Потрошили смо и бољи живот

(Фото: Новости)

Београд – Рођени су у годинама када су њихови родитељи зарађивали највише и живели најбоље. Они су прегазили 30. годину, ретко ко ради, а и они који одлазе на посао – од плате једва преживљавају. Уместо станова и викендица стрепе да ће деци оставити дугове. После пет година економске кризе све је мање грађана Србије који се надају да ће доживети боље дане.
Привреда Србије ове године би требало да ојача два одсто, недовољно да се опоравак осете и потрошачи. Када би српска економија напредовала и дупло брже, поручују економисти, скоро читава деценија нас дели од некадашњег стандарда.
„У овој години биће достигнуто око 70 одсто бруто домаћег производа из 1989. години и око 40 одсто индустријске производње из те године „, каже економиста Мирослав Здравковић, уредник „Макроекономије“.
„Уколико бисмо у овој години имали стопу раста БДП-а од четири одсто, и имали је као просечну у годинама пред нама, 1989. годину бисмо, према нивоу економске активности, премашили тек 2022. години. Мања стопа раста значи да је тај моменат у још даљој будућности.“
Година највеће индустријске производње, 1989, није и време када је стандард био најбољи. Плате су, показује статистика, реално највише вределе деценију раније – 1979. године. Те године, показују подаци Републичког завода за статистику, просечни грађанин Србије сваког месеца је примао 5.826 динара. То је, на пример, било довољно да купи више од 600 килограма хлеба. Две године касније просечна зарада је износила око 9.400 динара и била је довољна за 236 литара вина, скоро 20 пари дечјих ципела или 200 одлазака у позориште.
Данашња зарада од 46.000 динара плаћа око 480 килограма хлеба и једва је довољна за 10 пари дечјих ципела. У вину вреди око 150 литара, а просечног радника, уколико улазнице не купује на попусту, у позориште може да одведе мање од 60 пута. С друге стране, дугачак је списак намирница и производа за које се данас издаваја мање новца – кромпир, шаргарепа, кокошија јаја…
„Постоје разлике у релативним ценама“, објашњава Здравковић.“ Неке ствари је раније било могуће купити у већим количинама, али нешто је данас доступније. Куповна моћ за просечну плату скоро је иста као и пре 40 година.“
Кључна разлика је, међутим, у броју оних који је примају.
У привредно најуспешнијим годинама у индустрији је радило и више од 900.000 људи. Данас индустрија упошљава свега трећину тог броја – око 370.000 радника. Привредно активног становништва 1971. године у Србији је било 3,85 милиона. Данас их је милион мање. Само пољопривредника је скоро пет пута мање. Пре четири деценије од земље је живело скоро два милиона људи, а данас око 406.000. У јавној служби 1971. године радило је 367.119 људи, а данас најмање 440.000. До посла млади једва долазе, па је тренутно скоро половина „најсвежије“ радне снаге – без радне књижице.
„Најбољи показатељ стандарда су подаци о стопи незапослености“, каже Владан Божанић из Републичког завода за статистику.
„У 2008. години мање од 14 одсто радно способних грађана Србије је било без посла. Данас их је скоро четвртина. Последњи податак каже да је чак 42,25 одсто стопа незапослености међу грађанима узраста од 15 до 29 година. То прате и подаци о порасту броја сиромашних. Пре четири године стопа је износила 6,9 одсто, а у 2010. је достигла 9,2 одсто. То је последњи податак који имамо. Истраживање је у току, а резултате ћемо имати на јесен.“
Њиховим родитељима диплома школе или факултета обећавала је сталан посао, а посао сигуран живот. Данашње генерације годинама чекају редовну плату, али она не обећава миран сан и пун стомак.
„Млади се данас на тржиште рада укључују пре свега кроз привремене и повремене послове“, објашњава доцент Душан Мојић са Филозофског факултета у Београду.
„Њима радни однос тек не гарантује сигуран и лагодан живот. Ни запослени са пуним радним временом не зарађује довољно да би живели добро. Морају да пронађу додатан посао, а то свакако не значи квалитетан живот. Млади више нису само незапослени. Они су неактивни. Гледају да што дуже остану у образовном систему, а родитељи за то често немају пара. Сви и даље верују да ће им образовање донети напредовање на друштвеној лествици. Стопе уписа остају доста високе. Посла је мало, али се и захтеви повећавају. Млади су тако и принуђени да да се све више образују са неизвесним исходом да ли ће им се то на крају исплатити. Судбина им умногоме зависи од финансијског и социјалног капитала њихових родитеља.“
Када ће економској кризи у Србији доћи крај, више нико не прогнозира. Када се привреда бори за опстанак, а из месеца у месец смањује број запослених, стандард губи битку.
„Докле год се говори о „реформама“ и сличним великим причама, а превиђају сасвим обични грађани, можемо се надати само даљој разградњи и економије и сваког живота у Србији „, сматра Мирослав Здравковић.
„Када грађанин Србије и његове потребе буду стављене на прво место, као и потребе сваке особе која жели да се бави приватним послом, тада ће и кренути економски опоравак. Србија не постоји због профита домаћих капиталиста, нити због филијала страних компанија, већ због свих њених грађана. Када се политике буду креирале у складу са општим интересом, а не појединачним, тада ћемо видети и осетити бољитак.“
Километри у месту
Податак за размишљање је и број километара пута који пролази кроз Србију. Последњем збиру, укупно 43.753 километра пута, били смо најближи још 1998. године. Тада је места у Србији повезивало 43.486 километара друмова. Укупно регистрованих друмских возила у Србији је данас близу два милиона. Пре 14 година било их је око 1,7 милиона.
Где су станови
У 1979. години, коју ће грађани Србије памтити по највећим платама, саграђено је и највише станова. Завршено их је чак 59.577. Према последњим подацима, из 2010. године, у Србији је сазидано укупно 18.648 стамбених јединица. То је више него три пута мање. Зидало се све до 1990. године. Тада је завршено 41.547 станова. Наредних година број се кретао око 20.000, али ваља имати на уму да је баш у том периоду почела да напредује нелегална градња