Основне разлике нису превазиђене, али чини се да су односи међу црквама интензивнији уочи обележавања 1.700 година од доношења Миланског едикта. – Евроинтеграције и мењање састава становништва у Европи још један су разлог међусобног приближавања хришћанских заједницаПатријарх васељенски Вартоломеј и папа Бенедикт Шеснаести у Ватикану Фото Васељенска патријаршија
Готово сваки сусрет поглавара хришћанских цркава, организовањескупова на којима учествују различите високе црквене делегације, изазива међу хришћанским верницима опречна мишљења: једни су оштро против, спремни да иступе из своје цркве због дијалога и приближавања другој хришћанској цркви тумачећи то као пут ка губитку идентитета цркве којој припадају, док други такав дијалог подржавају наглашавајући потребу хришћанског јединства. Са том подељеношћу међу верницима суочавају се и православна и католичка и протестантске цркве. Основне разлике у учењу, оне које вековима одвајају цркве, нису превазиђене, за неке је из данашње позиције тешко предвидети како би и могле бити помирене, али упркос томе, чини се да су односи међу хришћанским црквама интензивнији уочи обележавања великог свехришћанског јубилеја 1.700 година од доношења Миланског едикта.Дијалог међу хришћанима заснован је на Христовој заповести: да сви једно буду, објашњава јереј мр Бобан Димитријевић, професор Богословије Светог Кирила и Методија у Нишу и додаје да једино на тај начин сведочење хришћанске вере може бити истинито.
– За нас православне не постоји опасност да изгубимо свој идентитет будући да наступамо као једна, света, саборна и апостолска Црква, али сада без ароганције којој смо у прошлости били склони. Не треба се бојати дијалога. Он само може да оплемени и учврсти наш хришћански православни идентитет. Главна и за сад непремостива препрека у нашем дијалогу са римокатолицима јесте питање папског примата, схватање власти у Цркви. Када је реч о протестантима, разлике су још дубље. Оне се односе на саму природу Цркве, на њено богослужбено устројство. За њих оно није од примарног значаја, будући да је, према протестантском схватању хришћанства, индивидуална вера за заједницу са Христом довољна – каже јереј Бобан Димитријевић.
Он истиче да не постоји једноставно решење за превазилажење разлика у догматским учењима, као и да би било потребно вратити се древном Предању неподељене Цркве првог хиљадугодишта хришћанства, видети који су елементи црквеног учења који су незаобилазни на путу ка постизању њеног јединства.
– Камен-темељац било ког међухришћанског дијалога засигурно је Никео-Цариградски Символ вере. То је граница ван које је немогуће говорити о аутентичном хришћанском учењу. У тим оквирима треба приступити и учењима која су се развила на хришћанском западу после Великог раскола и после Реформације. Постизање јединства са западним хришћанима сигурно оставља простора и за извесна слободна теолошка мишљења која су прихватљива уколико не излазе из оквира исповедања вере дефинисане на васељенским саборима – наводи отац Бобан Димитријевић.
Процес секуларизације и дистанцирање од религијских институција и њиховог утицаја на јавну сферу утицали су да се хришћанске цркве међусобно приближе негујући вредносни систем и стил живота прожет хришћанским идејама, каже социолог религије, професорка др Зорица Кубурић са новосадском Филозофског факултета.
– Евроинтеграције и мењање састава становништва у Европи још један су разлог међусобног приближавања хришћанских заједница. Екуменска повеља је потписана 2001. године, а потписана је од стране Већа европских бискупских конференција, „кровне” европске асоцијације која окупља 34 националне католичке Бискупске конференције држава из Европе и Конференције европских цркава, тела које окупља 125 некатоличких цркава које делују у Европи, међу којима је и СПЦ. У тој заједничкој одговорности у Европи одређује се и однос према јудаизму, где се осуђује антисемитизам, и исламу, где се препоручује дијалог о вери у једнога Бога.Међутим, сведоци смо ревитализације религије и њеног све већег значаја у друштвеном животу, па је пред Црквом изазов проналажења мере колико ће бити активна у друштву где је посебно привлачна политичка моћ. На том трагу можемо говорити о регулисању односа цркве и државе и моделу који не угрожава ни једну ни другу страну. Државе које имају већинско хришћанско становништво у искушењу су да имају и државну религију. Као што знамо из историје, најтеже је пронаћи меру и одрећи се властите моћи, па је у том смислу јединство хришћана више политичке него верске природе – наводи професор др Кубурић.
Посматрано из угла социологије религије, додаје она, јасно је да је најмоћнија и најорганизованија верска институција Римокатоличка црква, са око милијарду верника, који су организовани у више од 2.000 бискупија широм света, као и са уговорима које потписује са другим државама о положају својих верника – ако се подсетимо историјских дешавања током векова, биће тешко одолети тој моћи, каже професорка Кубурић.
Она сматра да ће залагање за чвршће јединство међу хришћанским црквама, допринети да се велики број верника дистанцира од своје верске заједнице и додаје да међу протестантима има верских заједница које у свом програму већ имају јасан став да не желе да се прикључе екуменском покрету, а верници будно пазе на своје руководство да не учини корак приближавања.
– Међутим, немају верници подједнаку моћ утицаја на своје верске заједнице, па ће то допринети да се оформе независне цркве и групе верника које ће се томе супротставити. Овде је углавном реч о догматским верницима којима је вера најбитнија у животу и који су спремни да се идентификују са раним хришћанством и периодом када је оно било изворно и без политичке моћи. Они своје јединство темеље на неприпадању моћној институцији већ прогоњеној заједници – истиче проф. др Кубурић.
Јелена Чалија
објављено: 06.05.2012
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου