Не плашим се Албанаца, са њима попијем кафу, дођу
овде да се моле Богу, али и напасају стоку, прича отац Јован који сам
живи у после пет векова обновљеној светињи
Отац Јован испред обновљене цркве Свете Петке (Фото: Б.
Радомировић)
Церањска Река – Лепосавић – После
више од пет векова на црквишту некадашње Свете Петке на километар и
по од магистралног пута Косовска Митровица – Лепосавић – Рашка, као
Феникс из пепела никао је нови истоимени храм. Како је сачувано у
предању, али и како говоре камени остаци на овом месту у долине реке
Церање некада је био манастир. Пре две године монах Јован је са
верницима из лепосавићке општине донацијама из Србије и из
Њујорка саградио нову цркву и звоник, са звоном тешким 108
килограма, чији се звук поново разлеже ибарском долином.
Сместио се овај метох манастира Сочанице уз обод реке која раздваја Србе и Албанце. Србе из Ибарске Слатине, Сочанице, Лепосавића и осталих села подно Копаоника и албански живаљ, ту у Церањској Реци, који се крајем 18. века доселио и постепено истиснуо петнаест српских домаћинстава.
Поред цркве међу столетним храстовима, а на остацима некадашњег гробља отац Јован изградио је конак.
„Када су копани темељи цркве пронађено је неколико скелета, а испод олтара откривен је костур са прстеном на десној руци. Чувамо га као реликвију. Цела манастирска порта је својеврсно гробље”, прича настојатељ манастира Свете Петке.
Свуда међу столетним церовим стаблима вире надгробни споменици који су под заштитом покрајинског Завода за заштиту културе.
Сам је отац Јован већ скоро другу годину, а боравио је у манастиру Свети Јован у Сочаници, а свих година му је била жеља да дође ту и да у Церањској Реци у тишини и миру буде с Богом у молитвама за сав српски народ на Косову и Метохији.
„Одувек сам знао, од када сам овде на овим страдалним косовским просторима, да ћу своје монашке дане провести у Церањи. Ту сам за сада сам, не плаше ме ни дуге и оштре зиме, каква је била лањска, не плаши ме ни то што многи кажу да сам овде баш на орозу Албанаца. Са њима попијем кафу, дођу овде напасају стоку. Никаквих непријатности нисам имао с њима. Дођу и помоле се овде у цркви. А пре две године када су биле барикаде на путевима, сретали су се овде у манастирској порти Албанци одозго из Церање и Срби из Ибарске Слатине, Сочанице, Косовске Каменице, Вуче”, казује отац Јован који је уз помоћ Александра Петровића из Краљева успео да уреди манастирско двориште да пооре неколико ари тврде и не баш родне земље. Вели, на јесен ће засадити лозу, фале и саднице, а овде каже добро успевају јабуке, крушке и шљиве, по чему је овај крај надалеко чувен.
Отац Јован живи без струје. Успео је уз помоћ верника да направи „мини хидроцентралу”, али су је кише и снегови почетком пролећа однели. Док је централа радила производила је довољно струје да осветли конак, цркву и да се под шкиљавом сијалицом види да ту поново, у миру и тишини, подно брда, Света Петка, заштитница жена, поново чува и штити све, и Србе и Албанце чије се њиве граниче са манастирском земљом, а чије су куће на само 500 метара узбрдо.
„Воду смо некако довели, а обећавају да ће помоћи да добијемо и струју. Треба нам око 60.000 динара, како би манастир поново засветлео. Спремам храну на гасу, а увече под лампама, као некада у тишини, молим се Богу за све страдалне, и све оне који деле овоземаљску судбину”, објашњава овај отресит калуђер који служи и припомаже и у манастиру Свете Петке у месту Улије поредЛепосавића.
Питамо га да ли има осећај као да живи у некој врсти „карауле” тампон зони и да ли га је помало страх да Албанци из Церање, Кошутова или из Шаљске Бистрице могу да му науде:
„Уз молитву нема чега да се бојим. Јесте овде сам, што би се међу овим народом рекло, у међузони”, одговара са скривеним осмехом загледан у реку која је пролетос носила све пред собом.
Не боји се настојатељ манастира Свете Петке ни вукова који су му зимус до на праг долазили, ни медведа, којег су ту на врх брда Срби убили, јер вели с Богом је, са псом, који је за њим из Сочанице дошао, а друштво им прави и мачак Брка.
Долази народ овде током целе године да се помоли Светој Петки, за коју се сваког петка служи акатист и суботом Света литургија.
Када је пре две године звоно стигло у манастир, више од 1.000 верника је са сузама у очима у литији од Сочанице до Церањске Реке захваљивало Богу поново васкрснуће манастира.
Прича нам отац Јован када је копан темељ за постављање крста, ископан је и скелет човека за којег се сада прича да је пет векова чекао да ту где је сахрањен буде и место где ће бити постављен крст висок неколико метара. Као светионик и показатељ да се православље поново враћа у српске душе.
Сместио се овај метох манастира Сочанице уз обод реке која раздваја Србе и Албанце. Србе из Ибарске Слатине, Сочанице, Лепосавића и осталих села подно Копаоника и албански живаљ, ту у Церањској Реци, који се крајем 18. века доселио и постепено истиснуо петнаест српских домаћинстава.
Поред цркве међу столетним храстовима, а на остацима некадашњег гробља отац Јован изградио је конак.
„Када су копани темељи цркве пронађено је неколико скелета, а испод олтара откривен је костур са прстеном на десној руци. Чувамо га као реликвију. Цела манастирска порта је својеврсно гробље”, прича настојатељ манастира Свете Петке.
Свуда међу столетним церовим стаблима вире надгробни споменици који су под заштитом покрајинског Завода за заштиту културе.
Сам је отац Јован већ скоро другу годину, а боравио је у манастиру Свети Јован у Сочаници, а свих година му је била жеља да дође ту и да у Церањској Реци у тишини и миру буде с Богом у молитвама за сав српски народ на Косову и Метохији.
„Одувек сам знао, од када сам овде на овим страдалним косовским просторима, да ћу своје монашке дане провести у Церањи. Ту сам за сада сам, не плаше ме ни дуге и оштре зиме, каква је била лањска, не плаши ме ни то што многи кажу да сам овде баш на орозу Албанаца. Са њима попијем кафу, дођу овде напасају стоку. Никаквих непријатности нисам имао с њима. Дођу и помоле се овде у цркви. А пре две године када су биле барикаде на путевима, сретали су се овде у манастирској порти Албанци одозго из Церање и Срби из Ибарске Слатине, Сочанице, Косовске Каменице, Вуче”, казује отац Јован који је уз помоћ Александра Петровића из Краљева успео да уреди манастирско двориште да пооре неколико ари тврде и не баш родне земље. Вели, на јесен ће засадити лозу, фале и саднице, а овде каже добро успевају јабуке, крушке и шљиве, по чему је овај крај надалеко чувен.
Отац Јован живи без струје. Успео је уз помоћ верника да направи „мини хидроцентралу”, али су је кише и снегови почетком пролећа однели. Док је централа радила производила је довољно струје да осветли конак, цркву и да се под шкиљавом сијалицом види да ту поново, у миру и тишини, подно брда, Света Петка, заштитница жена, поново чува и штити све, и Србе и Албанце чије се њиве граниче са манастирском земљом, а чије су куће на само 500 метара узбрдо.
„Воду смо некако довели, а обећавају да ће помоћи да добијемо и струју. Треба нам око 60.000 динара, како би манастир поново засветлео. Спремам храну на гасу, а увече под лампама, као некада у тишини, молим се Богу за све страдалне, и све оне који деле овоземаљску судбину”, објашњава овај отресит калуђер који служи и припомаже и у манастиру Свете Петке у месту Улије поредЛепосавића.
Питамо га да ли има осећај као да живи у некој врсти „карауле” тампон зони и да ли га је помало страх да Албанци из Церање, Кошутова или из Шаљске Бистрице могу да му науде:
„Уз молитву нема чега да се бојим. Јесте овде сам, што би се међу овим народом рекло, у међузони”, одговара са скривеним осмехом загледан у реку која је пролетос носила све пред собом.
Не боји се настојатељ манастира Свете Петке ни вукова који су му зимус до на праг долазили, ни медведа, којег су ту на врх брда Срби убили, јер вели с Богом је, са псом, који је за њим из Сочанице дошао, а друштво им прави и мачак Брка.
Долази народ овде током целе године да се помоли Светој Петки, за коју се сваког петка служи акатист и суботом Света литургија.
Када је пре две године звоно стигло у манастир, више од 1.000 верника је са сузама у очима у литији од Сочанице до Церањске Реке захваљивало Богу поново васкрснуће манастира.
Прича нам отац Јован када је копан темељ за постављање крста, ископан је и скелет човека за којег се сада прича да је пет векова чекао да ту где је сахрањен буде и место где ће бити постављен крст висок неколико метара. Као светионик и показатељ да се православље поново враћа у српске душе.
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου