U Srbiji ne postoje tačni podaci o privatnom obezbeđenju pa je procena da je u tom sektoru zaposleno oko 50.000 radnika koji raspolažu približno istim brojem komada različitog oružja. Tržište vredi oko 150 miliona evra, a registrovano je više od 3.000 firmi s tim da nije poznato koliko ih trenutno radi
zoom
Obezbeđenje: ILustracija
BEOGRAD - Privatno obezbeđenje u Srbiji godinama deluje po vlastitim pravilima ponašanja i bez adekvatne kontrole države. Napadi radnika obezbeđenja neretko završavaju teškim povredama i smrću, a njihove žrtve su gosti restorana i kafića, festivala na otvorenom, ali i radnici štrajkači
Kada je Nikola Soskić 17. avgusta 2013. godine krenuo na beogradski Bir fest nije mogao ni da pretpostavi da će nekoliko sati kasnije biti primljen u Urgentni centar. Zbog potresa mozga, slomljenog zuba i operacije oka u bolnici je proveo sedam dana, a posledice povreda oseća i danas. Soskić kaže da ga je te večeri pretukao radnik privatnog obezbeđenja festivala. Četiri meseca nakon napada, vidno potresen i sa ožiljcima ispod i iznad levog oka, on za objašnjava šta se dogodilo te noći.
- Nakon što je ranije sa kolegom napustio ograđeni prostor jedne od zabava, obezbeđenje im nije dozvolilo da se vrate. Nekoliko minuta kasnije njegov drug je preskočio ogradu i pritom pao na zemlju, a obezbeđenje mu je prišlo i, umesto da ga izbace, počeli su da ga tuku.
"Ja sam bio van ograde i kažem 'alo bre ljudi, ubiste čoveka' i ovaj jedan preskače", seća se Soskić trenutka u kome radnik obezbeđenja izlazi iz ograđenog prostora i kreće prema njemu.
"Pesnicom me je udario u levo oko, od udarca sam pao. Nakon toga je pritrčao još jedan radnik obezbeđenja i obojica su me šutirali i udarali nogama po glavi. Sve je trajalo nekoliko minuta", priča Soskić.
Napadač je pobegao sa lica mesta, a pomoć Soskiću je ukazana tek nakon 15-20 minuta, jer se zbog gužve i preopterećenosti mobilnih mreža nije moglo doći do Hitne pomoći. Nakon toga primljen je u Urgentni centar, dok njegov kolega nije zadobio teže povrede pa nije tražio pomoć lekara.
Nakon mesec i po dana Soskić je u policijskoj stanici kao napadača prepoznao Aleksandra Petrovića. Zapamtio ga je, kaže, po tetovaži na ruci.
Dva meseca bolovanja, učestale jake glavobolje, hematom na mozgu i ožiljci oko levog oka samo su neke od posledice koje Soskić ima dok čeka početak suđenja. Uprkos težim povredama Soskić je imao sreće - preživeo je napad.
Prema informacijama Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP), u Srbiji ne postoje tačni podaci o privatnom obezbeđenju pa je procena da je u tom sektoru zaposleno oko 50.000 radnika koji raspolažu približno istim brojem komada različitog oružja. Tržište privatnog obezbeđenja vredi oko 150 miliona evra, a registrovano je više od 3.000 firmi s tim da nije poznato koliko ih trenutno radi.
Dragoslava Đuričkovića je u septembru 2007. godine tadašnji Okružni sud u Somboru osudio na sedam godina zatvora zbog pokušaja ubistva Marka Begovića koji se dogodio u oktobru prethodne godine. Vrhovni sud Srbije smanjio je kasnije presudu na pet godina. Đuričković je tada obezbeđivao diskoteku Voks u Crvenki, a o sukobu kaže:
„Došla su tri dečka, baš jako pijana, provocirala. U jednom momentu radnik obezbeđenja je udario šakom jednog od ta tri dečka, ja sam prišao i izbacio sam ih napolje. Kada su izašli napolje, nastala je opšta tuča i metež."
„Zabio mi je nož na jedan centimetar od srca, tako mi je doktor objasnio", priča Marko Begović i objašnjava da je uboden pokušavajući da zaštiti drugara.
„On drži nož u meni, gledamo se u oči - lice u lice, guram ga i on neće da pusti (...) on je meni hteo da uzme život." Đuričković je rekao da mu je žao zbog svega što se dogodilo, ali, iako presuda pokazuje drugačije, kaže da on nije zadao ubod nožem.
Prema podacima MUP-a Srbije, on je pre incidenta u Crvenki imao pet krivičnih prijava, a jedna je podneta i 2012. godine.
Život krene u jednom pravcu i nema mu povratka", kaže Đuričković i dodaje: „To obezbeđenje lokala, klubova, splavova, to su sve polupismeni ljudi i bivši ili aktivni policajci. Bila im je kao mala plata pa malo steroidi, malo tegovi, pa idemo da radimo".
Marko Milošević iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku kaže da je ranije problem u ovoj oblasti bio i to što je kao obezbeđenje mogao da radi bilo ko, bez kvalifikacija i obuke, što bi novi zakon trebalo da spreči.
Nije uvek moguće odrediti ko je započeo sukob - obezbeđenje često reaguje kada neko prekrši pravila ponašanja ili nakon što se i samo nađe ugroženo. Međutim, teško je govoriti o prekoračenju ovlašćenja.
"Do donošenja Zakona (o privatnom obezbeđenju) nije ni postojala norma do koje mere radnik obezbeđenja može da primeni silu i to je jedan od razloga što je u prethodnim godinama dolazilo da brojnih napada. A najveći razlog je što Srbija nema državu i što je ostao da deluje veliki broj bivših policajaca i kriminalaca iz haosa devedesetih i dvehiljaditih, a oni se ne plaše države, sudstva, policije", kaže kriminolog Dušan Davidović.
Milan Topić iz Inđije osuđen je 2012. godine na tri godine i šest meseci zatvora za pokušaj ubistva i nanošenje teških telesnih povreda. Kako piše u presudi, on je u aprilu 2007. godine u Novim Karlovcima, kao radnik obezbeđenja diskoteke „91", nožem presekao arterije i vene lica tada osamnaestogodišnjem Mladenu Babiću i usmrtio njegovog rođaka Jovana Babića.
"Neka pesma je krenula koju sam voleo jako, bio sam onako pijan, pripit, ali znao sam šta radim", kaže Mladen Babić. "Ja sam ustao, digao ruke, izdigao sam se sa stolice, krenuo sam da pevam i odjednom dolazi sa leđa neko i vuče me." Dodaje da ga je Topić smirivao, ali je on svejedno nastavio, nakon čega ga je ovaj izbacio iz diskoteke.
"Uhvatio me za kragnu i bukvalno me izneo. Pokazao je prstom i rekao 'Izlazi napolje mali'. Ja sam tu stao i rekao 'Neću' i on me gurnuo šakom u facu dva puta. Kada me je odgurnuo, ja sam njega udario. I udario sam ga pesnicama par puta. Potukli smo se, ali onda su nas razdvojili", kaže Babić.
Prema podacima iz presude, Babić je tada otišao u drugi kafić, ali je Topić ušao za njim, noseći nož kojim mu je presekao arteriju na desnom obrazu. Nakon toga umešao se i Jovan Babić, a sukob je nastavljen ispred kafića.
"Oko njih je bio čitav krug, masa ljudi. Bila je galama, sve se brzo odigralo. On je išao unazad, kao hteo da pobegne, ali Joca ga je udarao i (Topić) nije mogao da pobegne. (...) Hteo sam da skočim na Topića, ali on je već počeo da beži i Joca je samo onako klekao. Uzdahnuo, i klekao je", prepričava Mladen. Jovan Babić je te večeri preminuo u Domu zdravlja Inđija od uboda nožem u srce.
Sociolog Čupić kaže da radnici obezbeđenja ne bi trebalo da reaguju na provokacije.
"Oni upravo treba da zaštite sve, čak i tog građanina koji nasrće, zato što u tom trenutku možda nije dovoljno spreman da rasuđuje ako je, na primer, u alkoholisanom stanju. Oni treba da ga spreče da pravi problem, a ne da upotrebljavaju fizičku silu", pojašnjava Čupić.
"Bolje da prođeš s jednom modricom nego da ubiješ nekoga pa da robijaš. Ovo će biti primenjivo i za ove divljake koji prave niz tih incidenata, to su ti koji individualno štite kafiće, kafane", kaže Marko Milošević.
Upravo obezbeđenje kafana i splavova izazivalo je u prošlosti neke od najtežih incidenata, pa i sa smrtnim posledicama.
U julu 2013. godine Fedor Frimerman isprebijan je na smrt ispred beogradskog splava Sound kada su i njegova dva druga povređena. Policija je privela oko 20 osoba, od čega je četvoro zadržano u pritvoru. Sudski postupak još nije počeo.
"Fedor nije pao, nije udario glavom o beton, polomio vrat - njega su tukli do smrti", priča Filip Čolović, brat ubijenog. "On nije imao povrede na rukama, znači on se nije čak ni branio, on je ubrzo pao u nesvest i tukli su ga dok ga nisu ubili."
"Fedorova smrt je potpuno besmislena i ničim izazvana. Majka i ja, mi smo se negde i pomirili da se prava istina neće saznati. Saznao sam da ovakvo ponašanje (obezbeđenja) uopšte nije redak slučaj, retkost je samo to što se završi tragično", kaže Čolović.
Nije retkost da i sami pripadnici obezbeđenja nastradaju.
Obezbeđenje splava Amsterdam u Beogradu izbacilo je u januaru 2012. godine Marka Đorđevića koji je kasnije iste večeri pucao na njih. Pritom je radnik obezbeđenja Danijel Lekić lakše, a Milomir Marković teže ranjen.
Đorđević je uhapšen u oktobru iste godine, a postupak protiv njega je trenutno na Apelacionom sudu u Beogradu, nakon što je prvostepeno osuđen na sedam godina i osam meseci zatvora.
Ivan Cvetković, radnik obezbeđenja na Blejvoču, ubijen je u noći 16. jula 2012. ispred ovog beogradskog splava. Sumnja se da je na njega pucao Marko Kurtović, kome obezbeđenje nije dozvolilo ulazak na splav zbog sumnje da kod sebe ima oružje. Pored Cvetkovića, teško je ranjen i jedan njegov kolega, kao i slučajni prolaznik.
Kurtović je uhapšen u Sarajevu u oktobru 2013. godine po međunarodnoj poternici, a Srbiji je izručen u decembru
Kada je Nikola Soskić 17. avgusta 2013. godine krenuo na beogradski Bir fest nije mogao ni da pretpostavi da će nekoliko sati kasnije biti primljen u Urgentni centar. Zbog potresa mozga, slomljenog zuba i operacije oka u bolnici je proveo sedam dana, a posledice povreda oseća i danas. Soskić kaže da ga je te večeri pretukao radnik privatnog obezbeđenja festivala. Četiri meseca nakon napada, vidno potresen i sa ožiljcima ispod i iznad levog oka, on za objašnjava šta se dogodilo te noći.
- Nakon što je ranije sa kolegom napustio ograđeni prostor jedne od zabava, obezbeđenje im nije dozvolilo da se vrate. Nekoliko minuta kasnije njegov drug je preskočio ogradu i pritom pao na zemlju, a obezbeđenje mu je prišlo i, umesto da ga izbace, počeli su da ga tuku.
"Ja sam bio van ograde i kažem 'alo bre ljudi, ubiste čoveka' i ovaj jedan preskače", seća se Soskić trenutka u kome radnik obezbeđenja izlazi iz ograđenog prostora i kreće prema njemu.
"Pesnicom me je udario u levo oko, od udarca sam pao. Nakon toga je pritrčao još jedan radnik obezbeđenja i obojica su me šutirali i udarali nogama po glavi. Sve je trajalo nekoliko minuta", priča Soskić.
Napadač je pobegao sa lica mesta, a pomoć Soskiću je ukazana tek nakon 15-20 minuta, jer se zbog gužve i preopterećenosti mobilnih mreža nije moglo doći do Hitne pomoći. Nakon toga primljen je u Urgentni centar, dok njegov kolega nije zadobio teže povrede pa nije tražio pomoć lekara.
Nakon mesec i po dana Soskić je u policijskoj stanici kao napadača prepoznao Aleksandra Petrovića. Zapamtio ga je, kaže, po tetovaži na ruci.
Dva meseca bolovanja, učestale jake glavobolje, hematom na mozgu i ožiljci oko levog oka samo su neke od posledice koje Soskić ima dok čeka početak suđenja. Uprkos težim povredama Soskić je imao sreće - preživeo je napad.
Prema informacijama Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP), u Srbiji ne postoje tačni podaci o privatnom obezbeđenju pa je procena da je u tom sektoru zaposleno oko 50.000 radnika koji raspolažu približno istim brojem komada različitog oružja. Tržište privatnog obezbeđenja vredi oko 150 miliona evra, a registrovano je više od 3.000 firmi s tim da nije poznato koliko ih trenutno radi.
Dragoslava Đuričkovića je u septembru 2007. godine tadašnji Okružni sud u Somboru osudio na sedam godina zatvora zbog pokušaja ubistva Marka Begovića koji se dogodio u oktobru prethodne godine. Vrhovni sud Srbije smanjio je kasnije presudu na pet godina. Đuričković je tada obezbeđivao diskoteku Voks u Crvenki, a o sukobu kaže:
„Došla su tri dečka, baš jako pijana, provocirala. U jednom momentu radnik obezbeđenja je udario šakom jednog od ta tri dečka, ja sam prišao i izbacio sam ih napolje. Kada su izašli napolje, nastala je opšta tuča i metež."
„Zabio mi je nož na jedan centimetar od srca, tako mi je doktor objasnio", priča Marko Begović i objašnjava da je uboden pokušavajući da zaštiti drugara.
„On drži nož u meni, gledamo se u oči - lice u lice, guram ga i on neće da pusti (...) on je meni hteo da uzme život." Đuričković je rekao da mu je žao zbog svega što se dogodilo, ali, iako presuda pokazuje drugačije, kaže da on nije zadao ubod nožem.
Prema podacima MUP-a Srbije, on je pre incidenta u Crvenki imao pet krivičnih prijava, a jedna je podneta i 2012. godine.
Život krene u jednom pravcu i nema mu povratka", kaže Đuričković i dodaje: „To obezbeđenje lokala, klubova, splavova, to su sve polupismeni ljudi i bivši ili aktivni policajci. Bila im je kao mala plata pa malo steroidi, malo tegovi, pa idemo da radimo".
Marko Milošević iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku kaže da je ranije problem u ovoj oblasti bio i to što je kao obezbeđenje mogao da radi bilo ko, bez kvalifikacija i obuke, što bi novi zakon trebalo da spreči.
Nije uvek moguće odrediti ko je započeo sukob - obezbeđenje često reaguje kada neko prekrši pravila ponašanja ili nakon što se i samo nađe ugroženo. Međutim, teško je govoriti o prekoračenju ovlašćenja.
"Do donošenja Zakona (o privatnom obezbeđenju) nije ni postojala norma do koje mere radnik obezbeđenja može da primeni silu i to je jedan od razloga što je u prethodnim godinama dolazilo da brojnih napada. A najveći razlog je što Srbija nema državu i što je ostao da deluje veliki broj bivših policajaca i kriminalaca iz haosa devedesetih i dvehiljaditih, a oni se ne plaše države, sudstva, policije", kaže kriminolog Dušan Davidović.
Milan Topić iz Inđije osuđen je 2012. godine na tri godine i šest meseci zatvora za pokušaj ubistva i nanošenje teških telesnih povreda. Kako piše u presudi, on je u aprilu 2007. godine u Novim Karlovcima, kao radnik obezbeđenja diskoteke „91", nožem presekao arterije i vene lica tada osamnaestogodišnjem Mladenu Babiću i usmrtio njegovog rođaka Jovana Babića.
"Neka pesma je krenula koju sam voleo jako, bio sam onako pijan, pripit, ali znao sam šta radim", kaže Mladen Babić. "Ja sam ustao, digao ruke, izdigao sam se sa stolice, krenuo sam da pevam i odjednom dolazi sa leđa neko i vuče me." Dodaje da ga je Topić smirivao, ali je on svejedno nastavio, nakon čega ga je ovaj izbacio iz diskoteke.
"Uhvatio me za kragnu i bukvalno me izneo. Pokazao je prstom i rekao 'Izlazi napolje mali'. Ja sam tu stao i rekao 'Neću' i on me gurnuo šakom u facu dva puta. Kada me je odgurnuo, ja sam njega udario. I udario sam ga pesnicama par puta. Potukli smo se, ali onda su nas razdvojili", kaže Babić.
Prema podacima iz presude, Babić je tada otišao u drugi kafić, ali je Topić ušao za njim, noseći nož kojim mu je presekao arteriju na desnom obrazu. Nakon toga umešao se i Jovan Babić, a sukob je nastavljen ispred kafića.
"Oko njih je bio čitav krug, masa ljudi. Bila je galama, sve se brzo odigralo. On je išao unazad, kao hteo da pobegne, ali Joca ga je udarao i (Topić) nije mogao da pobegne. (...) Hteo sam da skočim na Topića, ali on je već počeo da beži i Joca je samo onako klekao. Uzdahnuo, i klekao je", prepričava Mladen. Jovan Babić je te večeri preminuo u Domu zdravlja Inđija od uboda nožem u srce.
Sociolog Čupić kaže da radnici obezbeđenja ne bi trebalo da reaguju na provokacije.
"Oni upravo treba da zaštite sve, čak i tog građanina koji nasrće, zato što u tom trenutku možda nije dovoljno spreman da rasuđuje ako je, na primer, u alkoholisanom stanju. Oni treba da ga spreče da pravi problem, a ne da upotrebljavaju fizičku silu", pojašnjava Čupić.
"Bolje da prođeš s jednom modricom nego da ubiješ nekoga pa da robijaš. Ovo će biti primenjivo i za ove divljake koji prave niz tih incidenata, to su ti koji individualno štite kafiće, kafane", kaže Marko Milošević.
Upravo obezbeđenje kafana i splavova izazivalo je u prošlosti neke od najtežih incidenata, pa i sa smrtnim posledicama.
U julu 2013. godine Fedor Frimerman isprebijan je na smrt ispred beogradskog splava Sound kada su i njegova dva druga povređena. Policija je privela oko 20 osoba, od čega je četvoro zadržano u pritvoru. Sudski postupak još nije počeo.
"Fedor nije pao, nije udario glavom o beton, polomio vrat - njega su tukli do smrti", priča Filip Čolović, brat ubijenog. "On nije imao povrede na rukama, znači on se nije čak ni branio, on je ubrzo pao u nesvest i tukli su ga dok ga nisu ubili."
"Fedorova smrt je potpuno besmislena i ničim izazvana. Majka i ja, mi smo se negde i pomirili da se prava istina neće saznati. Saznao sam da ovakvo ponašanje (obezbeđenja) uopšte nije redak slučaj, retkost je samo to što se završi tragično", kaže Čolović.
Nije retkost da i sami pripadnici obezbeđenja nastradaju.
Obezbeđenje splava Amsterdam u Beogradu izbacilo je u januaru 2012. godine Marka Đorđevića koji je kasnije iste večeri pucao na njih. Pritom je radnik obezbeđenja Danijel Lekić lakše, a Milomir Marković teže ranjen.
Đorđević je uhapšen u oktobru iste godine, a postupak protiv njega je trenutno na Apelacionom sudu u Beogradu, nakon što je prvostepeno osuđen na sedam godina i osam meseci zatvora.
Ivan Cvetković, radnik obezbeđenja na Blejvoču, ubijen je u noći 16. jula 2012. ispred ovog beogradskog splava. Sumnja se da je na njega pucao Marko Kurtović, kome obezbeđenje nije dozvolilo ulazak na splav zbog sumnje da kod sebe ima oružje. Pored Cvetkovića, teško je ranjen i jedan njegov kolega, kao i slučajni prolaznik.
Kurtović je uhapšen u Sarajevu u oktobru 2013. godine po međunarodnoj poternici, a Srbiji je izručen u decembru
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου