Духовна служба, буџетска пензија

Економски јаче епархије и парохије увек су налазиле могућности да уплаћују доприносе, али су са уплатама каснили свештеници из сиромашних крајева


Фото ФоНет
Намера државе да „осигура старост” свештеника доношењем уредбе по којој ће им из републичког буџета бити уплаћивани доприноси за пензијско, инвалидско и здравствено осигурање изазвала је различите реакције у јавности: од оних који сматрају да је тако нешто потребно јер су садашње пензије свештеника мале и неизвесне, до оних који мисле да је то дискриминација према осталим грађанима. У Министарству вера и дијаспоре наводе да уредба, суштински, није ништа ново: последњих седам година средства се већ издвајају за ове намене кроз пројекат „Помоћ свештеницима, монасима и верским службеницима у пограничним и економски неразвијеним подручјима ради регулисања доприноса за пензијско-инвалидско и здравствено осигурање”. Тим пројектом обухваћено је 320 свештеника и верских службеника свих традиционалних цркава и верских заједница.

– У буџету за 2012. годину тај пројекат располаже са 93 милиона динара, тако да ће та средства бити употребљена за нове обавезе. Значајна разлика произлази из чињенице да је држава за 320 свештеника и верских службеника до сада уплаћивала доприносе према школској спреми и врсти посла који обављају, док ће по новом бити обухваћени сви, али према минималној основици, која по свештенику на годишњем нивоу износи 77.981 динар – кажу у Министарству вера и дијаспоре.

Примедбе да је одредба дискриминаторска према другим категоријама грађана, које су се могле чути у делу јавности, до њих, кажу, нису дошле. Напротив, у ресорном министарству сматрају да је одредба дубоко праведна и хумана.

– Више нас плаши реална могућност да ће један број свештеника и верских службеника практично имати само ту уплату што ће као крајњи резултат дати пензије недовољне за живот – истичу у Министарству вера.

У досадашњој пракси, пре усвајања уредбе, економски јаче епархије и парохије увек су налазиле могућности да уплаћују доприносе, али су са уплатама каснили свештеници из пограничних и сиромашних крајева. Пре одласка у пензију морали су да та дуговања измире, па је средства скупљао или свештеник или му је помагала епархија. У Министарству вера наводе и да је додатни проблем представљала чињеница да до сада сви свештеници Римокатоличке цркве нису били осигурани, осим оних који обављају и дужност вероучитеља. Да ли нова уредба нарушава однос одвојености цркве од државе?

– Реч је, по нашем мишљењу, о поједностављеном гледању на то питање. Времена су се променила, тако да данас и Француска полако напушта тај концепт. Велики број држава, укључујући и Србију, радије се опредељује за начело кооперације из кога произлази партнерство државе и цркава и верских заједница на решавању питања од заједничког интереса – истичу у ресорном министарству.

Економски аналитичари које смо контактирали, нису желели да коментаришу нову уредбу. Између осталог, они напомињу и да не постоји пратећа анализа, па се не зна какав ће бити ефекат уредбе, односно он се у овом тренутку не може на прави начин сагледати.

Овакав вид подршке државе црквама и верским заједницама не постоји у одредбама Устава Србије. Он је регулисан одредбама Закона о црквама и верским заједницама, као и другим законима, како у нашој земљи, тако и у земљама у региону, напомиње протојереј-ставрофор мр Велибор Џомић, координатор правног тима Митрополије црногорско-приморске.

– Хрватска на основу уговора са СПЦ, као и на основу уговора са Исламском заједницом и Римокатоличком црквом из државног буџета сваког месеца уплаћује износ од два и по просечна лична дохотка у републици по свештенику и из тих средстава се одређују принадлежности за свештенике, као и за доприносе. Иста могућност је прописана и у законодавству Црне Горе. При генералном секретаријату владе, у оквиру Комисије за политички систем, постоји ставка у буџету да се за потребе пензијског, инвалидског и здравственог осигурања свештеника издваја одређен износ и то је 50 одсто од укупног задужења. Морате имати на уму да држава ни у Србији ни у Хрватској ни у Црној Гори није вратила црквама и верским заједницама одузету имовину која је национализована или конфискована након Другог светског рата, и да морају да изнађу одређене начине да развијају облике сарадње, али и да обештећују цркве и верске заједнице. Уредба не представља ништа ново, то је постојало и у време социјализма када је држава уплаћивала 50 одсто од укупних износа пореза и доприноса за потребе социјалног, здравственог и пензијског осигурања свештеника и верских службеника – казао је отац Велибор Џомић.


Јелена Чалија
објављено: 28.05.2012