Св. Матрона московска (Фото: Фејсбук)
„Дођу многи људи који никада нису били у манастиру, несигурни. Не знају како да се понашају. Ми се трудимо да им покажемо да је за сваког добронамерног човека ово његов дом да храм осете као ослонац, а нас као најрођеније“
Мати Матрона је настојатељица манастира у Доњем Грбљу, подручју које се просторе у широј околини Будве. Манастир, у изградњи, посвећен светој Матрони руској новијег је датума. Смештен је дубоко у каменитим и жбуновитим брдима. Мада је кршевито, пасивно подручје, за чудо, прилично је насељено.
Довољно је само да се осврнемо и одмах се уверимо колико само, ипак, релативно близу морске обале, магистрале, Тивта, Будве.
Први утисак о прекрасној светињи нас је натерао да са дивљењем схватимо да се и на, релативно, малом простору може сазидати Божија лепота. У порти царују најразличитије врсте цвећа, али и дрвећа. А само здање ове наше светиње казује да је сваки детаљ пажљиво, прецизно и с љубављу пројектован и грађен.
Слично смо се осећали и када смо крочили у прелепу манастриску капелу-црквицу св. Матроне, потом трпезарију, и собу за пријем гостију.
Настојатељица манастира, мати Матрона која заправо, одрађује све послове званичне игуманије је отворена за разговор: о људима, вери, намерницима, о животу у светињи. Интересујемо се за разлику између настојатељице и игуманије. Сазнајемо да се статус игуманије добија након 10 година од настојатељства.
Ту је и млада искушеница Мила, а наравно, увек се нађе још по неко од околног монаштва, свештенства, или сестринства.
Када смо почели изградњу манастира једини је био посвећен светој Матрони московској на нашим просторима. Ми смо јануара 2010. освештали темеље храма свете Матроне, и тада нисмо могли да наставимо с градњом, јер смо имали проблема са актуелним властима, са администрацијом, инспекцијиом у Црној Гори. Нису нам дали дозволу за изградњу, чак су хтели све што смо урадили да нам поруше. И сада, након досадашње изградње, нисмо добили комплетну дозволу. Претила је опасност да нам сруше манастирски зид уз изговор да је неких 40 сантиматара виши него што је то законом дозвољено. Овде у Дољем Грбљу још није урађен урбанистички план. Очекујемо, сходно томе и дозволу, коју, ето, чекамо три године.Тек онда можемо да наставимо реализацију наших градитељских подухвата.
Настојатељица храма, монахиња Матрона, напомиње да иако је још увек хладно, кишовито време, у манастир људи неретко долазе, тако да сестре нису саме.
Пристижу нам верници на литургију и црквене празнике. Некада и ми идемо на богослужење у другу светињу, јер само на подручју Доњег Грбља имамо 34 цркве. И то је право богатство и службе и светиња. Недељом нам понекад дође и преко 30 верника, а за св. Јована је било преко 50 посетилаца. Нажалост, Грбљана је мало. Скоро да их нема. Дође повремено свештеник Јован да служи у нашој капелици. Трудимо се за певницом да помогнемо на литургији.
Људи нам излазе у сусрет на различите начине, неко нешто донесе, неко нешто умеси, купи, уради. Има људи који помажу изградњу. Али, пошто је ово храм посвећен светој Матрони, за коју се зна да је умела да враћа, или чак да не прима новац од неискрених приложника, онда када је наручила скупоцену икону богородице са Исусом, од које се, касније, никада није раздвајала, тако и ми – захвални смо Богу за сваког ко чистим срцем жели на помогне изградњу светиње. Они људи који прилажу, не буду никада заборављени. Ми се за њих и њихове ближње молимо. И за све. У плану је изградња манастирске цркве и гостопримнице са атељеом. Овде се сликају иконе, па нам је потребан ваљан простор за иконописање, радионица иконописачка. То је начин да манастир стекне могућност да сам себе издржава. Желимо да нам се придружи још неко од монахиња, или искушеница, а коју сестру света Матрона пошаље, ми ћемо се њој радовати.
Да ли има људи који осете светитељкину љубав?
Ко год дође под свод руске светитељке, осети њену љубав. И ми се трудимо, да љубав допре до њихових срца. Нада да у томе и успевамо, јесте чињеница да нам се људи враћају, поново долазе, зову нас телефоном. И више нико не може ту духовну спону прекинути! Ко је, бар једном код нас био на богослужењу, могао је да осети светитељкину бригу за сваког човека.
Света Матрона је слепа видела много боље него они који су имали соколов вид и на чудесан начин била је присутна у сваком крају света, а непокретана. У руском народу светитељка лечи, дарује вид, здравље, враћа здравље одузетим ногама, из невоље избавља…
За живота је била слепа и непокретна више од пола века. Рођена је крајем 19. века, а упокојила се 1952. године. Нико од нас не може да замисли како је то тешко не видети људе, свет, небо. Болна је чињеница и то што је била предата другим људима на бригу. Међутим, Бог је дао да је сва била саздана од љубави, тако да је за живота чинила чуда. Њену веру људи осећају као мајчинску љубав и молитву, и велику помоћ. Будући да је је говорила:„ Ви ме у невољи позовите и ја ћу се за вас молити Богородици, да вам буде услишено”, тако и данас помаже молитвеницима и невољницима.
Какве су реакције Руса, када виде храм посвећен великој московској светитељки?
Оно што нас радује, долазе нам Руси у великом броју. И то не само током летњих месеци, него и организовано, туристички и ван сезове. Одушевљени су када виде да, и овде, на простору православног приморја постоји храм посвећен светој Матрони. Имали смо прилике и среће да нам дођу људи којима је света Матрона помогла. Рецимо, једна Рускиња, зове се Елена, причала нам је да много дугује св. Матрони, јер јој је исцелила мајку, онда када су сви лекари дигли руке од ње, од тада Елена настоји да покаже своју захвалност Матрони када год је у прилици. Светитељки се молимо и за телесне и духовне муке људи. Недавно нам је дошла мајка, сва срећна и дубоко захвална, јер је њен син, који је био скоро слеп, прогледао.
Света Маторона се у Русији поштује као и свети Василије Отрошки, или света Петка у Србији и Црној Гори, односно у СПЦ. Данас се мошти свете Матроне налазе у Покровском манастиру у Москви. Наш храм припрема књигу о руској светитељки, житије, са акатистима, молебаном, исцелитељским чудесима. Први пут ће књига у целости бити преведена са црквенословенског на српски језик. Верујем да ће наша светитељка и заштитница сама уредити изградњу храма, призвати монаштво и довести молитвенике. А ми смо ту смо да послужимо, да служимо Богу и нашем народу, уз њену велику помоћ и посредовање.
Времена данашња глобалистичка су веома тешка, са много искушења за све генерације. Рекло би се да на прикривен начин траже од човека богоодрцање.
Тешко је данас бити хришћанин, православац. Још теже је не бити хришћанин, јер тек онда човек нема утеху, заштиту, ни молитву. Нити има циљ. А хришћанин је сваки дан на искушењима овог, веома суровог, времена, да ли ће и даље ићи узаном Христовом стазом, или ће да поклекне. Ако овај савремени систем не може човека да повуче до краја доле и отргне га од Христа, онда барем од човека тражи, „компромис”, а ти такозвани компромиси су опасност за оног ко се у вери није учврстио. Компромис, значи да траже, да се барем мало или у „некој ситници” одрекнете Христа, и то је, онда, почетак краја. Тешко је данас у свету бити честит, моралан и рећи НЕ – компромисима! Човек честит, христољубив, одмах је обележен и од друштва постаје изолован. Таквима ја тешко опстати и остати. Али, срећом још већу веру и снагу добијају од Христа, од поста, причешћа. У дубини душе, они знају да нису остваљени, нити препушетени сами себи, јер су увек са Богом.
Мислим да је врло тежак живот људи који нису у Христу, они живе без молитве, причести, покајања, немају никакав ослонац, без утехе су. Њима је једина и света утеха, циљ и смисао – новац. Оно што у једном моменту у животу, пре или касније, бива одувано, уништено или потпуно безначајно. Пропадљиво. Држе утеху у стварима, људима, бизнису а већ сутра нема ни ствари, нити људи, ни великог посла. Ето, ми у монашкој ризи, позвани смо да својим примером будемо нека светлост људима који трагају за Богом. Да будемо нека смерница, како да крену за Христом. Дођу нам многи људи, жене који никада нису били у манастиру. Несигурни су. Не знају шта да чине, како да се понашају. Ми се трудимо, да им покажемо да је за сваког добронамерног човека ово – његов дом.
Да наш храм осећају као велики ослонац, а нас као своје најрођеније.
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου