MIROSLAV LAZANSKI: Toni Bler je čovek žedan krvi, zagovarao je ne samo bombardovanje Srbije, već i kopnenu invaziju

Objavljeno: 21/06/2014

Piše: Miroslav Lazanski

Neke stvari se kažu, a neke se događaju. Ne bih sada detaljisao kako je Toni Bler bio glavni zagovornik ne samo bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine, već je bio i predlagač i najžešći pristalica kopnene invazije na našu zemlju, čemu se tada usprotivio čak i Pentagon. Toni Bler je tada predložio da pošalje oko 100.000 ljudi u napad, praktično skoro celu kopnenu vojsku Velike Britanije. O tome koliko je tada lagao oko Kosova, a kasnije da „iračke rakete s atomskim bombama mogu da pogode London za 15 minuta“, postoji dokumentacija. No, laganje je suština politike i ne bih ovde o tome.

Uglavnom, da tačerizam nije uspeo, Toni Bler se ne bi mogao ni zamisliti. Naime, dok se nalazila na položaju britanskog premijera Margaret Tačer je deset odsto britanske privrede dala privatnicima, a Toni Bler je u to vreme taj njen potez opisao kao „legalizovanu političku korupciju“. Godinama posle, u proleće 1997. Bler je u jednom svom govoru rekao: „Smatram da ne postoji nikakav toliko jak razlog zbog kojeg bi se prednost davala javnom sektoru u domenu obezbeđivanja robe i usluga. Računamo da je ekonomsku aktivnost najbolje prepustiti privatnom sektoru.“

Bio je to opis same srži filozofije tačerizma. Ipak, ledi Tačerka nije bila oduševljena Blerovom izjavom: „On pokušava da preuzme moje političke programe, to vam je neka vrsta preobraćaja iz koristoljublja.” Na pitanje šta misli o načinu kako je Bler sa svojom ekipom reorganizovao Laburističku stranku,Margaret Tačer je na predizbornom skupu u Alderšotu 1997. rekla: „Mislim da su pobrkali pol, mislim da im je snaga volje neadekvatna, mislim da pogrešno rezonuju, mislim da nemaju adekvatnu jačinu.”

Naslednik ledi Tačer na mestu lidera Konzervativne stranke i premijer Velike Britanije Džon Mejdžor nastojao je te izborne 1997. godine da dovede Blera u neprijatnu situaciju insistirajući da se pojavi u TV duelu, zatim je angažovao čoveka preobučenog u pile da prati Blera tokom kampanje. Ta ideja pozajmljena je od Klintonovog stratega Džejmsa Karvila, koji ju je prvi put iskoristio protiv tadašnjeg predsednika SAD Džordža Buša.

Kada je Bler obelodanio svoju stranačku platformu, na transparentima koji su visili iza njega bilo je upadljivo odsustvo crvene ruže kao starog simbola laburista. Dok je najavljivao svoj „ugovor sa narodom“ od deset tačaka, a zatim uskočio u autobus korišćen u kampanji uz gromoglasne zvuke pesme „Stvari mogu samo da krenu nabolje“ u izvođenju rok grupe „D-Ream“, Toni Bler je bio vrlo popularan političar. Bivši oksfordski đak, koji je dobio nadimak „Bambi“ zbog krupnih očiju, izgradio je imidž iskrenog i pažljivog porodičnog čoveka. A imidž je nekada važniji od suštine, Bler je bio član parlamenta tek od 1983. godine. Reorganizacija laburističke partije donela mu je ugled kandidata sklonog promenama.

No, najglasniji levičar – laburista, osvedočeni socijalista Toni Bler preko noći je postao vrlo oštar prema sindikatima, zapravo je ugasio socijalističku politiku laburista u pogledu socijalne zaštite i nastavio privatizaciju industrije. To je bio novi Blerov liberalizam, koji se u domenu zdravstvene politike, obrazovanja i transporta od tadašnje politike Konzervativne stranke nije razlikovao ni za milimetar. Razlike su postojale samo u odnosu na ustavna pitanja.

U to vreme, 1997. godine, Toni Bler je isticao svoja proevropska osećanja da bi zadobio Siti i suprotstavio se evroskepticizmu vladajućih konzervativaca. Izborni program Blerovih laburista 1997. godine bio je sve pre nego oduševljenje za evropsku ideju. U njemu se ukazivalo na „ogromne prepreke“ koje stoje pred učešćem Velike Britanije u zajedničkoj moneti EU. Blerov ministar spoljnih poslova Robin Kuk bio je najveći evroskeptik, a Ujedinjeno Kraljevstvo do danas nije uvelo evro. Jedina evropska obaveza koju je tada Toni Bler prihvatio bilo je potpisivanje „Društvene povelje EU“, teksta koji malo obavezuje.

Pretpostavljam da se gospodin Toni Bler na ideološkom planu danas ne protivi evropskoj ideji, pogotovo ako je to isplativa ideja, ali on je suštinski bio i ostao protiv integracije EU federalnog tipa. Čak i kada je kao britanski premijer početkom 1998. preuzeo predsedništvo EU, proslavljajući taj događaj na stanici „Vaterlo”, Bler je izjavio „da ta dužnost za njega predstavlja probu da li je Britanija u stanju da pokaže snažno liderstvo u Evropi“. I nije pokazala to liderstvo.

I koliko god on danas putovao, savetovao, šarmantno pozirao i slikao se, ljubazno razgovarao, podržavao i obećavao, činjenica da dolazi iz zemlje koja je i posle toliko godina izvan monetarne unije, najvećeg dosadašnjeg poduhvata EU, neminovno dovodi u pitanje njegov kredibilitet za bilo kakve savete i podršku za pristup EU. U svojoj zemlji s tim nije uspeo. To su saveti sa hendikepom…