+

Путовања

Загонетни камен Куманице

Исклесан у суровим стенама, над дивљим лимским буковима и српско-црногорском границом, древни српски манастир шаље јасну поруку

Скривена Србија постоји да бисте у њој слушали приче која се причају вековима. Тај осећај вам се роди кад из гротла Куманичке клисуре Лима подигнете поглед и после километара високог стења, на којима је тек понеки црни бор, угледате манастир уклесан и исклесан до савршенства у стеновитом брду.
Куманица, из 14. века, тешко одаје своје тајне. Јер, први камен је из далеког 12. века. Иако је прва молитвена одаја у подножју стена одавно срушена, тај први камен је враћен. Показао нам га је јеромонах Николај Боснић, откривајући зашто је и данас стуб верских исцелитељских обреда.
Загонетни камен, вратио је један муслиман који је искористио метеж када су Турци рушили манастир и однео га кући. Када му је касније умрло двоје деце, био је уверен да је у кућу унео проклетство јер је узео камен без благослова, прича јеромонах Николај.
Након што је „свети камен” враћен, по предању, из суседног села донели су извесног Милоша који је због слепила у младости покушао да се обеси, али га је родбина спречила, донела у Куманицу на празнично богослужење и он је прогледао. Од тада, овде из разних крајева долазе људи свих вера који верују у излечење.
Народно предање је и да се на Дан сабора 26. јула сваке године неко излечи од теже, углавном душевне болести. А прича се да су 1962. године у лето овде донели парализовану девојку, која је са овдашњег олтара изашла на ногама.
Није онда ни чудо да су манастир у дивљим стенама прозвали „ мали Острог”. Иначе, по једној од верзија приче о називу и настанку, српски велможа ког су Турци ухватили успео је да остави богатство кумовима који су подигли манастир. По другој причи, верује се да је Куманицу подигао Свети Григорије који се крајем 13. и почетком 14. века у првобитној молитвеници овде подвезивао.
У сваком случају, прича се да је по њему настао манастир Светог Николаја Григорија који је потом изгорео, а његове „чудотворне мошти овде премештене”.
Како је манастир стално био на мети рушења и напада, овде је данас само део тих мошти, прича јеромонах, и то део који је остао закопан испод пода иако је манастир обновљен 1999. године.  
Мошти сматрају заслужним за то што је 1962. у манастиру пред олтаром устала девојка коју су донели парализовану и која је одатле отишла ходајући, на опште одушевљење, али и за то што у Куманицу долазе жене које немају деце.
И храна у манастиру је здрава, посна. Риба свих врста, поврће и манастирски хлеб.
„Поврх тога што је исцелитељски, Света Куманица је древни храм и ореол српске духовности”, каже јеромонах Николај Боснић за манастир у подножју сурових стена и над дивљим лимским буковима, поред пруге и практично на црногорском тлу, над садашњом српско-црногорском границом, тако да до манастира прелазите погранични пункт на ком вам је потребна лична карта. Али, није зачуђујуће да овај крај, југозападну Србију, зову „малом светом гором”, кад је у околини око 70 светилишта.
Из темишварске епархије у манастир је дошао и интересантан саговорник јеромонах Милентије Јаковљевић који је „због снаге овдашње светиње, пред причешће плакао”. Али, нас, у том, дозива Бабић Владимир који у шумици изнад манастира има малу кречану од које се овде одвајкада живи. Стари занат није лак, ноћу се не спава кад се прави оригинал креч ког је све мање, али се заради 200 до 300 евра месечно. То му је додатна зарада, иако је тешко донети кречни камен из околних, погодних брда. Теже се и преноси за продају у Црној Гори откад имамо границу, дажбине и пропис су све захтевнији, а тамо и даље траже прави креч…
Ипак, каже стари кречар, граница је овде само Лим. Он је и мост, моћнији од свих пунктова.
Што суровија околина, јаснија порука.