Никоме више не верујемо

14. мај 2013. | Јања Гаћеша / Српски лист

13

(Фото: http://bktvnews.com/)

Чекајући у реду испред касе у једној продавници у Грачаници, присуствовала сам сусрету пријатеља који су се, поздрављајући, рекли један другоме:
„Срећан ти споразум из Брисела, нека нам је Бог у помоћ.“
Прихватајући руку уз горак осмех, одговорио је: „Хвала, хвала, и теби брате. Господ нека нам пут покаже, јер пљунуше нас наши. Право у лице!“
Неколико дана је прошло од тада, а ја сам се начитала и наслушала свега и свачега о споразуму из Брисела. Влада опште лудило, а ми, Срби с Косова и Метохије, више ником не верујемо. Како да верујемо када нас дочекује само бахатост, и осиљеност? Као да се све унапред зна, и одвија по припремљеном сценарију. Представници власти добро одрађују своје улоге, а чини се и да представници Цркве не заостају много.
Зашто?
Зна се да је Српска православна црква, по потписивању Бриселског споразума, издала саопштење које је нас на Косову много обрадовало – не знајући да ће га само неколико дана потом Патријарх повући – а које је прилично наљутило власт у Београду. Не престаје њихов контранапад. Све и свашта се сервира народу.
А нама, на Косову и Метохији, је од самог почетка чудно да се глас владике рашко-призренског Теодосија о поменутом папиру из Брисела није чуо, мада је и он морао нешто рећи. Наиме, игуман дечански Сава Јањић је за Ускрс угостио „председницу Републике Косово“ Атифету Јахјагу. На митингу у Београду окупљенима су се обратили митрополит Амфилохије и владика Атанасије – последњи који имају право да било шта о Косову и Метохији кажу, с обзиром да нисмо заборавили какав је њихов став према српском Косову и његовим окупаторима био, док им је то користило.
Зато сумњамо у СПЦ. Ако су искрени око Косова и Метохије, нека се прво искрено покају за све што су починили у Покрајини за последњих 10 година. Јасно и гласно.
Већ данима од раног јутра слушам људе како на сваком ћошку причају о Споразуму, о томе ко их је и колико разочарао. Тешко је описати њихов бес због поделе на „северне“ и „јужне“ Србе. Или њихове коментаре на приче о томе да су баш они и њихова деца терет, главни камен спотицања просперитету Србије. Њихов гнев због приљежног рада на општем утиску да је свима Косова преко главе. На мантру како „морамо у Европу“, како све пропаде; како нас чекају изолација, јад, беда, куга, колера, ако се Споразум не спроведе. И, што је најгоре, што ће за све то једино српски народ на Косову бити крив.
Слушамо о криминалу на северу Покрајине а живимо на територији у Европи првој по трговини дрогом, људским органима, белим робљем, која штити и крије своје нарко шефове, која нема привреде, нити било чега осим лажи, преваре и насиља. Вештачкој, парадржавној творевини на инфузији моћника потребитих спровођењa њихове прљаве политике. И, таква наказа од „државе“ призната је од доброг дела „света“, и, никога није брига. И, највећи проблем и тог света и „Србије“ јесте да преостале Србе натера да све то прихвате, и да се праве мутави и да им је све потаман. То, што у више од половине Покрајине не смеју да привире, нема везе. И шта ћемо тамо, наше је да седимо у својим селима. Ако треба, оградиће нас бодљикавом жицом.
Можда се не мора умрети, али се та лажнa „држава“ мора прихватити.
И, кога брига што нас и даље убијају, боду ножевима, што ниједно убиство нити злочинство није решено. Шта има да нам смета што смо остављени, измучени, што смо без права да будемо што јесмо, и без основних људских права?
Гарант „бољег живота“ нам је НАТО пакт, и то написмено. Мало ли је! То су Они који нас бомбардовали, чије су униформе носиле убице жетелаца у Старом Грацку, нико од Њих није ни прстом мрднуо да се џелати пронађу, и тако спере љага са „миротвораца“.
Нема везе што имамо рођаке, очеве, браћу, што смо познавали некога коме су на живо вађени органи и продавани богаташима на Западу.
На нама је све то да заборавимо, да не бисмо кочили развој државе.
Има да се „интегришемо“ како Запад каже, да постанемо „Косовари“ а на Косовци, ко нас пита за мишљење? Нас, који смо остали, које су убијали, прогонили, који за својим невиним жртвама патимо и плачемо. Нас, који смо веровали да својом жртвом бранимо име своје државе. Ми Им сметамо, ми смо проблем. Ми, што смо се усудили 14 година да одолевамо притисцима и Шиптара и Запада.
Нас треба да укроти сопствена држава. Да нам она затегне омчу, навучену нам око врата већ више од деценије.
Лудило!
Правдања Оних коју су „тешком муком изборили споразум“ прелазе границе разума. Изазивају чуђење, гађење, па – мимо све муке – и смех. Питамо се јесмо ли овце, козе, волови, шта смо, будале, да нам тако нешто причају?
Туга!
За то време, тимови за „имплементацију Споразума“ већ одржавају састанке у Косовској Митровици са директорима школа, деканима факултета; убеђивање увелико траје.
Кажу им: „нема панике“.
И под утиском свега тога дођете кући, а воде нема. Грачаница и српска села у околини ње од пре десет дана имају рестрикције воде у трајању од 18 сати. Баш су уочи Ускрса решили да чисте Грачаничко језеро од алги. Треба ли помињати да о својим намерама надлежни из Приштине нису ни обавестили службенике „општине Грачаница“ који су, несрећници, тек после два дана успели да сазнају шта се дешава са водом.
Али то није све. На Велики Петак воде готово да и није било. Бес народа је био неописив. Нема куће која није кроз зубе прозивала Вучића и Дачића да дођу, да виде како нам је „добро“. Нестанка воде било је чак и за Ускрс. То се раније није дешавало. Чак ни када су биле најригорозније рестрикције струје и воде, оне за празнике нису важиле. Ове године је то правило поштовано једино за католички Ускрс и Ђурђевдан, због Рома. У Грачаници наиме има неколико ромских насеља чија је слава, углавном, Ђурђевдан.
Нико, нико у Грачаници и околним селима не мисли да је то случајно.
Онда се подсетите да сте чули да у Липљану, последњих месеци, Срби добијају рачуне за утрошену воду веће и од 100 евра. На све то „власти“ им наплаћују и „стари дуг“, на шта немају право. Струја им секу четири, пет дана пре истека крајњег рока за плаћање. Раде то и у Грачаници и другом српским селима, али понајвише тамо где је мање Срба. Случајно?
Ако неко мисли да ће се све то решити чим се Споразум „имплементира“, вара се. Све ће још горе да буде, бар Шиптаре знамо. Тако нам је из дана у дан, баш ових дана када нас убеђују да прихватимо издају као „победу“.
Већ смо навикли да је све ненормално нормално; тако и живимо.
Зато реших да поменем догађај из продавнице. Чини ми се да је „пљувања у лице“ најбољи опис свега што нам се десило потписивањем Бриселског „споразума“.