једна прича из арсенала теорија о завери, када говоримо о геоинжењерингу ми можемо говорити само о пракси која се спроводи широм света последњих 50 година. Геоинжењеринг одавно више није научна фантастика. Шта је је, уствари геоинжињеринг? Најпростије речено то је намерно мењање геолошких, атмосферских и водених токова великих размера. Из овога произлази и промена временских прилика у одређеном региону, те утицај и на екосистем. Каква је технологија којом се може у тако великим размерама мењати Природа? Технологија има више и неке су већ добро разрађене, а многе још у фази тестирања. О оваквим тестирањима, међутим, никада нећете бити информисани путем најутицајнијих медија.
Тако никада нећете чути вест да ће се у неком периоду над вашим главама, на пример, обавити операција вештачког стварања облака и изазивања падавина, како би се побољшао род житарица. Или нећете бити обавештени да ће се разбијати нагомилани кишоносни облаци над пределима где се очекује берба малина, а које су већ све продате неком великом купцу при чему су и продавац и купац узели неке велике банкарске кредите. Киша не би одговарала. Или нећете бити обавештени унапред да ће се у одређеном шумовитом пределу намерно посећи стабла и да ће се у једном контролисаном процесу (ниске оксидације) запалити како би се из дрвета ослободила одређена количина природног угљендиоксида и гарежи, а што ће онда усисати специјални усисивачи, и онда ће специјалне машине из ЦО2 издвојити само угљеник (биоугаљ). И то је биоинжењеринг.
Постоји и соларна радијација која укључује вештачке вулкане који служе као да се под високим притиском у стратосферу избаци је којешта пуно хемикалија, да се избељују облаци, како би се скренули опасни сунчеви зраци итд.
Нећете бити обавештени, ако живите на мору, да су у воду убачене одређене количине алги које наводно једу угљеник из ЦО2, и да је у воду још убачено гвожђе или нитроген, те да је хемијски састав мора промењен. Наравно, ви ћете свакодневно бити обавештавани о опасностима које вребају на планети услед повећања ЦО2 у ваздуху, у земљишту у води, и све је то спаковано у теорију о глобалном отопљавању. И пошто се геоинжењеринг спроводи против глобалног отопљавања, такве операције се код лаика прихватају као нужно зло.
Прављење вештачких облака, кише, поплава, снега, земљотреса, сејање алги и бактерија по океанима и морима, спада у бројне пројекте гео и биоинжењеринга. Иако не постоји комплетна белешка о томе где је све овај геоинжењеринг примењен у последњих 50 година, из јавности доступних података види се да је вршен практично свуда у свету, било као истраживање или експеримент. Примена ових технологија у складу је и са сатанистичком филозофијом, која каже да човек има право да мења природу, али су супротне хришћанском учењу и паганском веровању.
Операција Попај – геоинжењеринг као оружје
У Индији је тако 1967. године изведен Пројкат Громет, са вештачким прављењем кише. Радила га је америчка влада са циљем да се прекине велика индијска суша из тог периода која је изазвала масовну глад. Да ли је и изазивање суше било део пројекта, није познато. Да јесте,овакав чин био раван ратном дејствовању, па је тако настала И кованица ратовање временским приликама. Али се зна да су зато у Вијетнаму САД од 1967- до 1972. вршиле операцију модификације времена са циљем да се продужи период великих падавина (монсунских киша) које су направиле такво блато да је транспорт житарица становништву био онемогућен. Операција је названа “Operation Popeye”. Од 1949 – до 1952 у Британији је рађен експеримент назван Пројекат кумулуса. Америчко Министартсво одбране је 1951-53 водило пројекат назван Artificial Cloud Nucleation Project где се такође радило о модификовању временских прилика. Од 1952. до 1954. вођен је и пројекат SCUD којим је америчка влада правила облаке и расејавала их дуж источне обале САД.
Могућност мењања временских прилика и примена геоинжењеринга над непријатељем у ратним приликама најбоље потврђује доношење конвенције УН под називом Конвенција о модификацији животне средине (Envoromental modification Convention) 1978. године. И ова конвенција такву употребу у ратним операцијама – забрањује. Постојање оваквог документа недвосмилсено доказује да се временске прилике, могу вештачки мењати, да се могу изазивати и суше, и кише, поплаве, високи снежни наноси, оркани, урагани, али и земљотреси, те да такве технологије не само постоје већ се налазе у рукама не једне војне силе, већ више њих. Конвенцијом УН о Биолошкој разноликости усвојеној 2010., на сав геонжењеринг је званично стављен мораторијум. Али, сила бога не моли, те се и све ове конвенције тајно могу кршити, под условом да се њихово кршење не може доказати. Геоинжењринг је постао једно перфидно оружје, не само за уништавање непријатеља, већ и за прављење профита. И ту нема мораторијума.
Експлозивом до кише
А жеља да се клима у одређеним регионима промени, била је одувек последица тешких суша и глади која је у историји косила огроман број људи. Фамозна куга из средњег века је по неким научницима у ствари била последица велике суше и глади. За разлику од пагана и хришћана који су били спремни да играју и певају молећи бога за кишу, практични конквистародори и сатанисти преобичени у хришћане, који су запосели северноамерички континент и који су научили да све узимају пушкама и експлозивом и сурову природу америчких прерија су доживљавали као непријатеља. Тако су настале многе идеје како да се киша натера да пада у сувим пределима, а снег да се истопи на северу, само да би се народ (робови) ту што више населили на новом огромном станишту. Тако је још за време грађанског рата у САД неко приметио да киша падне увек након великих оружаних окршаја. Неколико научника је то повезало са великом количином барутних испарења, па је предложено да се то научно испита и конгрес је 1890 одобрио 90. 000 долара. Обављена су тако бројна тестирања са великим бројем експлозија, динамит је балонима дизан у ваздух, да би се онда активирао и све је то надгледао генерал Роберт Ст. Џорџ Диренфорт. Али, нису успели да нађу окидач за кишу и експеримент је пропао. Извесни професор Џејмс Епси је такође у 19. веку приметио да велике олује које носе кишу настају увек након великих преријских и шумских пожара. Он је зато 1841. предложио да се 40 акри стабала сагорева сваких седам дана тако што би се поређала у размаку од 20 миља дуж шест стотина миља фронта од севера до југа како би се прекинуо дуг период суше која је погодила тада запад САД.
И велики произвођач и трговац житарицама из Тексаса, C.W. Post, на почетку 20. века подржавао је многе експерименте да би се изазвала киша. Он је чак веровао да ће се у будућности уместо иригационих канала за наводњавање користити прављење вештачке кише.
Најгори експеримент са изазивањем вештачке кише направио је 1916 извесни Чарлс Хетфилд, који се једноставно повео за тим да и он понуди неко решење за овај проблем, верујући да ће згрнути неку пару. А велика пара чекала је свакога ко би био у стању да постане “чаробњак за кишу”. Он је уз помоћ неке своје тајне формуле, која је била сачињена од мешавине неких двадесетак хемикалија, добио од градске управе Лос Анђелеса уговор да им направи кишу, јер је тврдио да за то има апаратуру коју је назвао “акцелератор влаге”. Тако је 1916., пред саму Нову годину, кренуо да им напуни кишом велики градски резервоар близу језера Морена. Саградио је близу језера 6 метара висок торањ и пустио из њега да испаравају тајне хемикалије. Петог јануара је заиста почела да пада јака киша, која се није зауставила читаве две недеље. не само да су се напунили сви градски резервоари, већ су се речна корита прелила, разорене су пруге, срушени мостови под набујалом водом, покидана је и уништена телефонска мрежа.
Киша је престала да лије 20. јануара, да би се већ 27. опет стуштила. Двадесет људи је погинуло, а у бујицама је направљена штета која је процењена на преко три милиона долара тадашњих. хетфилд се правдао да није крив и да је он само настојао да напуни Морено резервоар, што је и учинио, али се жалио да му за то из градске управе нису платили. Па их је још и тужио. Градска власт га је међутим тужила њега и тражила да надокнади штету и наредних 20 година је трајало суђење.
Биле су ту и друге геоинжењерске идеје. На пример да се топла морска струјања уведу у северни регион како би се тамо за 30 степени подигла температура, или да се у свемир постави велико огледало, што је предлагао немачки инжењер Херман Оберт, преко кога би се фокусирали сунчеви зраци и усмерили на север. Фасцинација огледалом је била прилична због спознаје да би се огледалом од неколико стотина метара у пречнику могла послати на Земљу фантастична врелина која би чак могла да топи метал, пали дрво и сл. Овај предлог датира из 1929.
Како исцедити воду са неба?
Ипак, највише се радило на добијању кише. Дуго се веровало да киша настаје само кондензацијом влаге у нижим слојевиам атмосфере. Али чак и када влаге има довољно не значи да ће пасти киша. Зато метереолози често погреше у својим прогнозама. Јер, нешто друго је много важније да би киша пала на земљу. То је постојање енергетских честица.
Данас се зато каже свака кишна кап у свом средишту има сићушни нуклеус, мајушну честицу “прашине”. Ваздух је напуњен тим честицама прашине, које нису само обична прашина од нечега, већ су енергетске честице које се могу наћи и у прашини. Тих енергетских честица има јако много у ваздуху и свуда око нас, али и у нама самима, па у нашој крви. Оне су заправо извор живота и могу се видети само на микроскопу и на тамној подлози. Тада се виде као светлуцаве тачкице. Вилхелм Рај их је назвао бионима, а биолог и лекар Антоан Бешам – микрозимама. Званична наука их и данас углавном игнорише и њихово постојање се заташкава. Зато се у метеорологији оне данас представљају као честице прашине. Са овим честицама “прашине” простор дели и влага која испарава са океана и земљишта. Она је у атмосфери стално присутна у облику паре. Како се пара сабија и кондензује на нуклеусу тј. око њега формира се капљица кише, тако танушна да треба њих 2500 да се поређа једна до друге, да би достигао један инч. Ове честице су међусобно повезане тако да се и капљице воде која се око честице кондензије поређају једна на другу. Кад се створе одређени услови, овако повезане капи падају на земљу у веома правилним формацијама. Тако капљице кише не падају насумично већ иду кроз енергетске канале. Још боље речено када пада киша ми видимо канале преко којих енергија из свемира напаја нашу планету. Да ова космичка енергија путује каналима тврдио је још Никола Тесла.
Метереологија каже овако: кад је температура облака далеко испод тачке мржњења воде од нула степени Ц, без обзира колико капљица или колико зрнаца ове “прашине” је присутно и без обзира колико је температура ниска, и колико је влаге у ваздуху… Ништа се не мора догодити. Такве облаке метеоролози називају “веома охлађеним” и вода око честица тада не формира кристал. Али, када се температура ваздуха нађе негде око -15 степени Ц, не пре, конденозована вода око ових честица се смрзава и формира се кристал. Унутар облака кристали леда брзо расту у зависноти колико су покупили капљица. Облаци су лети зато често кумулусни, јер ова реч значи “гомила”, о они настају гомилањем ових кристала који се виде као печурке дима након нуклеарне или друге експлозије. У 10 до 20 минута, они су већ на путу ка површини земље где падају као пахуље, растући и даље све веће и веће како ударају у капљице испод себе. У зависности од температуре тла они падају или као снежне пахуље, ако је температура око нуле, или као киша ако је топлије. Идеална температура за стварање кристала у облацима је око 13 степени Ц испод нуле.
Али ако нема довољно ових честица “прашине” и облаци нису довољно хладни, ништа се не догађа. Нема ни кише ни снега. Уколико је температура у облацима око 40 степени испод нуле, ове честице “прашине” као да се потпуно заробе у кристалима леда и тада се јављају облаци названи цируси, који су веома високи и они негде однесу све те честице. И ни једна не падне на земљу.
Шест пута више воде на небу него на земљи
Метеорологија полази од претпоставке да се влага у атмосфери налази ту зато што је сунце повукло одређену количину воде у испарења те да она по природи настоји да се врати на земљу у свом природном циклусу кружења воде. Али, ма колико била атмосфера засићена водом, дешава се да киша једноставно не падне. Огромна количина влаге у ваздуху, која је већ кондензована и кристалићи већ фомирани, очас може да нестане, тако што се сва кондензована вода опет врати у пару и негде оде. Проучавањем олуја на истоку САД показало је да само око 20 процената кондензоване воде у овим олујама достигне земљину површину. У неким регионима са великим равницама облаци су тако високо да киша у њима једноставно нестане на путу и претвори се у пару. У ваздуху изнад нас у ствари теку огромне количине воде (у облику паре) па неки научници процењују да воде у овим небеским рекама има чак шест пута више него воде која тече по земљи. А опет те небеске реке испуштају из својих небеских корита веома мало воде на тло, можда падне једна од десет капљица. А могу да направе и потоп.
Дакле, ако у капљицама воде у атмосфери нема енергетске честице, тј. нуклеуса, названог још зрнце прашине – нема падавина. То значи да се та честица мора некако створити – посејати по небесима. Зато су научници дали на посао… Више метода је разрађено, а најчешћи јавности познат метод је убацивање “зрнаца прашине” у атмосферу помоћу сребро јодида. Када испарава, сребро јодид наводно ствара око 600.000 милијарди “честица” по граму, и свака је потенцијална кишна кап. У 450 грама сребро јодида има приближно толико честица. Само неколико грама сребро јодида када се распрши може утицати неколико стотина кубних миља облака за кратко време. Каже се тако да сребро јодид функционише као “славина” за отварање воде у облацима где је довољно топло за природни нуклеус да буде ефективан. Сребро јодид почиње да ради када је температура у облаку – 5 степени Ц где се мало догађа са природним нуклеусом док температура није много нижа. Сребро је иначе познато као проводник топлоте и електрицитета. Јодид је моноатомски анјон. Ови атоми и молекули имају више електрона него протона. Није ли овде у питању један процес наелектрисавања
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου