Ми, Срби расељени са Косова и Метохије, ову несрећу српског народа преживљавамо подједнако болно као и остатак Срба и ништа мање не саосећамо са жртвама поплава. Ових смо дана и сами прискочили у помоћ угроженима! (Зар је ово уопште требало рећи?)
Ипак, дозволите нама који смо 1999. искусили нешто слично, да и ово доживимо на свој начин. Слике тих страдања, не само сопствених, оставиле су неизбрисиве трагове у нама... Ваљда зато и трагедију, чији смо сведоци ових дана, доживљавамо емотивније. Испливале болне успомене, али и питања које смо тада себи постављали, а време их потиснуло...
И немојте нас погрешно схватити, нисмо љубоморни, само се питамо - да ли мајка Србија подједнако плаче за свом својом децом?
Имамо утисак да није тако.
Ових дана смо затрпани сликама спасавања из набујалих река! Сваки скок спасиоца у мутну воду, свако спашено биће, свака поплављена соба – пропраћени су медијски и добили заслужену пажњу. Жао нам је, наравно, сваке људске жртве, сваке дечје сузе... Страдање кућа, намештаја и осталих материјалних добара није нас нарочито гануло – знамо из искуства да све оно што се може купити новцем није вредно суза...
И не желимо да вршимо поређења, само... враћа се горчина у устима коју ни 15 година није успело да спере...
- Зашто нас Србија тада, а ни дан-данас, није прихватила као своје?
Зашто сабраћа, још увек, ваљда да би умирили своју савест, понављају флоскуле типа: "Они су дебело продали своја имања, саградили троспратне куће и возе бесне аутомобиле! Дошли да нашој деци заузму радна места! Зашто нису остали као ови на северу?"
Истини за вољу, као и у сваком рату, било је и оних који су профитирали, али - зар треба са прљавом водом из корита избацити и дете? Боли затварање очију над неправдом коју власт свих ових година врши над делом српског народа који је, не својом кривицом, протеран са вековног огњишта!
Остављајући свој завичај, потражисмо уточиште северно од Ибра, очекујући раширене руке, топлу братску реч и хришћанско разумевање... Било је и тога! Но, прве контакте са матицом Србијом упамтисмо по подозривим погледима и "упутству надлежних" да не покушавамо да уђемо у Београд, Ниш... већ да се упутимо до најближег прихватног центра, често обичне ливаде, где ћемо бити "евакуисани"! Ипак, најтеже од свега нам је пао надимак који нам браћа убрзо прилепише – Шиптари! Зар да нас род рођени поистовети са нашим највећим злотвором?!
И тако, ево прође пуних 15 година... Раштркани диљем невелике Србијице успели смо некако да се „асимилујемо“ са домаћим живљем, осећајући дубоко у души да нисмо своји на своме и да ће, барем наша генерација, тешко да се ослободи епитета "избеглице", "Косовари", "Шиптари"...
Зато, немојте нам узети сувише за зло што ово последње страдање српског народа доживљавамо личније и емотивније од многих других Срба. И не замерите нам што вас подсећамо на неправду која се чини према избеглицама и расељенима, а још више према онима на Косову и Метохији које пустисте низ Ибар.
Јер, ове поплаве јесу велико зло, али вода ће се повући и поново ће засијати сунце над поплављеним подручјем... Преживели ће моћи да се врате свом дому и почну обнову... Чека их иста улица, исти комшија, исто радно место...
А ми?
Да се разумемо - не тражимо ми ни хуманитарну помоћ, ни куће, ни накнаду штете! Ми би смо само да нам се омогући да добијемо макар део онога што следује жртвама након сваке "катастрофе библијских размера" – да се вратимо свом кућном прагу (макар од куће не остао ни камен на камену), свом радном месту, својој њиви, да слободно обилазимо гробове својих предака, да се поново виђамо са комшијама, кумовима, пријатељима...
То нам само вратите – материјалну штету смо вам одавно опростили...
Ипак, дозволите нама који смо 1999. искусили нешто слично, да и ово доживимо на свој начин. Слике тих страдања, не само сопствених, оставиле су неизбрисиве трагове у нама... Ваљда зато и трагедију, чији смо сведоци ових дана, доживљавамо емотивније. Испливале болне успомене, али и питања које смо тада себи постављали, а време их потиснуло...
И немојте нас погрешно схватити, нисмо љубоморни, само се питамо - да ли мајка Србија подједнако плаче за свом својом децом?
Имамо утисак да није тако.
Ових дана смо затрпани сликама спасавања из набујалих река! Сваки скок спасиоца у мутну воду, свако спашено биће, свака поплављена соба – пропраћени су медијски и добили заслужену пажњу. Жао нам је, наравно, сваке људске жртве, сваке дечје сузе... Страдање кућа, намештаја и осталих материјалних добара није нас нарочито гануло – знамо из искуства да све оно што се може купити новцем није вредно суза...
И не желимо да вршимо поређења, само... враћа се горчина у устима коју ни 15 година није успело да спере...
- Зашто нас Србија тада, а ни дан-данас, није прихватила као своје?
Зашто сабраћа, још увек, ваљда да би умирили своју савест, понављају флоскуле типа: "Они су дебело продали своја имања, саградили троспратне куће и возе бесне аутомобиле! Дошли да нашој деци заузму радна места! Зашто нису остали као ови на северу?"
Истини за вољу, као и у сваком рату, било је и оних који су профитирали, али - зар треба са прљавом водом из корита избацити и дете? Боли затварање очију над неправдом коју власт свих ових година врши над делом српског народа који је, не својом кривицом, протеран са вековног огњишта!
Остављајући свој завичај, потражисмо уточиште северно од Ибра, очекујући раширене руке, топлу братску реч и хришћанско разумевање... Било је и тога! Но, прве контакте са матицом Србијом упамтисмо по подозривим погледима и "упутству надлежних" да не покушавамо да уђемо у Београд, Ниш... већ да се упутимо до најближег прихватног центра, често обичне ливаде, где ћемо бити "евакуисани"! Ипак, најтеже од свега нам је пао надимак који нам браћа убрзо прилепише – Шиптари! Зар да нас род рођени поистовети са нашим највећим злотвором?!
И тако, ево прође пуних 15 година... Раштркани диљем невелике Србијице успели смо некако да се „асимилујемо“ са домаћим живљем, осећајући дубоко у души да нисмо своји на своме и да ће, барем наша генерација, тешко да се ослободи епитета "избеглице", "Косовари", "Шиптари"...
Зато, немојте нам узети сувише за зло што ово последње страдање српског народа доживљавамо личније и емотивније од многих других Срба. И не замерите нам што вас подсећамо на неправду која се чини према избеглицама и расељенима, а још више према онима на Косову и Метохији које пустисте низ Ибар.
Јер, ове поплаве јесу велико зло, али вода ће се повући и поново ће засијати сунце над поплављеним подручјем... Преживели ће моћи да се врате свом дому и почну обнову... Чека их иста улица, исти комшија, исто радно место...
А ми?
Да се разумемо - не тражимо ми ни хуманитарну помоћ, ни куће, ни накнаду штете! Ми би смо само да нам се омогући да добијемо макар део онога што следује жртвама након сваке "катастрофе библијских размера" – да се вратимо свом кућном прагу (макар од куће не остао ни камен на камену), свом радном месту, својој њиви, да слободно обилазимо гробове својих предака, да се поново виђамо са комшијама, кумовима, пријатељима...
То нам само вратите – материјалну штету смо вам одавно опростили...
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου