27. јун 2013. | Олга Милановић
Видовдан (Фото: Восток)
За западне империје и њихове послушнике у Србији, дан за подсмех, кажу да су Срби једини народ на свету који слави дан када је доживео своје највеће порезе.
За Србе, један од најважнијих празника када се сећамо сваке жртве која је свој живот дала да би бранила слободу и истину, али и оставила уткано достојанство у аманет будућим генерацијама.
Овај Видовдан Срби, разбијени широм Балкана, дочекују понижени, увређени, тужни због губитка националног и личног достојанства, осиромашени, опљачкани, незаштићени и у страху од даљег распарчавања и комадања њихове отаџбине. И сами.
Међутим, Видовдан је и дан наде, вере, воље и духа. Дан када би, како сама реч говори, требало видети, прогледати, сазнати, разумети. После дуго година разних несрећа које су нас задесиле, мој народ могу да разумем, али не могу да препознам. Упркос свим недаћама и медијском притиску, хоћемо ли наћи снаге да прогледамо и храбрости да се боримо за наш живот и живот наше деце?
Зашто живимо овај пакао?
Намере Запада, вековима исте
Откад је света и века, ратови се воде из истог разлога – освајање територија и приступ сировинама важним за опстанак. Два последња велика светска рата започета су у Европи и оба су вођена због превласти неких западно-европских земаља над неким европским територијалним раскрсницама (као што је Балкан), као и због приступа регијама богатим нафтом и другим сировинама. У Другом светском рату и због контроле океана и ваздушних простора.
Западна Европа, са њеним више-вековним искуством колонизатора, и њен подмладак, САД, сагледали су своје грешке из прошлости и пуно тога научили.
Прво, научили су да не смеју ратовати између себе због колонија, односно због тржишта и сировина. И тако је настала идеја „мировног пројекта“, односно идеја Европске уније. У самом почетку ЕУ је замишљена као клуб европских земаља основан ради постизања договора, усклађивања интереса и ради узајамне користи. Међутим, тај изворни циљ је проширен, а први експеримент спроведен је управо на Балкану.
Гурањем Балкана у кризу, на силу је наметнут нови светски поредак. Насилним разбијањем прво СФРЈ, потом СРЈ, бомбардовањем СРЈ без одлуке Савета Безбедности, отцепљењем Црне Горе, отимањем Космета од Србије – Запад је на делу дао пример како ће проћи сви они који се том новом поретку супротставе. Међународно право и Повеља УН отишли су у историју, а међународне односе требало је да уређује само један закон – закон силе.
Кисинџер је први јасно дефинисао новонасталу ситуацију. Он је закључио да је улога САД да буде ударна песница (или светски полицајац) и да војно присили непослушне да крену „правим путем“, док ЕУ треба да преузме улогу администратора, градитеља правних и економских поредака у разореним земљама. ЕУЛЕКС је уствари експерименталан орган такве администрације покорених територија.
Тако је ЕУ прешла од клуба чланица за економску сарадњу у колонијалну управу – ЕУ је постала контролор усисаних источно европских држава које су „примљене“ у ЕУ. Наравно, потпуно је јасно да чланице нису једнаке у доношењу одлука, као и да немају једнак економски статус.
Друго, пуно је научено и у области тзв меке окупације. Томе су пуно помогла и искуства у колонизацији Индије од стране Велике Британије, где су развили бирократију која је била копија Британске бирократије и која је – у оно време – била велики напредак у поређењу са дотадашњим феудалним поретком. На тај начин успели су да контролишу огромну територију и велики број људи. По узору на та искуства, Запад је схватио да као окупатор мора остати невидљив и ненаметљив. Мора бити присутан, али само као идеал највиших моралних принципа, некорумпиран идеал енглеског џентлмена, узор добре владавине и доброг законодавства које штити народ од самовоље власти.
Међутим, у данашње време, ЕУ и САД не спроводе тај модел СУШТИНСКИ, већ само ПРИВИДНО. Наиме, сада стварају послушну и индоктринисану бирократију тзв „корисне идиоте“ и то у свим областима живота – политици, медијима, уметности, академском свету… Такође, наметањем штетних реформи, озбиљно су уздрмане многе државе чланице, али и оне над којима је ЕУ има моћ (као што је Србија). Економски експерименти, које су по налогу Запада спроводили домаћи послушници, довели су у питање будућност читавих генерација. Са друге стране, одржава се привидна независност, тако да народ углавном као своје непријатеље види и препознаје политичаре који га представљају, а не јединог и правог окупатора који стоји иза њих – ЕУ и САД.
Србија као специјалан случај – притисци, уцене, претње
Србија је специјалан случај. Србија се мора разбити – и у том циљу биће измишљани разлози и нова условљавања.
На свом безалтернативном путу Србија се сусрела са захтевима који нису постављани ниједној другој држави кандидату. Од Србије се захтева да се одрекне једног дела своје територије (за сада једног), да потпуно упропасти своју привреду и пољопривреду, да се одрекне своје историје и традиције, да заборави на свој културни идентитет. Другим речима, да војно, економски и свакако другачије разбијена и слаба, стоји мирно, док јој черупају део по део меса. Док не остану само кости. Сама, без иједног стратешког пријатеља, неће још дуго опстати.
И док је у последњих двадесетак година српски народ преживљавао масовне прогоне, отимањење вековних територија, економски суноврат, корупцију и криминал, распродају државне (наше) имовине, за све то кривили смо наше политичаре. Уствари, они су само били инструмент – сви, од Ђинђића до Николића. Уцењени прљавим биографијама, похлепни на новац и/или кукавице – идеални да спроводе наредбе главног непријатеља Србије – ЕУ и САД.
Занимљива је чињеница да има доста људи у Србији који виде шта се дешава, па опет не верују. То је фасцинантно. Не морамо видети окупатора да би смо осетили опасност. Довољно је што видимо његова дела.
Међутим, након 10 година меке окупације, данас окупатор у Србији наступа јасно и гласно. Сваки заменик замениковог асистента неке европске бирократске рупе даје себи за за право да говори са висине и директно наређује „српским државницима“, чак се и не труди да сакрије презир. Зашто? Зашто би наши непријатељи рескирали дугогодишњи рад? Зар се не боје да ће се Срби тргнути, јер све што чују у последње време јесу само дрске наредбе? Чак и у доба када Србија још није испоручила Хагу Караџића и Младића, није се тако безобразно разговарало са Србијом. Наиме, онда су све Соње Бисерко овога света говориле дрско и безобразно, сада су потпуно беспотребне, на шта јасно указује знатно смањен прилив финансијских средстава коју овакве НВО добијају од Запада.
Потпуно је могуће да Запад више не види опасност од народног бунта. Након што се распала Радикална странка, мисле да је политичка контрола успостављена. Наиме, СНС је преузео задатак да реши косовско питање и да помогне ЕУ и САД у намери да Косово добије независност. Са друге стране, СНС је предузео низ популарних корака у „борби против корупције“. Народ је лако задовољити. Истражују се поједине афере и ствара се привид да је ова власт другачија. Преко окупираних медија народу се стално понавља да садашња Влада ради „колико може“, јер је претходна уништила земљу, па се више и не може.
Међутим, што се више подгревају приче о проваљеним корупционашким аферама, популарност напредњака расте. То се ЕУ и САД не допада. Западу је много драже када је политичка сцена уситњена и када не постоји једна странка која може придобити већину гласача, тако да се при склапању коалиција стално морају придодавати њихови највернији играчи. Надменом комуникацијом са овом Владом, Запад шаље поруку народу да ни СНС баш не воли, али са њима може да сарађује. А њима шаље поруку – бићете на власти док сте послушни. Како нема јаке опозиционе опције, ЕУ и САД се осећају прилично сигурно.
Србија – шта нам се спрема или куда води улизичка политика српске власти
И поред очигледне погубности безалтернативног пута у ЕУ, али и неслагања народа са тим путем, „наши“ политичари не одустају. Зато се врши неподношљива медијска кампања у сврху убеђивања народа да је улазак у ЕУ једино што је добро и корисно за њих. Ужурбано се људи припремају да прихвате све што им се наметне, само да би им било „боље“.
А шта то спремају да наметну?
Како је већ наглашено, крајњи циљ Запада је политичко и географско дробљење Србије. И то је јасно. Коме није, нека се присети Српске крајине, отцепљења Црне Горе, отимања Космета. Једини тврд орах била је Република Српска, уједно и једини српски успех. И то се сада покушава оспорити – јаким притиском да се РС интегрише у БиХ.
Нажалост, већ се сада виде обриси крајње фазе западних намера у Србији – унутрашњи сукоби.
У Војводини се на све могуће начине покушава наметнути раскол између „староседелаца – Војвођана“ и новопридошлих Срба, посебно избеглица. Потенцира се сукоб између Срба „европљана“ и Срба „националиста“. Потенцира се сукоб између Срба и разних мањина. У тим сукобима, увек су на правој страни „европљани“, док су „Срби“ непријатељи. Та слика гради се упорно, медотично, свакодневно. И не само у Војводини, већ широм делова Србије у којима живе мањине. Већ је уграђена у медијску свакодневницу, а, мало по мало, и у психу становништва.
Имиџ „добрих момака европљана“ насупрот „опаким Србија, увелико је усађен у мањинама, па чак и међу самим Србима.
Војводина
Ускоро, чак врло могуће до краја године, доћи ће ред на Војводину. Зато Србија неће добити датум на овај Видовдан, зато што ће Војводина бити нови услов.
За сада, док се не заврши питање Космета и призна његова независност (што се управо чини спровођењем споразума и укидањем српских институција), питање Војводине ће чекати. Мада је могуће да се већ у оквиру „зеленог светла“ то питање покрене. Дрскост ЕУ/САД приступа је управо у томе – они наговештавају нове теме које их „забрињавају“. Као што је скоро ГУГЛ објавио мапу Србије без Космета и без Војводине. Ако се ово питање за сада изостави, то значи да ће причекати да се спроведе потпуно укудање контроле Србије на северу Космета, а онда ће говорити шта хоће.
Сасвим је могуће да ће ЕУЛЕКС и КФОР дати снажан ПРИВИД подршке Србима на Космету, како би се спровела анестезија над српским народом и створила илузија да је политика Београда „мудра“. То значи следеће: све док се очекује да „мудра“ политичка гарнитура из Београда спроведе посао до краја, Запад ће створити привид да Београд има подршку, да све иде по плану и да су Срби на Космету заштићени. Када осигурају своје циљеве и Приштина добије контролу, Београд ће престати да буде „мудар“ и појачаће се критике на њихов рачун. То ће бити идеално време да се Србија „оштро“ опомене да мора да поштује људска права у Војводини, као и аутономију Војводине.
Војводина ће бити одузета бирократски тј изрониће кадрови који ће ојачати самосталност институција, без обзира на Устав или противљење Срба. Биће, наравно, подржани, јер је то управо оно на чему раде у канцеларијама Војводине у Бриселу.
На самом крају процеса одвајања Војводине, мораће се изазвати нереди. И то из два разлога. Први, јер се мора продубити нетрпељивост између оних групација које су већ поменуте, а други – да се кроз нереде ИСТЕРА ЈЕДАН БРОЈ СРБА и тако смањи њихов број у Војводини.
Тада ће се увући „војвођански ЕУЛЕКС“, да би се зацементирала „аутономија“ и одузела свака ефективна власт Србије над својом северном покрајином. Србе ће малтретирати, да би њихов отпор још више учврстио утисак да су зли. Исто тако, корупционашке афере у Војводини биће приписане Београду, који је „занемарио“ Војводину и тако је финансијски упропастио.
Истина нема никакве везе са оним што нам се спрема. То смо већ видели – од Хрватске, преко Босне, до Космета. Срби су ионако у медијима означени као нетрпељиви насилници, и „међународна заједница“ ће опет „морати“ да интервенише.
Регионализација
Питање Рашке области за сада се неће покретати. Али то не значи да се на њему „не ради“, већ само да се чека погодан тренутак.
У прво време, Запад ће покушати да Србију потпуно окупира мирним путем – кроз регионализацију. Србе ће убеђивати да је много боље поставити већу контролу (и администацију) на локалном нивоу и да ће то допринети економском развоју. Ко се са тим не би сложио? Али, ту је замка. Ако се спроведу административне промене и олабави инстуционално-политички домет српске власти, локалну власт ће преузети „успешни“ локални послодавци, нове прозападне елите, које ће новцем поткупити људе и исплести своју мрежу. На томе увелико ради УРС.
Уколико тај пројекат успе, Србија је бити разбијена мирно. Уколико не успе, покренуће се питање Рашке области. Нажалост, већ сада се тамо спремају, а вероватно и наоружавају, кадрови Вехабија, уходавају НВО. Тако је Запад радио у Либији и Сирији, месецима, па и годинама пре сукоба.
Рашка се вероватно неће покренути док се не заврши питање Војводине – не намеравају да изазову насиље, јер постоји могућност да то покрене и мобилише српски народ. Уколико дође до насиља при планираном отцепљењу Војводине, за све би били криви СРБИ НАЦИОНАЛИСТИ, који не трпе мањине и крше људска права, Србији би се наметнула нека европска мировна мисија. Ако би се у том тренутку покренула и Рашка област, па дође до још већих сукоба – читава Србија биће приморана да се стави под патронат НАТО-а, ради „одржавања мира“. Тада ће народ и угледати окупатора. Али, то ће бити и крај Србије.
Ту долазимо до коначног циља САД / ЕУ – разбијена Србија мора да буде НАТО протекторат и да служи како војна крајина усмерена против Русије!
Морамо да схватимо да Запад мења тактику – али не и циљ. Данас нам отимају Космет, сутра Војводину, успут раде на регионализацији и наоружавању екстремиста у Рашкој и другим јужно-албанским општинама. Све је само питање координације тренутка, правог времена и догађаја на терену.
Ако Срби чекају и не појави се никакав дашак слободног ваздуха од стране патриотских покрета до краја године, чека нас суморан период и могући сукоби.
Србија – коме веровати
Српски народ одавно не зна коме да верује. У мору пораза, постало је довољно да се појави неки политичар који ће одржати пар запаљивих националних говора, па да му народ, чак и неки људи из академских кругова, поверује.
Одавно је у народу позната чињеница да Запад итекако учествује у избору политичара који ће представљати власт у Србији. Чак шта више, Запад их креира. На њима се ради. Ради се на њиховој репутацији и стварању утиска успешних људи. Па иако знају да се то ради, Срби опет наседају. Типачан пример је Вук Јеремић. Његово постављање за председавајућег у УН, мало таласања око негодовања Бошњака, његова организација конференције на тему Хашког трибунала, његова улога у помирењу. Све су то типичне акције којима се гради поверење у његов патриотизам. Србе је лако импресионирати титулама, положајима од важности и успехом. А ко може бити успешнији од Вука Јеремића, кога је свет признао, а да при том он увек изговори нешто „патриотско“? Иако је потпуно јасно да је он производ западних фабрика за производњу погодних политичких личности и да је његова каријера од самог почетка финансирана од стране САД. Али, све му се брзо заборавља, јер је „успешан“. И „зна“ како се успешно ради у уквиру западних институција. „Зна“ њихов језик и њихов начин размишљања. Све су то ПРВОКЛАСНЕ КЛОПКЕ, јер се појачава веровање да Србија има шансе да постане „нормална“ држава, уважавана на Западу, као што је Јеремић постао „нормалан, уважаван и успешан“ политичар у глобалној организацији.
Нажалост, пуно је наивних људи који не схватају да је он на том положају, не зато што је леп, паметан и перспективан, не упркос Западној жељи, већ баш по њиховим плановима – они му стварају ауру „способног“, на Западу „уважаваног“, али још увек „патриотског“ човека. Људи очајнички траже наду и, у жељи да споје неспојиво, ти наду препознају у лику једног политичара који им је сервиран да ту наду подгрева. Вук Јеремић је само један пример, по његовом моделу, могуће је препознати и све остале.
Треба упамтити – једном плаћеник, заувек плаћеник!
Србин мора да запуши уши и – ОТВОРИ ЧЕТВОРО ОЧИЈУ! Политика нетрпељивости према Србима, као и према Русима, НЕЋЕ СЕ ПРОМЕНИТИ!
СРБИН МОРА ДА ПОЧНЕ ДА СУДИ ПРЕМА ДЕЛИМА, НЕ ПРЕМА РЕЧИМА!
Доста је било лажи, погледајте дела!
Србија – шта се мора урадити
У Србији се мора покренути покрет отпора Западу. Времена нема пуно – све замисли запада су већ у некој фази реализације.
Србин прво мора да буде свестан шта му се спрема. Након тога је следећа фаза страх – то морамо пребродити. Уколико желимо да живимо и преживимо – МОРАМО ДА БУДЕМО ХРАБРИ!
Следећи корак је окупање свих свесних људи са само једним циљем – ОДБРАНА СРБИЈЕ.
Патриотске организације морају се удружити у један блок и јасно и гласно затражити помоћ савезника. Русија не може помоћи док не буде имала поузданог партнера у Србији. Све што у овом тренутку имају је Влада и са њом морају да сарађују, свиђало им се то или не.
Са друге стране, Русија итекако има своје интересе у Србији. Србија би била важан чвор у Европи за руску и азијску растућу производњу, трговину и инвестиције. Управо то Запад покушава да спречи, дробљењем Србије и уништавањем српског идентитета.
Комплетна српска патриотска јавност мора да се уједини, оформи стратегију алтернативе Европској унији, покрене и пробуди успавани српски народ ИСТИНОМ и јасно затражи помоћ пријатеља. У супротном, бићемо уништени.
Видовдан је – пробуди се Србине! Када се пробудиш и прогледаш – победићеш!
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου