Епископ бачки Иринеј, портпарол СПЦ, нема дилему да су
Црква и држава одвојене и самосталне, али да нису једна другој непријатељи
Црква Ружица на Калемегдану у Београду (Фото Зоран
Кршљанин)
То што је митрополит црногорско-приморски Амфилохије делу Владе и парламента
предложио да се пресели на онај свет, како би потом васкрсли, са нешто више
осећаја за патриотизам, као и то што је умировљени епископ Атанасије Јефтић у
будућности Ивице Дачића видео делић судбине Зорана Ђинђића – који дан касније,
покушали су да испеглају Александар Вучић и епископ рашко-призренски Теодосије.
Њихов срдачан сусрет на Косову и Метохији требало је да покаже да су
компликовани државно-црквени односи решени на обострано задовољство. Потом су и
патријарх Иринеј и председник Томислав Николић, покушали да заједничким
сусретом, покажу јавности да се држава и СПЦ не налазе у „предратном стању”.
Да ли, међутим, та слика о односу између државе и СПЦ има кристално јасну резолуцију, или су, ипак, после различитог мишљења о суштини Бриселског споразума и уочи редовног мајског заседања Светог архијерејског Сабора у Београду, и даље те сметње на везама остале озбиљне?
Портпарол СПЦ епископ бачки Иринеј, нема дилему када понавља да су Црква и држава одвојене и самосталне, али да нису једна другој непријатељи, већ да сарађују на начин уобичајен у савременим демократским друштвима.
– Различит приступ неким питањима – на пример Бриселском споразуму, о којем је Црква рекла своју реч јасно, гласно, часно и у најбољој намери, и то званично, преко патријарха и Синода – не може се тумачити као некаква „објава рата” држави Србији, како је то од неких неодговорно протумачено. Са друге стране, ни изјава државног руководства да оно врши власт и доноси политичке одлуке, никако не значи „објаву рата” Цркви. Уосталом, зар се може очекивати да Црква буде послушница државе или обрнуто – пита се епископ бачки Иринеј.
Односи су, дакле, редовни и нормални, сматра он. А за свој став о горућем проблему Косова и Метохије и Црква и држава су преузеле, свака на свој начин, одговорност пред Богом и пред народом, пред историјом и пред будућношћу.
– То и јесте коначно мерило, а не медијске конструкције или субјективна тумачења – оцењује портпарол СПЦ, истичући нарочито оно прво: „неозбиљно и сензационалистичко извештавање неких медија који се обавештавају од добро обавештених, наравно из неименованих, тајанствених извора. А за невољу се, тврди портпарол СПЦ, може прибећи и резервној варијанти – позивању на полицијске изворе, што је, тврди он, најновији хит на нашој славној медијској сцени.
Световно и небеско вођство можда нису у братској љубави, чак је министар просвете Жарко Обрадовић говор Атанасија Јефтића на опозиционом митингу у Београду оценио говором мржње и позвао надлежне државне органе да реагују. Та иницијатива министра просвете је за сада на чекању, судећи бар по нашем питању Републичком јавном тужилаштву: хоће ли покренути истрагу против Амфилохијеве симболике која се отела контроли, како је назвао његов наступ један од великодостојника, до Атанасијевог неумесног помињања Ђинђићеве судбине која би, евентуално, могла да задеси и актуелног премијера. Из тужилаштва, наиме, „Политика” није добила никакав одговор.
Владике, вероватно, неће изаћи пред суд, али сама атмосфера уочи мајског Сабора, како у медијима, тако и у политичким и владичанским кулоарима, тек је нешто бурнија од напетости уочи вечитог дербија између „Звезде” и „Партизана” који треба да одлучи судбину првака Србије у фудбалу.
Познаваоци прилика у Патријаршији тврде да ће варнице унутар патријаршијских зидина бити у најмању руку једнаке онима које ће навијачи својим очима посматрати на 144. вечитом дербију, на стадиону Партизана.
Наиме, погођена са неколико скандала уочи Сабора, попут ванпарохијских активности пензионисаног владике зворничко-тузланског Василија Качавенде са неколико кршних делија, забележених на видео-записима, потом мистериозне крађе око милион евра кеша из црквене благајне, уз неизоставно подсећање Пахомијевог случаја око наводне педофилије, који је судски застарео, до помињања градитељски активног и раскошном животу склоног Филарета, епископска коалиција унутар СПЦ-а чини се лабавијом од владиног коалиционог споразума.
Да ли су, заиста, последњи политички наступи епископа, коме треба додати и интервју владике захумско-херцеговачког Григорија Телевизији Б92, показатељ постојања више струја унутар Цркве, које наводно предводе иринеј бачки са једне стране и митрополит Амфилохије са друге, истинити? Или се дестабилизација небеских представника у Србији ствара вештачки, како тврди протојереј-ставрофор др Велибор Џомић.
Разлике међу владикама су, тврди он, резултат права на различито мишљење, али на завршној Саборској литургији, када се појаве сви заједно, то ће значити да су и све дилеме отклоњене.
Средња, патријархова струја, огледа се у његовом ограђивању од наступа Амфилохија и Атанасија, али верски аналитичар Живица Туцић оцењује да је потребно да и Сабор то учини.
– У Европи се, како у црквеним, тако и у дипломатским круговима, прича о догађањима у СПЦ. Помиње се да је она против решавања косовског питања, да је „препрека миру”, и слично томе – примећује Туцић.
Оно што јавност примећује, јесу пробни балони који се пуштају у медијима око неслоге међу епископима и њихове политичке наклоности, а линија разграничења је однос према Бриселском споразуму између Београда и Приштине.
„Где год да кренем, теби се враћам, Косово”, није само стих народне песме, већ и политичка судбина, од које не могу побећи ни лидери, ни владике. Док се из кулоара тврди да ће Дачићу бити одузета одликовања СПЦ, у исто време министарки здравља Славици Ђукић Дејановић и државном секретару министарства здравља проф. др Владимиру Ђукићу, премијеровој партијској другарици и другу, у манастиру Милешева уручени су ордени Белог анђела првог степена
Интересантно је, такође, да се епископ са Космета Теодосије није оградио од Бриселског споразума између Београда и Приштине, док епископи нешто удаљенији од Високих Дечана, Пећи или Грачанице, тај споразум нападају. Али ти апсурди су део националног спорта који се не зове фудбал, већ политичко клађење.
Они разумнији, међутим, спуштају лопту: иако се најављује бура, очекује се да ће се, по завршетку Сабора, показати да је било заиста буре – али, ни око чега.
----------------------------------------------
Разлике, поделе и јединство
Историчар Момчило Павловић каже да Црква, за разлику од државе, односно власти, никада није правила разлику и поделе, премда је била предмет подела, манипулација, свесна да постоје верници и неверници, посебно комунисти, који су велика зла нанели СПЦ.
– Србија је била снажна само када су у хармонији и сагласју деловали СПЦ и државна власт. Али за модерну Србију потребна је и модернија црква, која мора наћи одговоре на изазове нових времена и нових искушења – каже Павловић.
Да ли, међутим, та слика о односу између државе и СПЦ има кристално јасну резолуцију, или су, ипак, после различитог мишљења о суштини Бриселског споразума и уочи редовног мајског заседања Светог архијерејског Сабора у Београду, и даље те сметње на везама остале озбиљне?
Портпарол СПЦ епископ бачки Иринеј, нема дилему када понавља да су Црква и држава одвојене и самосталне, али да нису једна другој непријатељи, већ да сарађују на начин уобичајен у савременим демократским друштвима.
– Различит приступ неким питањима – на пример Бриселском споразуму, о којем је Црква рекла своју реч јасно, гласно, часно и у најбољој намери, и то званично, преко патријарха и Синода – не може се тумачити као некаква „објава рата” држави Србији, како је то од неких неодговорно протумачено. Са друге стране, ни изјава државног руководства да оно врши власт и доноси политичке одлуке, никако не значи „објаву рата” Цркви. Уосталом, зар се може очекивати да Црква буде послушница државе или обрнуто – пита се епископ бачки Иринеј.
Односи су, дакле, редовни и нормални, сматра он. А за свој став о горућем проблему Косова и Метохије и Црква и држава су преузеле, свака на свој начин, одговорност пред Богом и пред народом, пред историјом и пред будућношћу.
– То и јесте коначно мерило, а не медијске конструкције или субјективна тумачења – оцењује портпарол СПЦ, истичући нарочито оно прво: „неозбиљно и сензационалистичко извештавање неких медија који се обавештавају од добро обавештених, наравно из неименованих, тајанствених извора. А за невољу се, тврди портпарол СПЦ, може прибећи и резервној варијанти – позивању на полицијске изворе, што је, тврди он, најновији хит на нашој славној медијској сцени.
Световно и небеско вођство можда нису у братској љубави, чак је министар просвете Жарко Обрадовић говор Атанасија Јефтића на опозиционом митингу у Београду оценио говором мржње и позвао надлежне државне органе да реагују. Та иницијатива министра просвете је за сада на чекању, судећи бар по нашем питању Републичком јавном тужилаштву: хоће ли покренути истрагу против Амфилохијеве симболике која се отела контроли, како је назвао његов наступ један од великодостојника, до Атанасијевог неумесног помињања Ђинђићеве судбине која би, евентуално, могла да задеси и актуелног премијера. Из тужилаштва, наиме, „Политика” није добила никакав одговор.
Владике, вероватно, неће изаћи пред суд, али сама атмосфера уочи мајског Сабора, како у медијима, тако и у политичким и владичанским кулоарима, тек је нешто бурнија од напетости уочи вечитог дербија између „Звезде” и „Партизана” који треба да одлучи судбину првака Србије у фудбалу.
Познаваоци прилика у Патријаршији тврде да ће варнице унутар патријаршијских зидина бити у најмању руку једнаке онима које ће навијачи својим очима посматрати на 144. вечитом дербију, на стадиону Партизана.
Наиме, погођена са неколико скандала уочи Сабора, попут ванпарохијских активности пензионисаног владике зворничко-тузланског Василија Качавенде са неколико кршних делија, забележених на видео-записима, потом мистериозне крађе око милион евра кеша из црквене благајне, уз неизоставно подсећање Пахомијевог случаја око наводне педофилије, који је судски застарео, до помињања градитељски активног и раскошном животу склоног Филарета, епископска коалиција унутар СПЦ-а чини се лабавијом од владиног коалиционог споразума.
Да ли су, заиста, последњи политички наступи епископа, коме треба додати и интервју владике захумско-херцеговачког Григорија Телевизији Б92, показатељ постојања више струја унутар Цркве, које наводно предводе иринеј бачки са једне стране и митрополит Амфилохије са друге, истинити? Или се дестабилизација небеских представника у Србији ствара вештачки, како тврди протојереј-ставрофор др Велибор Џомић.
Разлике међу владикама су, тврди он, резултат права на различито мишљење, али на завршној Саборској литургији, када се појаве сви заједно, то ће значити да су и све дилеме отклоњене.
Средња, патријархова струја, огледа се у његовом ограђивању од наступа Амфилохија и Атанасија, али верски аналитичар Живица Туцић оцењује да је потребно да и Сабор то учини.
– У Европи се, како у црквеним, тако и у дипломатским круговима, прича о догађањима у СПЦ. Помиње се да је она против решавања косовског питања, да је „препрека миру”, и слично томе – примећује Туцић.
Оно што јавност примећује, јесу пробни балони који се пуштају у медијима око неслоге међу епископима и њихове политичке наклоности, а линија разграничења је однос према Бриселском споразуму између Београда и Приштине.
„Где год да кренем, теби се враћам, Косово”, није само стих народне песме, већ и политичка судбина, од које не могу побећи ни лидери, ни владике. Док се из кулоара тврди да ће Дачићу бити одузета одликовања СПЦ, у исто време министарки здравља Славици Ђукић Дејановић и државном секретару министарства здравља проф. др Владимиру Ђукићу, премијеровој партијској другарици и другу, у манастиру Милешева уручени су ордени Белог анђела првог степена
Интересантно је, такође, да се епископ са Космета Теодосије није оградио од Бриселског споразума између Београда и Приштине, док епископи нешто удаљенији од Високих Дечана, Пећи или Грачанице, тај споразум нападају. Али ти апсурди су део националног спорта који се не зове фудбал, већ политичко клађење.
Они разумнији, међутим, спуштају лопту: иако се најављује бура, очекује се да ће се, по завршетку Сабора, показати да је било заиста буре – али, ни око чега.
----------------------------------------------
Разлике, поделе и јединство
Историчар Момчило Павловић каже да Црква, за разлику од државе, односно власти, никада није правила разлику и поделе, премда је била предмет подела, манипулација, свесна да постоје верници и неверници, посебно комунисти, који су велика зла нанели СПЦ.
– Србија је била снажна само када су у хармонији и сагласју деловали СПЦ и државна власт. Али за модерну Србију потребна је и модернија црква, која мора наћи одговоре на изазове нових времена и нових искушења – каже Павловић.
објављено: 19.05.2013
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου